SRBIJA NA PREKRETNICI: Između Istoka, Zapada i sopstvenih grešaka - Mihajlo Rabrenović razotkriva istoriju naše zemlje (VIDEO)

Svet se menja, a Srbija, kao tačka susreta carstava i ideologija, mora ponovo da premeri sopstvenu putanju. Već osam vekova nalazimo se na raskršću između vizantijske duše i rimskog reda, između molitve i moći. U prostoru od Carigrada do Beča, od Moskve do Brisela, oblikovala se naša državnost i navika da svaku odluku donosimo pod senkom velikih. I dok drugi grade zidove, nama istorija nudi ogledalo: da razumemo sebe i svoje interese, a ne da se ponovo delimo po liniji geopolitičkih simpatija.

U razgovoru s Mihajlom Rabrenovićem, stručnjakom za menadžment državne uprave, koji promišlja geopolitiku kroz prizmu istorijske svesti i racionalne državnosti, otvaramo pitanje Srbije između ljubavi i interesa, između bratstva i suvereniteta, o zemlji koja u svakoj epohi ponovo traži sopstvenu meru između Istoka i Zapada. PAPA INOĆENTIJE III

   

Foto: Republika

Prva orijentacija Srbije ka zapadu u formi državne strategije javlja se sa Stefanom Prvovenčanim, sinom velikog župana Stefana Nemanje, i krunom dobijenom od pape Inoćentija III - tadašnjim simbolom priznanja državnosti i ulaska u evropski krug hrišćanskih kraljevina. Ubrzo potom, brat Stefana Prvovenčanog Sveti Sava pribavlja autokefalnost, čime Crkva postaje stub duhovne i političke samostalnosti. Od tada Srbija pokušava da pronađe ravnotežu između Rima i Carigrada, između identiteta i interesa.

Car Dušan održava mostove ka oba sveta, a Jelena Anžujska, kao simbol zapadne kulture u srpskoj sredini, doprinela je da Srbija bude most između dve civilizacije. Freske u Mileševi i Pećkoj patrijaršiji svedoče o prožimanju vizantijskog i latinskog umetničkog izraza. U 19. veku Srbija usvaja evropske modele u vojsci, upravi i obrazovanju, ali duhovno i dalje gleda ka Rusiji. Knez Mihailo i knez Milan vode prozapadne politike, dok narod ostaje veran slovenskom bratstvu.

I knez Miloš je, uviđajući da bi Srbija trebalo da razvija odnose i sa Zapadom, primio u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici, prvog britanskog konzula, pukovnika Džordža Lojda Hodžesa. Njih dvojica su uspostavila toliko blizak odnos da su, svaki iz svojih razloga, na kraju zajedno napustila Srbiju, ostavljajući za sobom početak srpsko-britanskih diplomatskih veza i lekciju o važnosti balansiranja između velikih sila.

Pokušaj konkordata s Vatikanom 1937. pokazao je koliko svaka modernizacija ima cenu i da nijedna orijentacija ne može da uspe bez unutrašnjeg konsenzusa. Srbija je, možda ne u istoj meri, ali u isto vreme i istočna i zapadna, balkanska i evropska, hrišćanska i sekularna. Naša snaga nije u imitaciji, već u ravnoteži, u sposobnosti da čuvamo identitet, a da istovremeno modernizujemo društvo.

Foto: Republika

Ta ravnoteža narušena je 2008. Prodaja NIS velikoj pravoslavnoj zemlji od koje već zavisimo u snabdevanju gasom, za samo 400 miliona evra, bila je odluka koja je Srbiju učinila dvostruko zavisnom. Umesto da diversifikujemo izvore i tražimo više partnera, tadašnje rukovodstvo, koje su predstavljali Tadić i Koštunica, utrkivalo se ko će pre potpisati ugovor. Veliki gasni poduhvat nazvan "Južni tok" nikada nije zaživeo niti postao pravno zaštićen projekat, a simbolika prijateljstva korišćena je kao zamena za strateški dokument s Rusima. Srbija je tako ostala bez stotina miliona evra najavljenih godišnjih prihoda od tranzitne takse, ali i bez prava na pravičnu cenu ili naknadu štete za ustupljeno većinsko vlasništvo u rafineriji, mreži pumpi i bogatim nalazištima nafte u Vojvodini.
Sedamnaest godina kasnije, Srbija i dalje nema ugovor o isporuci gasa od Rusije jer neko želi da nas drži na kratkom lancu. Energetika nije samo pitanje ekonomije već i ogledalo načina upravljanja državom. Umesto domaćinskog odnosa prema resursima, u vreme bivšeg režima preovladala je logika političkog marketinga.

