NA IVICI Dragan Vujičić: KO SU LJUDI IZ SENKE? (VIDEO)

Malo je sagovornika koji su spremni da bez straha, diplomatskih ukrasa i uobičajenih ograda govore o ljudima iz senke, geopolitici, korumpiranim elitama, istorijskim podmetanjima i svetu izvrnutih vrednosti, kao što to čini Dragan Vujičić. U razgovoru koji se kreće od globalnih institucija moći i položaja Srbije do medija, obrazovanja, civilizacijske krize i modernih mehanizama uticaja, Vujičić otvara teme koje
izazivaju, provociraju i teraju na preispitivanje svega što nam se godinama predstavlja kao jedina istina.

Foto: Republika

 

Često govorimo o ljudima koji se nikada ne pojavljuju na izborima, a koji ipak diktiraju geopolitičku situaciju. Ko su ti ljudi i zašto se o njima ne govori punim imenom i prezimenom?

- Kad govorite o Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, ne govorite o jednom čoveku, nego o instituciji. Kad pomenete NATO, ne mislite na jedno ime, već na čitav sistem. Isto je i sa Vatikanom, Evropskom komisijom i drugim velikim strukturama. Dakle, kada govorimo o tim centrima moći, mi ne govorimo samo o pojedincima, već o institucijama koje iza sebe imaju ogromnu snagu. Ali iza tih institucija nalaze se i vrlo konkretni ljudi, često  kompromitovani, često opterećeni raznim aferama, i zato kada pričamo o korumpiranoj eliti, pričamo o jednom grotesknom svetu, o parodiji savremene politike. Mi danas živimo u vremenu u kojem su takve stvari postale gotovo normalne, pa se o svemu tome govori kroz institucije, a ne direktno kroz imena onih koji stoje iza njih.

Zašto toga nema u dnevnoj štampi?

- Zato što se o tome ne govori dovoljno otvoreno. Nešto može da se nađe po tabloidima, ali ozbiljan javni prostor uglavnom izbegava da te stvari ogoli do kraja. A mislim da bi o tome moralo mnogo više da se priča jer kada pogledate ko vodi velike međunarodne institucije i kakve odluke donose, postaje jasno da govorimo o jednom ozbiljno poremećenom sistemu vrednosti.

Foto: Republika

 

Da li je Srbija zaista ostvarila strategiju političke neutralnosti ili je to samo privremeno stanje?

- Ja svoju zemlju hoću da hvalim, ne zato što ne vidim njene probleme, nego zato što je stalno napadaju, i spolja i iznutra. Kod nas kao da postoji pravilo da, ako hoćete da budete prihvatljivi u nekom delu političke scene, morate prvo da kažete nešto protiv sopstvene zemlje. I tu se odmah postavlja pitanje: ko određuje koliko neko mora da napadne Srbiju da bi bio prihvatljiv? Srbija je zemlja koja je mnogo toga preživela. Posle NATO agresije veliki delovi zemlje bili su bez struje i vode, ali je ipak uspela da se podigne. Uspela je da opstane i posle bombardovanja, i posle političkih prevrata, i posle svega što joj se dešavalo. Danas je u veoma teškoj poziciji, možda težoj od mnogih

drugih zemalja u Evropi koje se opiru određenim pritiscima, ali ipak istrajava. I to istrajavanje smatram fenomenalnim.

Šta to znači u širem geopolitičkom smislu?

- To znači da se Srbija nalazi u veoma složenom okruženju i da opstaje uprkos tome. Danas se u svetu sve češće koristi pojam balkanizacija, i to ne bez razloga. Taj izraz više nije samo opis onoga što se desilo na Balkanu devedesetih, već upozorenje da se slični procesi mogu preliti i na druge delove sveta. Mnogi danas koriste taj izraz upravo iz straha da se ono što je rađeno Balkanu ne ponovi drugde. Srpski narod je više puta bio na udaru istorije. I u Prvom i u Drugom svetskom ratu i tokom devedesetih. Ako pogledate kroz istoriju, videćete obrazac stalnog pritiska i velikih stradanja. Zato je važno razumeti
širi kontekst i ne gledati stvari površno.

Foto: Republika

 

Često se vraćate istoriji. Koliko je ona danas falsifikovana i koja je najveća laž kada je reč o Srbiji?

- Naša istorija je često tumačena iz tuđih uglova. Mi imamo problem što su mnogi naši intelektualci školovani u tuđim sistemima i onda prenose tuđe obrasce razmišljanja u srpsku nauku i javni život. To je ozbiljan problem. Kada pogledate kako su pisane određene istorijske interpretacije, vidite da su često oblikovane van Srbije i da su posle vraćane nama kao gotova istina. Imamo i problem sa intelektualnom korupcijom, sa spremnošću da se za vrlo malo novca ili za određeni status prihvate tuđe matrice. Zato mislim da je pitanje istorije kod nas neraskidivo vezano i za pitanje obrazovanja, i za pitanje kulturne samosvesti.

Kada govorite o savremenoj Srbiji, često pominjete i univerzitet, medije i društvene procese. Gde vidite najveći problem?

