VANZEMALJCI ILI NEOBJAŠNJIVE POJAVE? Ispovest pilota Boriše Mandića u emisiji "NA IVICI" o onome što se gore zaista dešava! (VIDEO)

Malo je ljudi koji o nebu govore s tolikom strašću, iskustvom i unutrašnjom disciplinom, kao pilot i instruktor Boriša Mandić. U razgovoru koji otvara teme neobjašnjivih pojava na nebu, pitanja vanzemaljaca i onoga što pilot zaista može da vidi iznad oblaka, ali i prvih letačkih snova, izazova nadzvučnog letenja, rastanka s legendarnim mašinama, savremenih dronova i ratnog iskustva, Mandić govori otvoreno, slikovito i bez zadrške.

Za početak, šta za vas predstavlja pilotski poziv i kako danas gledate na mlađe generacije koje dolaze?

- Pilotski poziv je odavno više od profesije. To je san koji čoveka nosi od detinjstva, ali i nešto što ga održava kroz ceo život. Čovek od praistorije sanja da leti, a ja i danas sanjam da letim. To nije samo mladalačka želja, nego životna pokretačka snaga. Taj poziv vas drži, motiviše, uči i daje vam energiju.

Kad je reč o mladima, rekao bih da je najvažnija osobina upornost. O pilotskoj profesiji može da se govori kao o izazovnoj, odgovornoj, teškoj, složenoj i rizičnoj, ali bez upornosti nema ničega. Bez tog faktora ne stiže se do zvezda. Nije slučajno što u našem udruženju stoji latinska poruka "Per aspera ad astra" ("Preko trnja do zvezda"). U ovom poslu imate bezbroj razloga da odustanete, ali samo oni koji istraju dobiju pravo da ovladaju i brzinom i visinom i svim onim što običnom čoveku deluje gotovo
nedostižno.

Foto: Republika

 

Vi ste izabrali vojno letenje i nadzvučne avione. Šta vas je u tome najviše privuklo?

- U vreme moje mladosti sistem vrednosti bio je drugačiji. Plavo nebo, srebrne ptice, forsaž,  brzina zvuka, to su bile stvari koje su nas privlačile. Danas su se sistemi vrednosti promenili i zato nije lako motivisati nove generacije na isti način, ali zdrave i kvalitetne omladine i dalje ima. Samo ih treba prepoznati i usmeriti.
Brzina zvuka i velike visine su poseban izazov. Lepo zvuči kada kažete da ste leteli brže od zvuka ili da ste bili na ogromnim visinama, ali iza toga stoji mnogo više od puke fascinacije. Tu su oluje, vetrovi, munje, ogromna opterećenja i stalno testiranje sopstvenih granica. Upravo tu pilot stiče onu vrstu samopouzdanja koja dolazi samo kada upoznate i sebe i mašinu. Ali uz to moraju da idu zdravlje, znanje i ozbiljna obuka. Bez toga nema dugovečnosti u ovoj profesiji.

U dugoj pilotskoj karijeri, da li ste imali susrete s neobjašnjivim pojavama na nebu?

- Bio bih potpuno iskren, verujem da postoje mnoge pojave koje još nisu do kraja objašnjene, a kao čovek ne isključujem ni mogućnost da u svemiru postoje druge civilizacije. Ali kada govorim kao pilot, onda moram da budem precizan: u svojoj karijeri nisam imao čvrst materijalni dokaz da sam imao susret s vanzemaljskom civilizacijom.

U vazduhu postoje svetlosne, meteorološke i optičke pojave koje čovek može pogrešno da protumači. Pilot mora da donosi odluke u deliću sekunde i zato mozak vrlo brzo odvaja utisak od realnosti. Bilo je situacija koje su mogle da zbune, ali se ispostavljalo da je reč o prirodnim pojavama koje na zemlji ne viđamo na isti način. Dok se ne pojavi jasan, neoboriv dokaz, ozbiljan pilot ne može da tvrdi više od toga.

Foto: Republika

 

Da li je bilo događaja koji su ostali pod oznakom tajnosti?

- Jeste, bilo je slučajeva da su pojedine pojave evidentirane, arhivirane i sklonjene pod vojnu ili državnu tajnu. Neke od tih stvari nisu do kraja razjašnjene, delom zato što u to vreme nije bilo dovoljno sredstava, a delom zato što ni struka nije uvek mogla da da konačan odgovor. Verujem da će doći vreme kada će se i to razjasniti, ali činjenica je da je takvih slučajeva bilo.

Kako pamtite svoj odnos s avionima koje ste leteli, posebno s nadzvučnim mašinama?

- To su vrlo složene emocije. S jedne strane, tu je ogromno strahopoštovanje prema mašini, a s druge neka duboka bliskost. Mi smo avionima često davali nadimke, gotovo kao živim bićima. Kad uključite forsaž noću i iza aviona plane ogroman plamen, normalno je da takvu mašinu doživljavate snažno, gotovo lično. Pilot nikada ne prilazi avionu kao hladnom komadu tehnike. To je drug koji vas čuva, nosi kroz zadatak i vraća na zemlju. Zato je rastanak s tim mašinama težak. Mene su, zbog pravila službe i beneficiranog
staža, od njih odvojili ranije nego što bih želeo i ta praznina je ostala zauvek. Nije to obična nostalgija, već osećaj da ste se odvojili od nečega što je bilo sastavni deo vašeg života.

