MILJKO ŽIVOJINOVIĆ PRVI PUT JAVNO O DRAMI U KOJOJ JE OSTAO BEZ SVEGA:SRUŠILI SU MI ŽIVOT JER SAM BATIN SIN!

Gost nove epizode emisije "Na ivici", koju možete pogledati na Jutjub kanalu Republika news, bio je Miljko Živojinović, sin glumačke ikone Velimira Bate Živojinovića. On je prvi put pred kamerama izneo šokantno svedočenje o pravosudnoj mašineriji, političkim igrama i ličnoj golgoti kroz koju je prošao.

Naš gost govorio je, između ostalog, o svom životu u egzilu, teškim emotivnim ožiljcima, kao i ulozi koju su njegovi roditelji Bata i Lula odigrali u njegovoj odbrani.

 

Kako je bilo živeti s jednim od najpopularnijih ljudi u bivšoj SFRJ? Zašto niste krenuli očevim stopama, odakle to da upišete i završite prava?

- U našoj porodici je specifično što u svakoj generaciji postoji potreba za samodokazivanjem. To nije slučaj samo sa mnom, tako je bio slučaj i s Batinim dedom Velimirom, koji je radio u našem ministarstvu poljoprivrede, a onda Batin otac, koji je bio sudski izvršitelj, pa Bata glumac, ja advokat, pa moj sin, koji je elektrotehnički inženjer. Nekako smo uvek bežali od očevih profesija i ja sam na takav način, neću da kažem, pobegao, ali sam se malo otklonio od tog Batinog sveta prosto profesionalno, iako sam bio prisutan svakodnevno zbog njegovog posla, prijatelja, druženja... To je jako jedan interesantan i zavodljiv svet. Međutim, taj svet me je sustigao, svi ti naši prijatelji kada sedimo na slavama, ručkovima, na godišnjim odmorima kažu: "E, imam jedan pravni problem, šta ti misliš o tome?" i počnemo da pričamo o tome, mogu da dođem u kancelariju. Tako da sam vremenom sve te naše prijatelje, manje-više s filma, zastupao. Hteo-ne hteo, nisam mogao da se odvojim od toga.

 

Foto: Republika

 

Koliko vam je sve to donelo, a koliko uzelo u životu?

- Ima sve to svojih prednosti i mana. Nikada se time nisam opterećivao, verovatno to drugim ljudima izgleda čudno, ali verujte mi, mi smo živeli potpuno normalno. U našoj porodici nikada se nije pričalo o Batinoj popularnosti, slavi. On je redovno išao na pijacu, doduše u Mladenovcu, u Koraćici, gde je više boravio nego u Beogradu. On je u Mladenovcu imao jedno mesto gde je često sedeo, pio svoju kafu, vi ne možete da uđete na pijacu, a da ne prođete pored tog mesta, svi su mu se javljali. Za mene to nije bilo neko opterećenje. Možda kasnije ljudi gledaju s podozrenjem kako ćemo sestra i ja gledati na tu svu Batinu slavu, ali s tim se odrasta.

U jednom intervjuu ste rekli da je čekanje sastavni deo vašeg života. Da li čekate? Ili, bolje rečeno, šta čekate?

- To nije samo za mene, to je sastavni deo svih nas. U jednom trenutku shvatio sam da ne moram tako da jurim u životu, ni rokove, ni poslove, ni ostvarivanje svojih ambicija. I onda sam postao mnogo mirniji, za to su bile potrebne godine. Bata mi je jednom rekao jednu lepu stvar, tada sam imao dva mobilna telefona, pa malo zvoni jedan, pa malo drugi, pa: "Evo, sad ću da dođem, samo da završim..." A Bata mi kaže: "Kad nešto radiš u životu, radi to gospodski." Pitam ga: "Šta ti to znači gospodski." Kaže: "Pa, radi kao gospodin. Da uživaš u tome." I tu sam se malo zamislio. I posle nekoliko godina - shvatio sam ga. Šta nama vredi da tokom dana uradimo deset stvari, kada se mi u tom tempu pojedemo? Moramo da napravimo neki balans, da uživamo. A to čekanje, to je čekanje tih naših planova da se ostvare. Ali ne po svaku cenu. Ima ona izreka: "Nas ne određuje naš cilj jer se on desi ili ne desi. Nas određuje odnos prema tom cilju - kojim idemo ka njemu. A to je kako živimo."
 

Te 2007. vaš život se preokrenuo. Bili ste na ivici?

- Moj život je postao filmska priča. Dogodila se tragedija koja je razorila našu porodicu. Razveo sam se, deca su odrasla u drugom sistemu vrednosti, roditelji su ostali sami poslednjih deset godina života, a ja sam morao da odem iz zemlje. Da nisam otišao, bio bih uhapšen. U tom procesu troje ljudi je umrlo, dvoje u zatvoru, jedan u inostranstvu. Nisam mogao da verujem da mi se to dešava. Pitao sam se da li sam nešto mogao da promenim u svom ponašanju - nisam našao ništa. Stojim iza svake svoje odluke. Ali očigledno sam stao na put moćnim interesima.

 

Foto: Republika

 

 Možete li detaljnije da objasnite šta se dogodilo?

- Proces je nazvan "stečajna mafija", ali uopšte se nije ticao stečaja, već privatizacije "C-marketa" i pokušaja privatizacije Poštanske štedionice. Neko je taj naziv smišljeno zalepio meni, sinu Bate Živojinovića. Mediji su pratili suđenje pompezno, a zapravo je bila reč o katastrofi pravosuđa. Od 40 optuženih, svi su oslobođeni. Bilo je preko 250 postupaka. Jedino meni nije vraćena advokatska licenca, iako sam dobio presudu Upravnog suda. Ni sudske troškove mi nisu priznali, iako su ih svi drugi dobili. Postoji animozitet prema meni. To su posledice koje i danas osećam.

 Kako je izgledao vaš život u Parizu?

- Godinu dana sam se sabirao. Roditelji su mi pomagali. Kasnije sam se bavio nekretninama i investicijama. Bio sam ranjen. Nisam imao advokata, sud mi je dodelio branitelja koji nije hteo da pozove moje roditelje da svedoče. Kada sam mu rekao da ih pozove, odgovorio je: "Sud će se naljutiti." Tada sam znao da moram da ga zamenim. Kada su Bata i Lula svedočili, sve se promenilo. Ceo proces je bio pod kontrolom: sudija iz Novog Sada, tužilac iz Kragujevca, ogroman pritisak, vozači, telefoni, stanovi... Očigledno je postojala mreža. A sve se dešavalo u vreme legalističke vlasti.

BONUS VIDEO :