NA IVICI Vesna Vidović: Beograd mora da bude grad jednakih šansi za svako dete ( VIDEO)

Nije uobičajeno da neko iz sveta predškolskog vaspitanja stigne do vrha gradske uprave, još manje da o Beogradu govori bez patetike, a s jasnim osećajem za red, odgovornost i svakodnevni život običnog čoveka. Vesna Vidović, zamenica gradonačelnika Beograda, u ovom razgovoru ne govori samo kao funkcioner već i kao neko ko dobro zna da se i najveći sistemi lome tamo gde se izgubi pažnja za najslabije, najtiše i najmlađe. Od priče o vaspitačima i roditeljima preko besplatnih vrtića i grada jednakih mogućnosti do pitanja dijaloga, buke i budućnosti Beograda, ovo je intervju koji otvara mnogo više od komunalnih tema.

Po struci ste master vaspitač, a danas ste na funkciji zamenice gradonačelnika Beograda. Koliko je javnost teško prihvatila taj spoj profesije i funkcije?

- To jeste bilo neuobičajeno i, moram reći, u početku je izazvalo dosta negativnih komentara. Ljudi nisu bili navikli da neko ko dolazi iz oblasti vaspitanja bude na tako visokoj funkciji u gradu. Često se postavljalo pitanje kako neko ko je radio s decom u vrtiću može da učestvuje u vođenju prestonice. Međutim, upravo mi je taj rad s decom doneo ogromno iskustvo koje je dragoceno i u gradskoj upravi, strpljenje, smirenost, sposobnost da saslušate svakoga, da razumete različite uglove gledanja i da

konflikte rešavate bez buke i drame. Kada radite s decom, naučite da stvari posmatrate iz ugla onog drugog, a to je izuzetno važno i u vođenju grada.

Foto: Republika

 

Da li je upravo profesija vaspitača jedna od onih koje su u našem društvu nepravedno potcenjene?

- Apsolutno jeste. Ne samo vaspitači, već i učitelji, nastavnici i profesori. To su profesije od ogromne važnosti, ali kod nas često ne uživaju poštovanje koje zaslužuju. Mene je lično veoma pogodilo kada sam videla koliko su ružni komentari bili usmereni ne samo ka meni, već zapravo prema profesiji vaspitača. To je tužno, jer govorimo o ljudima koji rade sa najmlađima, sa decom koja su temelj budućnosti svakog društva.

Koliko je važno da društvo vrati ugled vaspitačima i prosvetnim radnicima?

- Mislim da je to hitno potrebno. Svi deklarativno govore da su obrazovanje i deca najvažniji, ali se u praksi često ne poštuju oni koji s tom decom rade. Vaspitači i učitelji su obrazovani ljudi, završili su fakultete, imaju stručno znanje i iskustvo i njihov rad mora da se poštuje. Ako želimo zdrave generacije u budućnosti, onda moramo da vratimo dostojanstvo prosvetnim radnicima i da ih ponovo postavimo na mesto koje im pripada u društvu.

Gde smo, po vašem mišljenju, kao društvo napravili grešku kada je reč o poštovanju autoriteta u školi i porodici?

- Mislim da smo otišli u krajnost. Nekada je postojalo jasno poštovanje prema učitelju, nastavniku, roditelju. Danas se često dešava da roditelji više veruju detetu nego učitelju, i da se ta prirodna hijerarhija potpuno poremetila. Naravno da treba poštovati mišljenje deteta, ali ne smemo izgubiti meru. Mama je mama, tata je tata, učitelj je učitelj. Kada to nestane, onda se gubi i osećaj discipline, odgovornosti i međusobnog poštovanja.

Foto: Republika

 

Ako Beograd posmatramo kao veliko igralište, šta je ono što svakom detetu u ovom gradu mora biti jednako dostupno?

- Najvažnije je da svako dete, bez obzira na to da li živi u centru grada ili u prigradskoj opštini, ima iste uslove i iste mogućnosti. To je suština. Dete iz Sopota ili nekog prigradskog naselja mora imati jednako pravo na vrtić, obrazovanje, podršku i kvalitet života kao i dete iz centra Beograda. Upravo zato su ulaganja u vrtiće, subvencije, besplatni programi i podrška porodicama od velikog značaja.

Kada govorite o vrtićima, koje promene smatrate najvažnijim?

- Vrlo je važno da se ne zaboravi kako je situacija izgledala ranije. Nekada nisu sva deca imala mogućnost da idu u vrtić, cena je bila visoka, a kapaciteti ograničeni. Velika promena nastala je subvencionisanjem privatnih vrtića, čime je većem broju dece omogućeno mesto u predškolskim ustanovama. Kasnije su vrtići postali potpuno besplatni, subvencije su povećane, a roditeljima je olakšan pristup i državnim i

privatnim vrtićima. Uz to, gradili su se novi objekti i širili kapaciteti. Sve to doprinosi većoj jednakosti među decom.

Često se kritikuje činjenica da Beograd ima određene besplatne pogodnosti koje drugi gradovi nemaju. Kako gledate na te kritike?

- Nažalost, živimo u vremenu kada se gotovo sve negira. Nije sporno da neko ima pravo da mu se nešto ne dopada, ali problem je što često izostaje objektivnost i sposobnost da se prepozna i ono što je dobro. Kada vodite grad, ne možete ulagati samo u jednu oblast, već morate da razmišljate o interesu većine građana. Neko ko nema decu može reći da mu besplatan vrtić ili đačka pomoć ništa ne znače, ali to je gledanje iz ličnog ugla. Gradska uprava mora da donosi odluke koje su važne za širu zajednicu.

Foto: Republika

 

Da li je Beograd sklon tome da u početku odbacuje velike projekte, a da ih tek kasnije prihvati?