- Problem je u tome što se mnogo toga predstavlja kao spontano i demokratski, a iza toga često stoje vrlo organizovani modeli delovanja. Govorimo o pojavama koje danas već imaju i precizne nazive, uključujući ono što se na zapadu naziva civilnim terorizmom. To nisu nove stvari, postoje čitavi priručnici, modeli i metode kojima se utiče na društva, destabilizuju sistemi i pokušava da se preuzme vlast bez klasičnih oblika političke borbe.
Kada govorim o obrazovanju, problem vidim još dublje - u načinu na koji se proizvodi neznanje. Danas se ogromna sredstva ulažu u to da ljudi ne znaju, da im se znanje oblikuje, da im se pažnja kontroliše. To više nije pasivno neznanje, već organizovano, negovano neznanje. I zato imate situaciju da ljudi prolaze kroz obrazovne sisteme, a da suštinski izlaze sve udaljeniji od istine i stvarnog razumevanja sveta.

Kada govorite o arheologiji, civilizacijama i onome što se otkriva na ovim prostorima, šta je ono što vam posebno privlači pažnju?

- Na ovim prostorima se stalno otkriva nešto što menja ustaljene predstave o istoriji i civilizaciji. Problem je što mnoga od tih otkrića ne dobiju mesto koje zaslužuju ili ostaju u stručnim okvirima bez ozbiljnijeg odjeka u javnosti. A reč je o stvarima koje mogu da promene način na koji gledamo evropsku i svetsku istoriju. Kada dođete do takvih nalaza, postaje jasno koliko je paradigma civilizacije koju učimo često uska i koliko se neke stvari guraju pod tepih. Zato mislim da je važno da se o tim temama govori više i otvorenije.

Danas se mnogo govori o međunarodnom pravu. Da li ono zaista postoji u obliku u kojem se predstavlja?

- U teoriji postoji, u praksi sve manje. Imate formalna pravila, imate principe po kojima bi sve države trebalo da budu jednake, ali kada pogledate realnost, vidite da to nije tako. Postoje zemlje za koje pravila važe i zemlje za koje ne važe. Postoje situacije u kojima se međunarodno pravo tumači prema interesu sile, a ne prema univerzalnom principu.
Dakle, u ovom trenutku mnogo više od prava postoji pravo jačeg. To je ono što danas vidimo. I zato je važno da se ne zanosimo iluzijama da su svi u međunarodnom sistemu ravnopravni jer očigledno nisu.

Foto: Republika

 

S obzirom na sve što istražujete i o čemu govorite, da li vas nekad uhvati strah?
- Ne plašim se ishoda u tom smislu. Nekako verujem da će na kraju biti dobro, koliko god to možda nekome zvučalo neobično. Mislim da smo svi danas, na neki način, žrtve jednog vrlo poremećenog poretka u kojem manjina pokušava da vlada nad ogromnom većinom. I to nije problem samo Srbije, već čitave civilizacije. Mi danas gledamo svet u kojem mali broj ljudi i struktura ima nesrazmerno veliki uticaj. Ali verujem da to ne može da traje zauvek. Zato i govorim o svemu ovome - ne da bih širio strah, nego da bih ukazao
na ono što se dešava.

Koliko su veštačka inteligencija, digitalizacija i moderne tehnologije deo tog procesa?

- Ogroman su deo toga. Danas se znanja ljudi bukvalno preuzimaju, prikupljaju i ubacuju u sisteme koji bi sutra trebalo te iste ljude da zamene. Angažuju se lekari, pravnici, inženjeri i mnogi drugi da hrane te sisteme znanjem, a onda se postavlja pitanje da li će sutra upravo oni biti zamenjeni onim što su sami pomagali da se izgradi.
Ja ne verujem da mašina može da zameni čoveka u punom smislu, ali verujem da se stvara svet u kojem će mnoge ljudske funkcije biti potisnute. U tome vidim ozbiljan izazov, ne samo tehnološki, već i civilizacijski.

Ako govorimo o Evropi i Zapadu, da li je to kraj jedne civilizacije ili samo njena duboka kriza?

- Mislim da je reč o dubokoj krizi. Ta civilizacija danas trpi posledice sopstvenih zabluda, sopstvene oholosti i modela ponašanja koji se dugo predstavljao kao univerzalan i nepogrešiv. Ali ono što se sada događa pokazuje da ništa od toga nije tako stabilno kako je delovalo. Promene su spore, ali postoje. One se vide i u Americi i u Evropi. To nije nešto što će se desiti preko noći, ali se oseća da dolazi do pomeranja. Ljudi polako počinju da shvataju šta se dešava.

I za kraj - kako danas izgleda vaš privatni i profesionalni ritam?

- Navikao sam na ovakav život. Volim posao kojim se bavim i volim ono što danas radim. Bavim se medijima, radim na knjigama, na raznim projektima, okupljamo ozbiljne ljude, intelektualce, radimo svaki dan. To me održava. Važno mi je da imam osećaj da to što radim ima smisla i da iza mene ostaje nešto vredno. Kada čovekzna da radi nešto dobro i kada u tome traje godinama, onda mu to daje snagu da nastavi dalje

BONUS VIDEO