KAD PADNEŠ, OPET POTRČI! Dragoljub Kočović gost naše emisije "NA IVICI": IGRAJ I KAD NE VERUJU U TEBE! (VIDEO)

Od blatnjavih igrališta svog kraja preko državnog grba i sportskih pobeda, pa sve do političkih kabineta i zakulisnih borbi. Život Dragoljuba Kočovića prošao je kroz sve arene. Ipak, ono što ga izdvaja nije broj funkcija, već odluka da ne pristane na kompromis.

U vremenima kada se ćutanje isplati, a istina sankcioniše, Kočović je izabrao da ne ćuti. Ušao je u sistem ne da bi u njemu trajao, već da bi ga menjao. I kada to više nije bilo moguće, otišao je sam. Njegova priča nije priča o karijeri. To je priča o karakteru.

Foto: Republika

Kako je tekao vaš sportski put, od igrališta u kraju do državnog dresa?

- U sport nisam ušao planski niti zbog ambicije. Ušao sam jer nisam mogao drugačije. Bio sam dete koje se igralo dok mu prsti ne poplave, koje je zaboravljalo da jede i spava zbog lopte. Prve ozbiljne treninge sam počeo s 11 godina. Tada su treneri u karateu već videli ono što ni ja još nisam znao da posedujem - unutrašnju vatru, sposobnost da trčim i kad više ne mogu, da igram i kad boli. Taj karakter je bio moja snaga. Do seniorske ekipe sam stigao brzo. Sa 17 godina sam već bio među najmlađima u ozbiljnom klubu. A reprezentativni poziv? To je došao kao potvrda. Nije bilo euforije. Bilo je odgovornosti. Znao sam da nosim grb, ali i teret očekivanja. I nikad nisam bežao od toga.

 Da li vas je sport naučio više nego škola ili kasnije politika?

- Bez ikakve sumnje. Sport vas nauči da padnete i ustanete pred publikom. Da izgubite i ne okrivite druge. Da pobedite, a ostanete čovek. Nauči vas da u tišini svlačionice prepoznate ko je lider, a ko statista. Škola mi je dala znanje, politika moć, ali sport mi je dao karakter. A karakter je ono što ostaje kad sve drugo padne.

Foto: Republika

Mnogi sportisti se kasnije okreću politici. Šta je kod vas bio okidač za ulazak u sistem?

- Kod mene to nije bio hir ni kalkulacija. Nije bilo ni želje za funkcijom. Bio sam svedok kako sistem guta sport. Video sam kako deca nemaju lopte, kako klubovi nemaju grejanje u salama, kako treneri volontiraju, a funkcioneri se voze u službenim kolima. To me je bolelo više nego poraz na terenu. I kad sam završio karijeru, nisam mogao da ćutim. Pozvan sam da budem savetnik, pa pomoćnik ministra. Rekli su mi: "Treba nam neko s terena, neko ko zna realnost." I prihvatio sam, ali pod uslovom da govorim istinu. Nisam želeo da budem dekor. Želeo sam da guram stvari, da menjam iznutra. I nije bilo lako.

Kako ste se snalazili u političkom svetu, koji je često suprotan sportskom duhu fer-pleja?

- Teško. Vrlo teško. U politici nema sudije, nema produžetaka, nema zaleđa, a faulova ima na svakom koraku. Izađu vam nasmejani na konferenciju, a seku vas iznutra. U sportu se zna, ili igraš ili sediš na klupi. U politici mnogi sede na klupi, a komanduju igrom. I to je ono što me je lomilo. Ali nisam odustao. Naučio sam da taktiziram, da čekam pravi trenutak, da ponekad ne uzvratim udarac odmah. I što je najvažnije - čuvao sam obraz. Nikad nisam trgovao uverenjem zbog fotelje. I zato mirno spavam, iako nisam ostao večiti politički kadar.

Kada ste izašli iz politike, da li ste osetili olakšanje ili prazninu?

- Prvo tišinu. Posle godina buke, sastanaka, kamera, telefona koji ne prestaje da zvoni došla je tišina. I to nije bila praznina, već prostor da saberem ko sam postao. Osetio sam i olakšanje jer sam skinuo teret koji više nije bio moj. Znao sam da ne mogu da promenim sve, ali sam bar pokušao da ne budem deo problema.

Da li vas je sistem promenio ili slomio?

- Promenio da. Slomio ne. Naučio sam da ne budem naivan. Da čitam između redova. Da prepoznam kad vas tapšu po ramenu, a iza leđa vam broje dane. Ipak, sačuvao sam ono najvažnije, pravo da se pogledam u ogledalo, a da ne skrenem pogled. U tom sistemu punom maski, pokušao sam da ostanem lice.

Mnogi vas pamte i po tome što ste često govorili ono što drugi nisu smeli. Da li ste zbog toga plaćali cenu?

- Jesam. I to više puta. Imao sam crne telefone, dosijee, pa i medijske hajke. U jednom trenutku su me pokušali prikazati kao nekog ko ruši jedinstvo. A ja sam samo pitao, gde su pare koje je država dala. Ko je video te projekte na papiru? To ih je bolelo više nego da sam ćutao. Jer oni ne praštaju istinu kad je izgovori neko iznutra.

Da li biste opet ušli u sistem da vam ponude?

- Ne. Ne zato što nemam snage, nego zato što ne želim više da je trošim na ono što ne možeš da pomeriš bez da izgubiš dušu. Pomognem kad me pozovu, savetujem, podržim mlade, ali neću više u rovove gde svi pucaju u leđa. Dosta je bilo.

Kada pogledate iza sebe, sport, funkcije, politika, šta ostaje?

- Ljudi. Lica. Trener koji mi je rekao da vredim. Dete koje mi je nacrtalo stadion. Poruka roditelja iz provincije: "Hvala što niste zaboravili našu decu." To je moj rezultat. Sve drugo su statistike.

 A kad biste danas mogli da razgovarate s onim dečakom s igrališta iz vašeg kraja, šta biste mu rekli?

- Rekao bih mu: "Trči i kad padneš, igraj i kad ne veruju u tebe. I nikad ne daj svoje ime za tuđu funkciju." Jer u životu, kao i u sportu, ne računa se ko te vodi, već koga si ti uspeo da povedeš.

BONUS VIDEO