Vesna Veizović: Boris Tadić je najodgovorniji za današnju situaciju na Kosovu

Vesna Veizović, glavna i odgovorna urednica portala Vaseljenska, bila je gošća emisije Ozloglašen, u kojem je sa Predragom Azdejkovićem razgovarala o medijskoj sceni u Srbiji, društvenim mrežama, pritiscima na novinare, finansiranju medija, Kosovu i Metohiji i aktuelnim političkim temama.

Tokom razgovora govorila je o svakodnevnim pretnjama koje, kako navodi, dobija zbog svog novinarskog rada, tužbama sa kojima se suočava, ulozi društvenih mreža u oblikovanju javnog mnjenja, ali i o odnosu politike, nevladinog sektora i medija. Poseban deo razgovora bio je posvećen Kosovu i Metohiji, gde je iznela stav da korene današnje situacije vidi u odlukama donetim još za vreme vlasti Borisa Tadića.

Napisali ste knjigu Zdravo da si, osvetniče Kosova. Kako danas izgleda život Srba na Kosovu i Metohiji i šta smatrate ključnim uzrokom njihove trenutne pozicije?

- Prvi put sam na Kosovo i Metohiju otišla 2010. ili 2011. godine, u vreme barikada, i od tada se uvek osećam kao da se tamo vraćam, a ne da negde putujem. Posebno su mi otvorile oči poslednje barikade 2021. godine. Tada sam otišla sa uverenjem da su Srbi na Kosovu izdati, ali sam u razgovoru sa ljudima shvatila da oni na to gledaju drugačije. Oni ne smatraju da ih je vlast prodala. Naprotiv, veruju da je period od 2012. do 2021. godine, posebno u četiri opštine na severu – Zvečanu, Kosovskoj Mitrovici, Leposaviću i Zubinom Potoku – bio jedan od retkih perioda u kojem su mogli da žive relativno slobodno.

Danas im je veoma teško, ali ono što ih dodatno pogađa jeste činjenica da se o njihovim problemima gotovo ne govori. Videli smo da su blokaderi zatrpavali razne međunarodne institucije zbog događaja u centralnoj Srbiji, ali nikad nisu pisali zbog položaja Srba na Kosovu i Metohiji i kršenju njihovih prava.

Po mom mišljenju, koren današnje situacije nalazi se u odlukama iz 2008. godine, kada je vlast Borisa Tadića izmestila pregovore o Kosovu iz Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u Brisel. Time je Srbija izgubila podršku svojih najvažnijih saveznika u tom procesu, Rusije i Kine. Sve što se kasnije događalo posledica je tog političkog pravca.

Uprkos svim teškoćama, Srbi na Kosovu i Metohiji žele da ostanu na svojim ognjištima. Zato podržavaju one za koje veruju da će im omogućiti opstanak. Njihov najveći strah nije svakodnevni život pod pritiscima, već mogućnost da bi eventualno priznanje nezavisnosti Kosova dovelo do masovnog egzodusa Srba, ne samo sa severa, već i iz brojnih sredina južno od Ibra, gde danas živi većina srpskog stanovništva u pokrajini.

Foto: Republika

Koliko je, po vašem mišljenju, uticaj nevladinih organizacija kada je reč o Kosovu i Metohiji?

- Nataša Kandić je prethodnih godina bila veoma aktivna kroz Fond za humanitarno pravo i saradnju sa brojnim nevladinim organizacijama iz Bosne i Hercegovine i Prištine. Organizovani su različiti skupovi na kojima su učestvovali predstavnici pravosuđa iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, ali i iz Prištine.

Po mom mišljenju, posebno je problematično što je na tim skupovima učestvovali i pojedini srpski tužioci, recimo Radovan Lazić, a ubrzo nakon toga pokretani su novi postupci protiv Srba sa Kosova i Metohije. Kao primer navodim slučaj „Račak 2“, u kojem je podignuto više od 200 optužnica protiv srpskih policajaca koji danas žive u centralnoj Srbiji.

Kada sve to sagledate zajedno – delovanje pojedinih nevladinih organizacija, njihovu povezanost sa delom pravosuđa, ali i medijsku kampanju u kojoj se istovremeno plasira narativ da je Srbija „prodala“ Kosovo – stiče se utisak da postoji široka mreža aktera koji deluju u istom smeru. Po mom mišljenju, u toj mreži učestvuju pojedini mediji, nevladine organizacije, deo pravosuđa, ali i ljudi koji, svesno ili nesvesno, takve poruke dalje šire u javnosti.