- Jeste, i to se vidi na više primera. Ljudi često prvo negiraju nešto novo, osporavaju, kritikuju, a onda, kada projekat zaživi i kada se pokažu rezultati, počnu da ga prihvataju kao deo svakodnevice. To je bilo vidljivo i na primeru velikih urbanih projekata. Vremenom ljudi ipak prepoznaju kada nešto menja grad nabolje i kada doprinosi kvalitetu života.
Na forumu o urbanoj budućnosti govorili ste i o veštačkoj inteligenciji.

Kako zamišljate Beograd i vrtiće u narednim godinama?

- Tehnologija će svakako biti sve prisutnija i ona već menja način na koji funkcionišu gradovi. Mi već radimo na konceptu pametnog grada, a veštačka inteligencija se uvodi tamo gde može da unapredi bezbednost i efikasnost. Recimo, u dvorištima vrtića postavljeni su sistemi koji uz pomoć pametnog softvera mogu da prepoznaju potencijalne opasnosti i alarmiraju nadležne službe. To pokazuje da tehnologija može biti snažan saveznik.

Ali gde je granica, naročito kada su u pitanju mala deca?

- Granica mora biti vrlo jasna. Robot nikada ne može da zameni čoveka tamo gde su potrebni toplina, emocija, empatija, zagrljaj i ljudski kontakt. Tehnologija može da bude pomoć, asistent, alat, ali ne može da zameni vaspitača ili učitelja. Može možda da ispriča priču ili odgovori na neko opšte pitanje, ali ne može da prepozna nijanse dečjih emocija i potrebe grupe onako kako to može čovek. To je suštinska razlika.

Foto: Republika

 

Može li savremena tehnologija pomoći u inkluziji dece i osetljivih grupa?

- Može, ako se pravilno koristi. Savremene metode i tehnologije mogu biti važna podrška u radu sa decom kojoj je potrebna dodatna podrška, kao i u jačanju inkluzije u školama i vrtićima. Kada govorimo o romskoj populaciji i drugim osetljivim grupama, važno je da se njihove potrebe bolje razumeju i da im se pristupi sa više pažnje i znanja. Tehnologija tu može pomoći kao sredstvo, ali ljudski pristup ostaje ključan.

Kada niste u kancelariji, gde je vaš Beograd?

- Teško je povući jasnu granicu između toga kada ste građanin, a kada funkcioner, jer i kada niste formalno na poslu, vi grad posmatrate tim očima. Primećujete problem, vidite šta nedostaje, razmišljate šta može da se popravi. Ali ako govorim o onom ličnom odnosu prema gradu, onda moram da kažem da posebno volim Savu i beogradske reke. Mnogo mi znači to što se uređuje priobalje i što Beograd konačno dobija prostor uz reke kakav zaslužuje. To je nešto čime se zaista ponosim.

Šta ste o Beogradu naučili od dece?

- Deca Beograd doživljavaju potpuno drugačije od nas odraslih. Njima nije najvažnija infrastruktura, već osećaj, da li im je negde lepo, prijatno, zanimljivo, da li se raduju. Oni umeju da se obraduju sitnicama i u svemu lakše nalaze ono lepo. Mislim da smo mi odrasli to pomalo zaboravili. Često gledamo samo šta ne valja, a deca nas podsećaju da je važno videti i ono dobro, ono što nas raduje i što nam donosi neku malu, ali stvarnu vrednost u svakodnevici.

Koliko smo kao društvo danas spremni na dijalog?

- To je jedno od najvažnijih pitanja. Dijalog je osnova svega, i u porodici, i u vrtiću, i u školi, i na poslu, i u vođenju grada. Bez razgovora nema napretka. Najlakše je praviti buku, vikati i kritikovati, ali mnogo je važnije stati i pitati se kako nešto zaista može da se reši. Potrebno je da svako od nas razmisli šta je lično uradio da stvari budu bolje, a ne samo da ukazuje na ono što mu smeta.

Foto: Republika

 

U jednom trenutku ste povukli paralelu između rada sa decom i društvene scene. Na šta ste tačno mislili?

- Kada radite sa grupom dece, vidite da ona koja najviše viču često dobiju najviše pažnje, dok ona tiha, koja samo žele da uče i da se razvijaju, ostanu po strani. Slično je i u društvu. Mala grupa koja stalno pravi buku često zauzme sav prostor, a zanemare se svi oni ljudi koji samo žele normalan, miran i uređen život. Zato mislim da je veoma važno da se pažnja usmeri i na one građane koji ne viču, ali imaju legitimne potrebe i očekivanja od grada.

Šta je teže, voditi grupu od tridesetak dece ili grad od dva miliona ljudi?

- Oba su izuzetno odgovorna posla, samo na različite načine. Kada radite sa decom, nemate ni minut nepažnje. Odgovorni ste za njihove živote, potrebe, bezbednost i razvoj svakog trenutka. Taj posao vas nauči ogromnoj odgovornosti. Sa druge strane, kada učestvujete u vođenju grada, odgovorni ste za odluke koje utiču na živote ogromnog broja ljudi i ostaju generacijama. U jednom slučaju oblikujete male ljude, u drugom oblikujete grad u kojem će ti ljudi živeti. Zajednička nit oba posla jeste upravo odgovornost.

Šta je za vas najvažnije da ostane iza jednog mandata?

- Veliki projekti jesu važni, ali mislim da su podjednako važne i male stvari koje običnom čoveku olakšavaju svakodnevni život. Na kraju, to je ono što ljudi najviše osećaju, da li im je život lakši, jednostavniji, bezbedniji i lepši. Ako ste uspeli da doprinesete tome, onda ste uradili nešto zaista vredno.

BONUS VIDEO