Neki su verovali, a neki nam predstavljali da će energetsko partnerstvo s Rusijom doneti Srbiji dodatnu zaštitu u vezi s Kosovom i Metohijom, iako je Moskva još 2003. povukla svoje bataljone iz južne srpske pokrajine. Zapad je, s druge strane, na tom prostoru nastavio da širi sferu uticaja, dok je Srbija ostala na raskrsnici.

Pitanje je da li je Srbija, umesto ulaska u sukob s 19 zemalja NATO 1999. mogla da pronađe kompromis. Evropski zapad je istovremeno pokazao sposobnost da iz sopstvenih sukoba izgradi Uniju u kojoj su nekadašnji neprijatelji postali partneri. Mi tu lekciju tek učimo, da se bez ekonomskog oslonca i pouzdanih institucija ne može voditi ni suverena politika.Nemačka je, suočena s potrebom da se odrekne ruskih energenata, preuzela kontrolu nad kompanijama pod ruskim vlasništvom i tako izbegla da budu stavljene na listu američke Kancelarije za kontrolu strane imovine (OFAC), koja sprovodi ekonomske i trgovinske sankcije u ime ministarstva finansija SAD.

Biznis ruske kompanije "Lukoil" van Rusije prodat je skandinavskoj grupaciji, dok tender za prodaju 23 NIS pumpe u Bugarskoj pokazuje da Balkan i dalje ostaje poligon za energetske igre velikih. To je jasan signal da se u našem okruženju stvara nova mapa sveta, u kojoj mali moraju biti mudri da bi opstali.

Zato je važno da Srbija nauči lekciju: partnerstva su korisna samo ako su zasnovana na profesionalnom menadžmentu, a ne politikanstvu, uzajamnom poštovanju i ekonomskoj realnosti. Ne treba nam zaštitnik, već kompas. Naša tradicija i duhovnost nisu prepreka modernizaciji, već njen temelj. Na taj temelj moramo postaviti novu konstrukciju - znanje, inovacije, energetsku bezbednost i vladavinu prava, uz jačanje kadrovske politike.

Srbija je evropska zemlja pravoslavne duše. Naša budućnost ne leži u odricanju od identiteta, već u njegovom pretvaranju u prednost - da budemo most koji spaja, a ne most preko kojeg svi prelaze. Upravo u toj meri između korena i modernosti, između bratstva i ugovora, između emocije i razuma nalazi se politika koja se danas vodi u Srbiji, politika koja vodi napred: politika Srbije, a ne bilo čija politika u Srbiji. I upravo zbog te i takve orijentacije, danas se na našu zemlju vrši snažan pritisak - spolja i iznutra - od onih kojima smeta svaka država koja se usuđuje da misli svojom glavom. Ti pritisci nisu više samo politički ili diplomatski već se šire kroz nevidljive kanale, od orkestriranih kampanja na društvenim mrežama i anonimnih naloga, do pozorišnih režija ulice: vuvuzele, dimne bombe, parole i pokušaji da se izazove haos tamo gde postoji red. Ali Srbija, kao i mnogo puta u svojoj istoriji, pokazuje otpornost. Ona ne uzvraća bukom, već radom. Ne odgovara dimom i parolama, već rezultatima. I zato se danas, uprkos svemu, jasno vidi da je oličenje državotvorne politike Srbije u novijem periodu predsednik Aleksandar Vučić, čovek koji u vremenu podela, pritisaka i iskušenja uspeva da sačuva mir, političku stabilnost i pravo našeg naroda da samostalno odlučuje o svojoj budućnosti.

U trenutku kada država nastoji da očuva institucionalni red i uspostavi pravnu odgovornost, poslanik svojim štrajkom glađu ispred Narodne skupštine pokazuje ličnu hrabrost i spremnost da podnese žrtvu u ime ovih principa. Njegov čin nije politički performans, već poziv na pravdu i obnavljanje poverenja u institucije - simbol odgovornosti koju javni delatnik ima prema građanima i državi.

Foto: Republika

S druge strane, slučaj Dijane Hrka, majke čiji je sin tragično nastradao pod nadstrešnicom, zaslužuje ljudsko razumevanje i saučešće, ali ne i političku zloupotrebu bola. Svako stradanje traži istinu i pravdu, ali ne po cenu rušenja institucija i unošenja nemira u društvo. Umesto da svoju ličnu tragediju pretvori u pokret za bezbedniju državu, Hrka je, nažalost, dopustila da postane instrument političkog spektakla.
Istinska pravda se ne dobija vuvuzelama, dimnim bombama i parolama, već strpljenjem, dokazima i institucionalnim postupkom.

BONUS VIDEO