Foto: Republika

Koliko su društvene mreže promenile način na koji se ljudi informišu i koliko su, po vašem mišljenju, postale opasne za širenje dezinformacija?

- Društvene mreže su danas postale svojevrsni metamediji. Amerikanci su to odavno prepoznali, Rusi su razvili svoj model kroz Telegram, a danas se najveći broj ljudi, posebno mlađih, informiše upravo preko platformi poput Instagrama, Iksa i TikToka. Televiziju uglavnom prati starija publika, dok su društvene mreže postale glavni izvor informacija za većinu građana.

Problem je što na tim platformama gotovo da ne postoji odgovornost. Po mom mišljenju, godinama nisu procesuirani ni oni koji su otvoreno pozivali na nasilje i ubistva, pa su društvene mreže postale prostor u kojem svako može da objavi šta želi, bez ozbiljnih posledica. Uz to, moguće je delovati i iz inostranstva, koristeći anonimne ili strane naloge, što dodatno otežava bilo kakvu kontrolu.

Poseban problem vidim u tome što pojedini mediji nekritički prenose laži Miloša Medenica ili Marinike Tepić, pozivajući se na to da samo citiraju njihove reči. Na taj način laži lako postaju deo javnog prostora i kroz dalje prenošenje stiču privid činjenice.

Foto: Republika

Šta bi, po vašem mišljenju, trebalo promeniti kako bi se smanjile zloupotrebe društvenih mreža i zaštitio javni prostor od poziva na nasilje?

- Smatram da je ključno da institucije počnu dosledno da primenjuju zakon, pre svega Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal. Iako je ono u međuvremenu vraćeno u nadležnost višeg javnog tužilaštva, verujem da će se određene stvari pomeriti nabolje. Već postoje primeri da su pojedinci uhapšeni i da su protiv njih pokrenuti postupci, naročito nakon promena u rukovodstvu.

Međutim, problem nastaje kada se protiv tih istih postupaka pokreću medijske kampanje. Dešava se da osoba koja je, na primer, javno pretila Aleksandru Vučiću ili objavljivala sporne sadržaje bude uhapšena, a već narednog dana deo javnosti i pojedini mediji pokreću kampanju predstavljajući to kao represiju. Na taj način se ne samo relativizuje neprihvatljivo ponašanje, već se vrši i kontinuirani pritisak na pravosudne organe.

Takav pritisak je posebno izražen u manjim sredinama, gde se svi međusobno poznaju. U tim okolnostima, tužioci se suočavaju ne samo sa profesionalnim izazovima, već i sa ličnim pritiscima i strahom od osude, što može uticati na njihovu spremnost da istraju u postupcima.

Paradoks današnje situacije je u tome što isti akteri koji javno zagovaraju nezavisnost pravosuđa često istovremeno vrše pritisak na te iste institucije kada im njihove odluke ne odgovaraju.

Foto: Republika

Često se govori o SLAPP tužbama kao pritisku na novinare. Međutim, i vi ste se suočili sa velikim brojem tužbi. Kako gledate na taj problem?

- Trenutno se protiv mene vodi petnaestak postupaka, a među tužiocima su i ljudi iz pravosuđa, poput Bojane Savović, Radovana Lazića, Jasmine Paunović, Bruna Vekarića i Ksenije Marić. Zanimljivo je da su upravo neki od njih ranije javno govorili o SLAPP tužbama i pritiscima na novinare, dok danas tuže medije i novinare sa čijim se izveštavanjem ne slažu.

Po mom mišljenju, upravo su to primeri SLAPP tužbi, jer se odnose na tekstove o temama koje su već bile u javnosti. Istovremeno, smatram da postoje i osnovane tužbe protiv medija kao što su KRIK kada se objavljuju neproverene ili montirane optužbe koje ozbiljno narušavaju nečiji ugled.

Što se tiče pretnji, njih dobijam gotovo svakodnevno putem društvenih mreža. Toliko ih je da privatne poruke više ni ne otvaram. Međutim, zanimljivo je da u stvarnom životu nikada nisam doživela neprijatnost. Naprotiv, ljudi mi često prilaze na ulici, u autobusu ili prodavnici da se pozdrave i pruže podršku. Zato se često pitam gde su zapravo oni koji na internetu šalju uvrede i pretnje.