NA IVICI Marko Matić: "Dijalog je traganje za istinom, ne pobeda nad protivnikom"(VIDEO)

Novinar i politički analitičar Marko Matić, danas pažljivo razlikuje neutralnost od objektivnosti, informaciju od pristrasnosti, i dijalog od pobede u svađi. U razgovoru za emisiju "Na ivici",  Marko Matić govori o lažnoj dilemi istok–zapad, o sopstvenim pogrešnim političkim procenama i o tome šta razlikuje državnika od politikanta. Na kraju otvara i privatnu stranu: ljubav prema životinjama, šetnje sa psom, i odluku da se, iz porodičnih razloga, privremeno preseli iz Srbije.

Gde Srbija stvarno ide, istok ili zapad?

Pitanje opredeljenja Srbije između istoka i zapada je lažna i nepostojeća dilema. Gde Srbija treba da ide zapravo je određeno našom geografijom, ekonomijom, istorijom i kulturom. Srbija jeste u Evropi. To vidite po načinu na koji živimo, po našoj ekonomiji, po tržištima koja osvajamo, po tome gde putuju naši građani, po automobilima koje vozimo. Prava dilema danas je da li želimo da Srbija ima jasno opredeljen pravac ili da ostane u zoni permanentnog lutanja, ili još gore, u čekaonici istorije. Mesto Srbije je tamo gde naši građani imaju više mogućnosti, a to znači da treba da postanemo uspešno evropsko društvo, kao zemlje u čijem okruženju živimo.

Foto: Republika

 

Je li zapadni Balkan danas bure baruta ili mirno more?

Ni jedno ni drugo. Pre bih ga nazvao loncem koji se permanentno krčka. Postoji jedan paradoks: čitav region je upućen ka evropskim integracijama, ali dobar deo građana Srbije, Republike Srpske i Crne Gore je emotivno vezan za istok. U sukobu racionalnih argumenata i emocija, racionalni argumenti moraju da prevladaju. Niko nikome ne brani da voli rusku kulturu i istoriju, ali kada se naši nacionalni interesi razilaze od ruskih, patriotska je obaveza svih građana Srbije da prvenstvo daju interesima Srbije, a ne Rusije. Što se balkana tiče, građani su umorni od sukoba, ali političke elite nisu, jer im

sukob donosi profit i jeftine političke poene.

Nacionalno ili građansko? Šta je danas moderna ideja u Srbiji?

To je još jedna od lažnih dilema koje se nameću poslednjih tridesetak, četrdesetak godina. Ako posmatrate uspešne države u svetu, one su uspele da spoje ta dva koncepta. S jedne strane ljudi imaju potrebu da čuvaju tradiciju, kulturu, porodicu, a s druge strane potrebu da budu jednaki pred institucijama, da se poštuju ljudska, građanska i politička prava svih. Pogrešno je sukobljavati te pojmove, oni se spajaju u moderni koncept patriotizma. Nije bitno koje ste etničke pripadnosti, poželjno je da negujete svoju tradiciju i kulturu, ali svi ste pre svega građani, sa jednakim pravima.

Foto: Republika

 

Je li politički dijalog floskula ili nam je stvarno potreban?

Svi danas pričaju o potrebi dijaloga, ali ga doživljavaju pogrešno: dijalog je prihvatljiv samo ako se druga strana složi s nama. To nije poenta dijaloga. Poenta je u razmeni argumenata i u prihvatanju da je normalno da postoje ljudi koji misle različito. Da smo svi oduvek mislili isto, još bismo živeli u pećinama. Dijalog se ne svodi na to da pobedite protivnika, kvalitetan dijalog je kad razgovarate, zadržite različita mišljenja, ali drugu stranu ne smatrate neprijateljem. Naš narod ima izreku: dve glave su pametnije od jedne. Dijalog je traganje za istinom, a društva koja nemaju sposobnost dijaloga pucaju po temeljnim osnovama.

Bili ste novinar E-novina. Gde je bilo više slobode, tada ili danas?

E-novine su bile izrazito opozicioni, marginalni, antisistemski portal u vreme vladavine Demokratske stranke Borisa Tadića. Bili smo izloženi pritisku koji je ugrožavao našu egzistenciju, agencije bliske vlasti davale su direktnu zabranu stranim kompanijama da se reklamiraju na našem portalu. Nisu nas doživljavali kao kritičare, već kao neprijatelje. Danas je tehnološko okruženje potpuno drugačije, društvene mreže su dominantne, imamo veštačku inteligenciju. Mi smo tada trpeli pritisak od države, danas tog pritiska nema, ali postoji pritisak od samog društva i nespremnost da se čuje različito mišljenje. Nikad nismo imali više glasova nego danas, a nikad manje slobode u društvenom
smislu.

Foto: Republika

 

Da li lažna vest postaje istina samo zato što se ponavlja?

Manipulacija je ono što kreira problem, ali lakovernost i lakomislenost ljudi je tržište na kome se taj problem prodaje kao proizvod. Nijedna dezinformacija nije uspešna ako nema odgovarajuće tlo i odgovarajuću, lakovernu publiku. Ljudi žive brzim životima, informišu se preko naslova, nemaju vreme niti kulturu čitanja da uđu dublje u materiju. Što su stavovi plići u smislu argumentacije, to je veća agresivnost u njihovoj odbrani. To je psihološko pravilo: ljudi koji nemaju argumente skloni su agresiji kao kompenzacionom mehanizmu za nedostatak znanja.

Da li politički analitičar danas može biti objektivan?

