KOPAJ BUNAR GDE TI BURE KAŽE: Kako je progledao zemunski trgovac i dobrotvor Teodor Apostolović!

Pred kraj života zemunski trgovac i dobrotvor Teodor Apostolović zvani Toša suočio se s ozbiljnim zdravstvenim problemom: oči su mu toliko oslabile da više nije mogao da razlikuje zlatnike od srebrnjaka. Pomoć je potražio gde god da je čuo da bi neko mogao da mu pomogne, ponajviše u crkvama i pred ikonom Svetog Nikole. I svetac se odazvao.

Prema legendi, Sveti Nikola mu se obratio u snu i rekao da s vrha Bežanijske kose otisne prazno bure od dva akova i da prati gde će se zaustaviti. Na mestu gde bude stalo, rečeno mu je u snu, trebalo je da iskopa bunar, oko njega zasadi drveće, a potom da se svakog jutra umiva vodom iz tog bunara, sve dok ne bude povratio vid. Toša je poslušao i ozdravio!

I ne samo da je progledao već je kraj bunara otvorio i kafanu koja je ubrzo postala omiljeno izletište Zemunaca i njihovih gostiju, pa je i čitavo područje nazvano Tošin bunar. Prošlo je gotovo dva veka od tada, bunara i kafane više nema, ali je ostao naziv jedne od najdužih i najvažnijih ulica u Beogradu - Tošin bunar.

Foto: Shutterstock

 

Imanje zaveštao opštini

Teodor, u narodu poznat kao Toša Apostolović, rođen je oko 1745, najverovatnije na prostoru današnje severne Grčke ili južnih delova Balkana, u tadašnjoj Otomanskoj imperiji. Njegovo poreklo nije sa sigurnošću utvrđeno: jedni izvori ga navode kao Srbina, drugi kao Grka ili Cincara, što i nije neobično za trgovač ke porodice toga vremena, koje su se kretale i naseljavale širom Balkana. Izvesno je, međutim, da je u drugoj polovini 18. veka stigao u Zemun, tada pogranični grad Habzburške monarhije, smešten nasuprot osmanskog Beograda.

To se, verovatno, dogodilo kada su se Austrijanci povukli iz Beograda, nakon još jednog rata s Turcima, između 1765. i 1770. Zajedno s njima, krenuo je i narod iz Kočine krajine, a među njima i mlađani Toša.

U jednoj hronici se navodi da se do tada zvao Teodoros Apostolos, ali je nakon dolaska u gradić na desnoj obali Dunava uzeo ime Teodor Apostolović. Druga hronika je dopunjuje i kaže da je Toša u Zemun stigao kao tek stasali mladić u pratnji dvojice braće, da su se isprva bavili sapundžijskim i voskarskim zanatom, ali da su se ubrzo posle toga posvetili znatno unosnijoj trgovini.

Zemun toga vremena bio je živ trgovački centar s jedva dve i po hiljade stanovnika u kome su se susretali trgovci iz Carigrada, Pešte, Beča i balkanskih varoši. Upravo u takvom okruženju braća Apostolović su započela i razvijala svoj posao. Poslovna uspešnost donela im je znatno bogatstvo, ali i ugled u pravoslavnoj zajednici Zemuna.

Teodor Apostolović nije ostao upamćen samo po imetku, već i po dobrotvornom radu.

Bio je aktivan u crkvenoj opštini, a u jednom periodu i njen predsednik, otprilike kada se u Zemunu već sabralo oko 6.000 stanovnika. Osim što je celokupno imanje i vinograde u blizini "svog bunara" zaveštao zemunskoj opštini, jedna od njegovih najvećih zadužbina je i crkva, a danas i manastir, posvećen Svetom arhanđelu Gavrilu u zemunskom parku. Samo što tada ovaj park nije bio ni prilično idiličan kao danas.

Podigao hram

Naime, u Tošino vreme, nad Evropom se nadvila jedna od najgorih pošasti toga doba - kuga! Bolest se najbrže širila putem samih ljudi koji su putovali s jednog na drugi kraj kontinenta. Da bi sprečili širenje bolesti i zaraza, u Zemunu je još 1730. formiran jedan od četiri karantina na granici između austrijskog i turskog carstva.

Zemunski karantin ili kontumac bio je na prostoru između današnjeg Poljoprivrednog fakulteta, parka i Zemunske gimnazije, dobro utvrđen i opasan visokim zidom, jarkom i palisadima. Svako ko je iz Turske želeo dalje, ka zapadu, morao je ovde da provede 40 dana i time dokaže da je zdrav. Nažalost, mnogi i nisu bili, pa su upravo ovde i skončali od raznih bolesti, kuge, kolere, raznih vrsta boginja ili nepoznatih boleština.

Znao je Apostolović da je ovim ljudima bila potrebna i duhovna potpora, možda i više od hrane ili vode. Kao predsednik Crkvene opštine tražio je dozvolu od austrijskih vlasti da o svom trošku izgradi pravoslavnu kapelu od tvrdog materijala na mestu dotadašnje bogomolje sklepane od dasaka. Molba je prihvaćena i ubrzo je, već 1786, počela izgradnja hrama posvećena Svetom arhanđelu Gavrilu.

Kada danas posetite ovaj hram u zemunskom parku, teško je i zamisliti kako je to nekada izgledalo. Spoljašnost se i nije toliko menjala koliko sam enterijer. Naime, imala je čak sedam vrata, pet za vernike u karantinu, a dvoje za ostali narod. U samoj crkvi postojala je pregrada, do jednog metra visine od cigala, a potom, do visine krova, od stakla, kako se vernici ne bi mešali, ali ni udisali isti vazduh. Pregrade su uklonjene tek kada je kontumac i zvanično zatvoren, 1871.

Foto: Profimedia Krzysztof Zabocki Panthermedia

 

Toša Apostolović umro je 1810. i sahranjen je na zemunskom groblju. Nastavio je da živi kroz toponim koji je s vremenom prerastao u jednu od glavnih saobraćajnica između starog Zemuna i novijih delova grada. Danas se Tošin bunar najčešće vezuje za ulične gužve, Studentski dom i gradski saobraćaj, retko ko i pomisli na čoveka po kome je taj prostor i nazvan.

A upravo u toj tihoj, gotovo zaboravljenoj biografiji krije se priča o jednom vremenu u kome se trgovina, vera i zadužbinarstvo oblikovali gradove. Toša Apostolović je bio deo te epohe - čovek koji nije gradio spomenike sebi, ali je ostavio trag u prostoru i pamćenju Zemuna, dovoljno snažan da potraje duže od dva veka.