SMATRALI SU GA DRUGIM ARKANOM, DEVEDESETIH JE BIO STRAH I TREPET HULIGANIMA: Njegova smrt i dalje pod velom MISTERIJE (FOTO)

Autor:

Vesti

05.09.2022

17:37

Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija

Android aplikacija ios aplikacija huawei aplikacija

Usput se pričalo i to da se mimo borilačkog sporta veoma uspešno bavio atletskom gimnastikom.

SMATRALI SU GA DRUGIM ARKANOM, DEVEDESETIH JE BIO STRAH I TREPET HULIGANIMA: Njegova smrt  i dalje pod velom MISTERIJE (FOTO)

Foto: printscreen/Facebook/legende devedesetih

Vogošćanin Borislav Boro Radić, rođen je 1954. Još dok je bio vrlo mlad, o Bori Radiću se pričalo kao o nekom momku iz Radić potoka koji je voleo borilačke sportove i trenirao mnoge od njih. Rvanje, boks, i na kraju završio kao karatista. Pričalo se da je u svakom od ovih sportova bio veoma uspešan, ali da ga je ljubav prema karateu odvukla u tom smeru.

Gimnstika kojom se bavio u to vreme na našim prostorima se zvao bodibilding.

Boro Radić se kao karatista, nosilac crnog pojasa „Prvi dan“, sredinom sedamdestih zaputio u Francusku, da tamo proveri svoju borilačku sposobnost. Kako je ispričao Batan Bogićević, Novica Živković Stiv je 5 godina bio telohranitelj Brunu, vođi albanske mafije u Francuskoj, Belgiji i Švajcarskoj. Kako kaže Batan, Bruno je bio strastveni kockar i Stiv mu je uvek čuvao leđa zajedno sa Borom Radićem. Njih dvojica su godinama čuvala Bruna. Bruno je umro za kockarskim stolom kada je imao srčani udar tokom partije pokera. Bruno je bio rodom iz Peći. Bio je visok i suv, ali videlo se na prvi pogled već da je opasan i da ima autoritet. Batan je zamerao Stivu što čuva Bruna i pitao ga kako ima strpljenja da mu čuva leđa dok ovaj satima kocka, ali mu Stiv ništa nije odgovorio. Kada je Batan postavio isto pitanje Bori, ovaj mu je rekao da ga dobro plaća i da mora da radi za njega jer nema posla ni para, a da Albanci uvek imaju posla i dobro plaćaju. Kako kaže Batan, Bora je uvek imao puno pištolja i njemu je dao čak 10-ak, prenose Legende devedesetih.

Nakon Borinog odlaska na ulicama Vogošće ostade da se priča i veoma često spominje ime Bore Radića. Bio je stalna tema vogošćanskih mangupa. Mladi naraštaj je jedva čekao da ga upozna. Za njih je on, na osnovu priča koje su čuli o njemu, već bio legenda i idol. A onda krajem sedamdesetih, Borin najbolji drug Željko Blagovčanin Gipso je na sva zvona najavio Borin povratak u Vogošću. Tada u sali hotela “Biokovo” Gipso je rekao: „Eto, uskoro stiže Boro Radić, jebaće vam svima majku kad dođe, pa da vidimo ko će šta smeti da mu kaže.“ Poruka je bila upućena onim nevernim Tomama, koji su osporavali Borine sposobnosti. Iako je sala bila skoro puna vogošćanskih mangupa, koji su u to vreme po ceo dan igrali razne kockarske igre, na Gipsinu provokaciju ostao je muk.

Ugo je ispričao da je u vreme pred raspada SFRJ, Borisav Radić bio jednako moćan kao Željko Ražnatović Arkan. Radićeva dozvola za dolazak u Vogošću, navodno, bila je potrebna čak i Radovanu Karadžiću u zenitu vlasti.

Odmah po povratku, Boro je otišao u svoj bivši karate klub Bosna i odneo na uvid svoju dokumentaciju, koju je doneo iz Francuske, u kojoj je pisalo, da je Boro Radić nosilac crnog pojasa “Četvrti dan”. U to vreme u Jugoslaviji samo je legendarni Ilija Jorga imao crni pojas “Četvrti dan”, zbog čega su Bori pokušali da ospore njegove uspehe. Rekli su mu u klubu, da će priznati ono što je pre odlaska u Francusku imao, što je značilo samo “Prvi dan”, a da ostalo ne mogu da mu priznaju. Boro im je odgovorio da on od njih ne traži priznanje, nego da ih je došao obavestiti šta poseduje u toj borilačkoj veštini. Nakon toga Boro više nikad nije otišao u prostorije svog bivšeg kluba.

