ČOVEK KOJI JE POGAZIO ZAKLETVU! Kako je general Petar Živković postao najmoćniji oficir kraljevine!

"Čudo je da me nisi uporedio s Pašićevim sinom, koji, dok Srbija ratuje, juri žene po čitavoj Evropi ili s tvojim prisnim prijateljem Petrom Živkovićem. Doduše, on ne juri žene, ali je u pozadini. Pričuvaj malo svoje vojnike od njega."

Ovako se o jednoj od najkontroverznijih ličnosti kraljevine Jugoslavije, u pismu upućenom svome bratu kralju Aleksandru, izjasnio nesuđeni naslednik prestola princ Đorđe Karađorđević. Pritom, teško da je mislio samo na seksualne sklonosti generala već i na njegove karakterne osobine, pre svega, sposobnost da izneveri i izda u svakoj prilici, kad god bi mu to bilo u interesu.

Montiran proces

Biografija jedne od najintrigantnijih i najkontroverznijih ličnosti političkog i vojnog života Kraljevine Jugoslavije između dva rata je, zapravo, istorija izdaja i beščašća.

Foto: Wikimedia

 

Zakletvu datu kralju Aleksandru Obrenoviću pogazio je 29. maja 1903, tokom Majskog prevrata, kada je, kako beleže hroničari, upravo on otvorio dvorsku kapiju i omogućio zaverenicima da dopru do kraljevskih odaja.

Naknada za ovo nedelo nije bila bogzna kakva, stekao je tek samo nadimak Pera Kapija, pa će budući general ponovo prevrnuti ćurak. Kao suparničku grupu ranije osnovanog udruženja oficira Crna ruka, a uz punu podršku i pomoć samog regenta, budućeg kralja Aleksandra Karađorđevića, osnovao je 1912. Belu ruku.

Nije bila tajna da je mladi regent ne samo zazirao već se i otvoreno bojao Crne ruke, organizacije zaverenika koja je svrgla dinastiju Obrenović s vlasti i omogućila povratak Karađorđevića. Ako je mogla jedne, verovalo se u javnosti, još lakše je mogla da smeni i ove druge, pogotovu što ih je sama i dovela na tron.

Kruna nije mogla bez potpore vojske, pa je zato i osnovano tajno udruženje čije je delovanje bilo sušta suprotnost onome što su činili zaverenici. Na njenom čelu se našao upravo Živković, ali su mu pristupili i drugi viđeni oficiri, poput generala Pavla Jurišića Šturma i Petra Mišića.

Foto: Wikimedia

 

Do konačnog obračuna došlo je u jeku Prvog svetskog rata, na Solunskom frontu, kada je montiran sudski proces protiv pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, tadašnjeg šefa kontraobaveštajne službe, zamenika načelnika štaba Treće armije i vođe Crne ruke, te još devetorice njegovih pristalica. Optuženi su za navodni pokušaj atentata nad regentom Aleksandrom kod Ostrove, 11. septembra 1916.

Foto: Wikimedia

 

Iako je sam proces s pravne tačke imao niz nepravilnosti (počev od toga da optuženi nisu mogli da angažuju advokate koje su želeli, da nije saslušan nijedan svedok odbrane, da su dokazi bili manjkavi, a svedoci nepouzdani), Apis je zajedno s majorom Ljubomirom Vulovićem i dobrovoljcem Radom Malobabićem osuđen na smrt i streljan, čime je praktično uništena i Crna ruka.

Ne treba naglašavati da su i tužioci i sudije bili upravo članovi Bele ruke s Petrom Živkovićem na čelu. Od tog trenutka Pera Kapija će postati jedan od najbližih ljudi budućeg monarha, oficir koji će dobrim delom uticati na sudbinu vojske, ali i naroda.

Sprovodio diktaturu

Živković je rođen u Negotinu, prvog dana 1879. Vojnu akademiju završio je u Beogradu, a disciplinu i ambiciju pokazivao je još od malih nogu.

Učestvovao je u balkanskim ratovima i Velikom ratu, nije slovio za briljantnog stratega, ali je ulivao poverenje. Upravo ta osobina ga je i dovela na čelo Kraljeve garde, ali i uvela u najviše krugove dvorske politike.

Živkovićevih pet minuta nastupili su 6. januara 1929, kada je kralj Aleksandar uveo lični režim, odnosno šestojanuarsku diktaturu. Tada je imenovan za predsednika vlade, čime je praktično postao izvršilac kraljeve politike i jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji.

Njegova vlada je bila simbol centralizacije i autoritarnog upravljanja državom, s ciljem da se uguše nacionalne i političke podele koje su potresale Jugoslaviju.

U stvari, namera je bila da se stvori jugoslovenska nacija po cenu najgore represije prema političkim protivnicima. Zabranjene su stranke, ograničene političke slobode, a hapšenja, progoni i razne vrste pritisaka bili su uobičajeni.

Foto: Profimedia, Profimedia

 

Bio je to period žestoke kontrole, ali i političke rigidnosti u težnji da se stabilizuje država opterećena dubokim unutrašnjim krizama i problemima.

Iako se bavio politikom, Živković nije ostvario veći politički značaj. Vlast mu se oslanjala isključivo na dvor i vojsku, što je s vremenom i dovelo do njegove smene, 1932.

Još više je skrajnut dve godine kasnije, kada je u atentatu u Marselju ubijen jugoslovenski suveren i njegov lični prijatelj kralj Aleksandar Karađorđević. Nakon što je vlast preuzelo namesništvo s knezom Pavlom na čelu, general je zadržao uticaj samo još u vojnim i dvorskim krugovima.

Tokom rata i sloma Kraljevine Jugoslavije Živković se jedno vreme zadržao u Beogradu, da bi 1943. emigrirao i pridružio se kraljevskoj vladi u izbeglištvu. Umro je u Parizu, četiri godine kasnije.

Istoričari i danas nisu saglasni u oceni njegovog lika i dela. Jedni ga gledaju kao odanog vojnika i državnika koji je u teškim okolnostima pokušavao da očuva jedinstvo države.

Drugi, opet, smatraju da je bio simbol autorativnog režima i neko ko je aktivno gušio demokratske procese u Kraljevini Jugoslaviji. I u ovom, kao i mnogim drugim slučajevima, pokazalo se da istorija nije uvek crnobela, već da je češće siva, zavisna od istorijskih okolnosti, duha vremena i političkih uslova. General Petar Živković ni s te strane nije izuzetak.

Bonus video