ALBANCI UPALI U SRPSKU CRKVU NA KOSMETU! Počeli da skrnave grobove, razvaljena i ograda - NI MRTVIMA NE DAJU DA POČIVAJU U MIRU

Zaboravljeni početak posleratnog terora na Kosmetu koji i danas traje

Neposredno nakon završetka oružanog sukoba na Kosovu i Metohiji 1999. godine i dolaska međunarodnih snaga Kfora i administracije UNMIK, bezbednosna situacija za nealbansko stanovništvo, pre svega Srbe, ostala je krajnje nestabilna. Uprkos formalnom kraju rata, nasilje nije prestalo - ono je promenilo oblik i postalo sistematsko, usmereno protiv civila, povratnika i preostalih srpskih zajednica.

Jedan od najtežih i incidenata s najvećom simbolikom onoga što dolazi dogodio se početkom februara 2000, kada je u mestu Čubrelj napadnut autobus UNHCR, jasno obeležen kao vozilo Ujedinjenih nacija, koji je prevozio srpske civile pod međunarodnom zaštitom. U napadu, koji je međunarodna javnost okarakterisala kao teroristički čin, ubijena su dvojica Srba, dok je više putnika ranjeno. Ovaj napad pokazao je da ni prisustvo UN i Kfora nije garantovalo bezbednost srpskim civilima.

Napad na UNHCR autobus nije ostao izolovan incident. U danima koji su usledili sever Kosmeta - posebno Kosovska Mitrovica - zahvatio je talas nasilja. Došlo je do etnički motivisanih napada, nereda, paljevina i oružanih sukoba, u kojima je, prema dostupnim podacima, stradalo ukupno devet osoba. Grad je praktično podeljen, a linije razdvajanja dodatno su učvršćene nasiljem.

Posebno zabrinjavajući trenutak, barem u očima međunarodne zajednice, predstavljali su okršaji između kosovskih Albanaca i pripadnika Kfora, među kojima su bili i ruski vojnici. Tokom februara 2000, u više incidenata zabeleženi su fizički napadi, upotreba vatrenog oružja i ranjavanje pripadnika međunarodnih snaga. Ti sukobi su jasno pokazali da ekstremističke strukture nisu bile usmerene samo protiv srpskih civila, već su bile spremne da se suprotstave i međunarodnom vojnom prisustvu kada je ono pokušavalo da uspostavi red.

Uprkos svemu, reakcije međunarodne zajednice ostale su ograničene. Iako su napadi bili javno osuđivani, retko su praćeni konkretnim istragama, procesuiranjima odgovornih ili trajnim bezbednosnim rešenjima. Za srpsko stanovništvo februar 2000. postao je simbol gubitka nade da će međunarodne misije ispuniti svoju osnovnu obavezu - zaštitu civila.

Ovi događaji predstavljaju rani obrazac nasilja koji će se ponavljati i u narednim godinama, uključujući i masovne pogrome iz marta 2004, ali i kasnije incidente. Za mnoge Srbe na Kosovu i Metohiji to je bio jasan signal da posleratni period ne donosi mir, već dugotrajnu nesigurnost, uz osećaj da se njihovo stradanje često relativizuje ili gura na marginu međunarodne pažnje. Dvadeset šest godina kasnije - ništa se nije promenilo.