Kolika je cena tog poziva?

- Velika. Prevelika. To je profesija koja uzima celog čoveka. Mnoge moje kolege izgubile su život i to je surova istina, koju ne možete da zaobiđete. Mi smo to zvali cenom profesije. Svesno birate taj put, ali ste isto tako svesni da se stalno nalazite na granici između svakodnevnog života i mogućnosti da ga izgubite.
Pilot, mašina i zemaljska ekipa čine jedan neraskidiv trinom. Tu nema improvizacije. Morate da znate i tehniku i sebe i granice svega toga. U toj profesiji stalno testirate mogućnosti, ne samo mašine već i sopstvenog tela, koncentracije i psihičke izdržljivosti. Zbog toga pilotski poziv traži mnogo više od pukog talenta.

Kako gledate na savremenu tehnologiju, dronove i činjenicu da mašine sve više preuzimaju ulogu čoveka?

- Razvoj tehnike i tehnologije neminovno menja profesiju. Danas se neke klasične pilotske vrednosti gube, a stiču se nove. Sve više toga preuzimaju računari, softver i automatizovani sistemi. Nove generacije pilota, pogotovo u vojnoj sferi, sve više postaju operatori složenih sistema, a sve manje ono što smo nekada podrazumevali pod tradicionalnim pilotom. To s jedne strane jeste dobro, jer se manje rizikuju ljudski životi, ali se s druge strane gubi deo onog neposrednog osećaja za prostor, vreme i treću dimenziju. Ipak, još verujem da je čovek nezamenljiv tamo gde treba doneti naglu i složenu odluku u deliću sekunde. Mašine će ići daleko, možda i dalje nego što čovek može fizički, ali neko će i dalje morati da ih stvara, vodi i kontroliše. Budućnost je već stigla - mi je danas živimo.

U jednom delu razgovora pominjete i Japan, kao primer tehnološkog uspona. Zašto?

- Zato što su Japanci pokazali šta znače rad, disciplina i dugoročno razmišljanje. Oni su daleko otišli u tehnološkom smislu i od njih može mnogo da se nauči. Uvek sam smatrao da se čovek ne obrazuje samo iz knjiga, nego i iz iskustava drugih ljudi. To važi i za države i za struke i za pilote. Uostalom, i u letenju je isto: mene su učili veliki piloti, a onda sam i ja prenosio znanje mlađima. Nije znanje znati, već je znanje znanje dati. Posebno u avijaciji, gde iskustvo nekad može da spase život i pilotu i ljudima na zemlji.
Vi ste ratni veteran.

Foto: Republika

 

Kako danas gledate na rat i na činjenicu da se savremena oružja stalno usavršavaju upravo kroz sukobe?

- Nema ničeg goreg od rata. To govorim i kao čovek i kao neko ko ga je prošao. U ratu stradaju nevini ljudi i to je prva i najteža istina. Ali postoji i druga strana - rat je postao ogroman izvor profita i poligon za ispitivanje novih tehnologija i oružja. To je velika nesreća savremenog sveta. Mi smo 1999. na svojoj koži osetili kako izgleda kada postanete prostor na kom se primenjuju tada najsavremenija sredstva. Zbog toga još više verujem da je mir najveća vrednost. Ali isto tako, ako želite da sačuvate mir, morate imati sposobnost odvraćanja, modernu opremu i, pre svega, zdrave, motivisane i obučene ljude. Bez ljudi nema ni odbrane ni države ni ozbiljne vojske.

Da li ste, kada ste birali vojni put, mogli da zamislite da ćete proći kroz ratove devedesetih?

- Ne. Niko nas za to suštinski nije pripremao. Vežbali smo razne scenarije, ali ne i ono što nam se zaista dogodilo - da unutar prostora koji poznajemo uđemo u stvarnost rata. Tek kada se suočite s prvim borbenim zadacima, počnete do kraja da shvatate ozbiljnost situacije. Ratni zadatak se izvršava bez odlaganja. Nema mnogo prostora za raspravu, a strah često dođe tek kasnije, kada sletite, sednete, uzmete čašu vode i u glavi vratite film onoga što se dogodilo. Tada ne razmišljate samo o tome šta je bilo, već i šta ste morali da naučite da biste sledeći put sačuvali i sebe i druge. To su iskustva koja ostaju duboko u čoveku.

Šta je glavna poruka koju danas želite da prenesete mlađima?

- Da neguju upornost, znanje, odgovornost i istinski patriotizam. Ne onaj deklarativni, već onaj koji podrazumeva spremnost da nešto uradite za svoju zemlju, za svoj poziv i za druge ljude. Pilotska profesija me je naučila da bez lične discipline nema ničeg, ali i da čovek nikada ne leti samo za sebe. Ako sam kroz sve ove godine nešto naučio, onda je to da iskustvo mora da se prenosi. Mlađi moraju da čuju ne samo teoriju već i život. U nekim situacijama upravo to iskustvo odlučuje da li će neko pravilno reagovati u sekundi u kojoj se rešava sve. A to je u avijaciji često pitanje života.