Treba razlikovati neutralnost i objektivnost. Niko od nas nije neutralan, svi imamo svoja iskustva i vrednosna opredeljenja. Ali kada govorimo o objektivnosti, analitičar ne samo da može, on mora biti objektivan. To ne znači da nema stav, ima ga, ali nikad ne sme činjenice da prilagođava svom stavu, da ih selektivno uzima ili pogrešno tumači da bi dokazao svoje opredeljenje. Dobar je analitičar kod koga unapred znate šta misli, ali mu i dalje verujete kada analizira činjenice, jer znate da ima snagu da se izdigne iznad svog ličnog stava. Imamo poplavu analitičara, ali nemamo dovoljno objektivnosti
u njihovim analizama.

Foto: Republika

 

Kako reagujete kad vas nazivaju botom ili nestručnim?

Nijedno od to dvoje nije prijatno. S jedne strane dovode u pitanje vaš moralni kredibilitet kad vas nazivaju plaćenikom, s druge strane vaš intelektualni kredibilitet kad sumnjaju u stručnost. Ali mene to emotivno ne pogađa, jer znam da nije istina. Istina je ono što vas zaista može pogoditi. Danas mnogi smatraju da postoje samo tri vrste ljudi: oni koji misle isto kao ja, botovi koji to rade za pare, i neznalice. Ali to što neko misli drugačije od mene ne znači ni da je neznalica ni da je plaćenik. Treba dozvoliti ljudima da slobodno formiraju svoje stavove.

Koja je vaša najveća pogrešna politička procena?

Bilo ih je više. Najveće iznenađenje za mene bio je Brexit, bio sam ubeđen da će odluka biti drugačija jer sam polazio od racionalnih pozicija i podcenio iracionalni, emotivni momenat kod ljudi. Slično i druga pobeda Trampa na predsedničkim izborima. Treći primer je napad Rusije na Ukrajinu, bio sam ubeđen da do njega neće doći jer nije bilo racionalnih razloga, cena je bila ogromna za malu dobit. Naučio sam da ne mogu da računam na racionalnost ljudi. Emocije, zablude i predrasude igraju ogromnu ulogu, i zato sam usvojio princip da se ne bavim predviđanjima. Posao analitičara nije da
bude Baba Vanga, nego da ponudi nekoliko scenarija sa procenom verovatnosti.

Foto: Republika

 

Mogu li novinari i analitičari imati prave prijatelje među političarima?

Srbija je suviše mala zemlja, svi se poznajemo. Naravno da mogu da budu prijatelji, ali pod uslovom da to prijateljstvo ne utiče na analizu i stručne zaključke. To je test prijateljstva: kada vaš prijatelj postane ministar i vi imate slobodu da ga otvoreno kritikujete na televiziji. Ako se on naljuti, a ne shvati kritiku kao dobronamernu, prestaje da bude uspešan političar. Onaj koji nije spreman da čuje dobronamernu kritiku postaje političar koji štiti svoju poziciju i ego na štetu društva. Analitičar nema izbora, mora da bude pravi analitičar, a na političarima je da prihvate kritiku kao deo posla.

Ekonomija, demografija ili strani pritisci, šta je najveći izazov za Srbiju?

Strani pritisak je oduvek bio, mi smo na takvom geografskom području da ćemo uvek biti izloženi interesima velikih igrača, sa tim smo naučili da živimo. Ekonomija se popravlja dobrim politikama. Ono što je najteže popraviti jeste demografija. Džaba vam putevi, fabrike i stadioni ako nemate ljude koji će da ih koriste. Mi živimo na jednom od najlepših delova zemlje, a naši ljudi masovno beže, na primer iz Zaplanjske doline, iz istočne Srbije. Treba nam zakon o demografski ugroženim područjima, poreske olakšice za investitore da privuku mlade stručne parove. Izrael je dobar primer kako se vodi demografska politika kroz kibuce u pustinjskim krajevima. Ne znam šta nas sprečava da naselimo Zaplanjsku dolinu, Toplicu i druge lepe krajeve Srbije.

Koji je po vama političar koji je najviše promenio Srbiju u 21. veku?

Bez ikakve dileme, i ovo nije vrednosni stav nego konstatacija činjenice, to je Aleksandar Vučić. Više od decenije je u vrhu srpske politike. On je najviše promenio Srbiju i postigao ozbiljne rezultate koji su nesporni. Naravno, imamo mnogo problema koje on ne može da reši i koji će biti zadatak budućih generacija. Nadam se da će se izrediti nove generacije političara koje će dovršiti taj posao i dovesti Srbiju do članstva u Evropskoj uniji, do stabilne strateške pozicije koja će rešiti pitanje demografije i učiniti od Srbije mesto gde stručni ljudi sa zapada dolaze da žive i razvijaju nove tehnologije.

Emisija se zove "Na ivici". Čega se danas nalazi Marko Matić, i čega Srbija?

Ja sam lično, iz porodičnih i profesionalnih razloga, na ivici odluke da se preselim u jednu zemlju Evropske unije. To ne znači da se neću vratiti, moja porodica je ovde, ja sam rođen ovde, nikad nisam živeo u inostranstvu. U profesionalnom smislu sam na ivici prelaska iz analiziranja u fazu kada ću gledati kako mogu da doprinesem pozitivnim promenama u Srbiji, i zato sam započeo  ormiranje jednog tink tenka, pomalo i političkog pokreta, Alijanse za evropsku Srbiju. Srbija je danas na ivici da odluči kojim putem ide: da postane stabilna, predvidljiva, institucionalno izgrađena zemlja, ili da nastavi da ide od problema do problema i ulazi u sve dublje podele. Cilj treba da bude da imamo stabilne institucije, takve da običan građanin Srbije ne mora ni da zna ko je premijer, jer se
podrazumeva da je život dobar.

BONUS VIDEO