Vest da se Boro vratio iz Francuske svojoj kući, odjeknula je kao eho na sve strane. U to vreme po sarajevskim ulicama samo se o Bori pričalo, pa su iz tog razloga počele da pristižu ponude od elitnih gradskih ugostitelja da Boro bude taj koji će zaštiti njihove objekte od nereda i održavati mir u tim lokalima. Zbog posla koji je po dolasku počeo da obavlja, morao je ulaziti u sukob sa najopasnijim frajerima u gradu. Sve te velike frke Boru su terale da trenira još jače i žešće.

Boro je osamdesetih ponovo otišao u Francusku i ponovo se vratio u Bosnu pred početak rata. Pre rata, stekao je renome jednog od najopasnijih Srba u inostranstvu. Imao je mesto u džetsetu i bogatstvo od nekoliko miliona maraka. U to vreme po nekim delovima Sarajeva bile su postavljene barikade, pravile se linije razdvajanja i rat je već počinjao. Boro je iza sebe imao dva braka i troje dece. Obe supruge su mu bile muslimanke, Bisera I Zehra, što jasno pokazuje da Boro u tom pogledu nije imao predrasuda. Boro Radić u to vreme organizuje protestni miting protiv rata, pozivao je na okupljanje vogošćansku raju. Miting je organizovan u sportskoj dvorani, sa početkom u 16:00. Na njemu se odazvao veliki broj mladih ljudi.

Pravili su se spiskovi ko poseduje naoružanje i ko želi da se prikljući pokretu protiv rata. Na spisak su mogli da se upišu i ljudi koji nemaju oružje a žele da brane Vogošću. U spiskove se upisalo puno stanovnika Uglejšića i Omladinske ulice. Nakon što su se napravili spiskov ljudi i naoružanja, krenula je kolona u protesnu šetnju vogošćanskim ulicama, prvo kroz Omladinsku a potom dalje i kroz ulicu Moša Pijade. Sve je izgledalo kao da će se narod Vogošće ujediniti protiv rata, a onda, jedno veće oko ponoći odjeknu jaka detonacija, koja se čula u celom naselju. Pogođen je krov jedne kuće, u kojoj je bio popularni vogošćanski kafić “Sebastijan”.

Boro je više puta ranjavan, uvek je štitio slabije a mangupima očitavao lekcije, uprkos brojnim finansijkim ponudama odbio je da napusti Vogošću i Srpsko Sarajevo u ratu. Poginuo je u automobilskoj zasedi 19. jula 1992. godine kod kafane „Ranč” u naselju Ljubina (Opština Vogošća) u kasnim popodnevnim satima kada je krenuo da pomogne srpskim vojnicima. Ubijen je zajedno sa još nekoliko saboraca pod nerasvjetljenim okolnostima. Postoji sumnja da je ubistvo naređeno sa srpske strane. Kažu da je Boro bio sarajevski Giška, kao mlad bio je mangup koji je poštovao fer plej, a kasnije tokom rata bio je komandant koji nije dozvoljavao da se pljačka, maltretira i ubija nedužni narod. Zbog toga je smetao najviše ratnim profiterima. Kao i za Gišku, sumnja se da je i Bora ubila izdajnička srpska ruka.

Nakon pogibije Bora Radića nastalo je nekoliko pesama o njemu. Miroslav Pržulj poznatiji kao Lepi Mića ga je opevao u svojoj pesmi „Radić Boro”. Specijalna jedinica je posle njegove smrti dobila ime po njemu a jedinicu je preuzeo Slava Vuković, koji je bio Radićev zamenik. Boro je odlikovan posthumno ordenom VRS. Nakon 25 godina prenesen je, zaslugom svojih saboraca, na vojničko groblje Mali Zejtinlik na Sokocu.

Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook, Instagram, YouTube, TikTok, Telegram, Vajber. Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa Google Play i Apple AppStore.

Komentari (0)

Loading