"OTAC JE GLEDAO KAKO MU HRVATI PEKU BRATA!" Dragoslav Bokan u emisiji "NA IVICI" o porodičnoj tragediji koja mu je promenila životni put (VIDEO)

U vremenu kada je intelektualna hrabrost sve ređa, a zaborav često nametnut, on ostaje glas koji ne pristaje na tišinu. Režiser, publicista i autor mnogobrojnih dokumentaraca i emisija, poznat po beskompromisnom stavu i hrabrom otkrivanju istorijskih i identitetskih tema, decenijama izaziva pažnju i otpor.

U otvorenom razgovoru u emisiji "Na ivici" Dragoslav Bokan vodio nas je kroz svoje detinjstvo na Voždovcu, susret s kulturom novog talasa, lične porodične tragedije koje su mu oblikovale pogled na svet, ali i kritičko sagledavanje stanja srpske inteligencije, medija i društva danas. Njegove reči ne ostavljaju ravnodušnim jer, kako kaže, ne postoji cenzura - postoji zabrana identiteta.

🟥Kako doživljavate glavni grad Beograd?

- Beograđanin nisam po želji, već po rođenju i školovanju. Odrastao sam na Voždovcu, tu završio osnovnu školu i legendarnu 11. gimnaziju, koju smo zvali muzička jer su tu išli Gile, Đole, Ljubičić, Milan Mladenović... Bila je to škola uzdrmana talasom "Paket aranžmana" i pobedom pop kulture nad klasičnom kulturom. Upisao sam režiju 1979. na FDU, baš kada je pop kultura postajala dominantna i vitalna, neskolastična, otporna na političke manipulacije. Bilo je to vreme kada sam odrastao između Šapera, Delče, Milutina Petrovića, Đure... I kada sam počeo da shvatam da život ne staje na diplomi. U tom vrtlogu, udarila me je priča o Srbiji o kojoj do tada nisam bio svestan.

🟥Šta vam se desilo?

- Sudbina moje porodice je moj ključni preobražaj. Otac iz Like, majka s Banije. Oba porekla nose stravične rane. Otac, kao dečak, gledao je kako Hrvati na ražnju peku njegovog brata kod Crkve Svete Petke. Crkvu su prvo spalili Hrvati, a komunisti je dokrajčili. Majčin otac i deda su odvedeni u Jasenovac i nikada se nisu vratili. Odrasla je u domu za ratnu siročad, među pričama koje su bile užasne i za odrasle. To su bile istine koje su bile sakrivene od mene, kao i od mnogih, dok jednog dana nisu eksplodirale u mom životu. Tada sam shvatio: moj deda nije stradao od nacista, već od komšije Hrvata. I to menja sve. S jedne strane, novi talas i engleski rokenrol. Srpstvo, pravoslavlje i porodična tragedija, s druge. Tako sam postao ono što danas jesam.

Foto: Republika

🟥Kada govorite o obrazovanju i srpskoj inteligenciji, gde je danas inteligencija? Šta se desilo?

- Inteligencija je kao brodolomac koji traži sigurno utočište. Kada intelektualac pronađe državu koja ga štiti, on cveta. Kada ne, on postaje plen. Danas, NVO strukture bacaju mreže kao ribari ljudskih duša, bez ikakvog otpora. Nude navodni spas, a cena je duša. Ako ne postoji alternativa, ostaje ili manastir ili kapitulacija. To je kao da potpišete ugovor s đavolom i kasnije se pitate zašto nešto morate da vratite. Pogledajte film "Đavolji advokat", sve je lepo, dok đavo ne dođe po svoje.

🟥Da li je ta 1990. bila prekretnica?

- Apsolutno. Rat 1991. bio je prekretnica. Intelektualci, po pravilu, beže od borbe. Ni tuče, ni ulice, ni rvanja sa životom. Dok su njihovi vršnjaci igrali fudbal, oni su čitali knjige. A onda su došli pucnji i svet iz bajke se srušio. Niko nije očekivao da će se san o Jugoslaviji pretvoriti u noćnu moru, ali mi koji smo nosili istinu u sebi znali smo da dolazi dan istine.

🟥Šta se desilo s komunističkom ideologijom? Da li je nestala?

- Komunizam kao ideologija je nestao, ali njegova psihologija nije. Ne kupuju se knjige Kardelja i Kidriča, ali kupuje se ideja da rad nije vrednost. Titoizam je ostavio dubok trag: prezir prema radu, težnja da se preživi sa što manje napora. Taj mentalitet i dalje traje. Da bi Srbija bila voljena u regionu, mora da bude slaba, ponižena i da poriče samu sebe. Zato je parola jasna: Slaba Srbija - jaka Jugoslavija. Jaka Srbija - Jugoslavija ne postoji.

BONUS VIDEO