FOLIĆ: Nećemo moći da odahnemo narednih deset godina dok sve ne dovedemo u red!

Foto: Tanjug/S. RADOVANOVIĆ

Milutin Folić

Osim toga, Folić je u intervjuu otkrio da gradska vlast želi da Beograd dobije čitav niz savremenih skulptura na javnim prostorima, a naveo je i da je ideja da glavni grad Srbije dobije još dva tunela i dva mosta. 

Ipak, prva tema ovde je ono što je Beograđanima zadavalo dosta muka u prethodnom periodu - saobraćaj. 

Beograd je nekoliko meseci imao velike gužve, a mnogi su kao razlog za to isticali brojne radove - na Brankovom mostu, Slaviji, Bulevaru oslobođenja, Slaviji, u Ruzveltovoj… 

Foto: Promo foto

- Nije moguće rekonstruisati instalacije ispod neke ulice, niti da rekonstruišete samu ulicu, a da na njoj ne zatvorite saobraćaj. Ako mi neko objasni kako da to uradimo, uradićemo - navodi Folić. 

Na pitanje da li su svi radovi morali da budu u isto vreme, Folić odgovara kontrapitanjem "da li treba jedna ulica godišnje da se radi?" 

- Gradska infrastruktura je toliko izraubovana i da se radi dvostruko više još 20 godina, nemoguće je stići da se zameni sve što je potrebno u Beogradu. Verujte, ne samo da se nećemo zaustaviti na ovome, već će biti još radova. Beograd to mora. Sve je zastarelo, a to nisu samo kozmetičke, već dubinske, kompletne i sveobuhvatne rekonstrukcije. To je neophodno. Ako to ne uradite, šta se dešava? Dođe zima, neke stare cevi puknu, izlije se voda i opet se zaustavi saobraćaj - kaže Folić. 

Kako kaže, u Beogradu ima mnogo ulica koje "nisu pipnute" trideset godina. 

- Dogodine nas čeka rekonstrukcija Kneza Miloša, Cara Dušana, Kraljice Marije, Džordža Vašingtona, čeka nas nastavak izgradnje sa Mosta na Adi ka Rakovici... Čitav niz rekonstrukcija saobraćajnica. Karađorđeva, Trg Republike, Vasina... Najveći problem je što ljudi nisu navikli da se u gradu radi - navodi Folić.

Osim toga, gradski arhitekta ističe da Beograd mora da živi, kao i da građani moraju da se pomire sa tim da su radovi neophodni. 

Foto: Promo foto

Radovi u Skadarliji

"Velika strategija" i četiri cilja. Koja? 

- Imamo četiri osnovna, velika, strateška cilja grada kada je reč o urbanizmu, a koja smo postavili i definisali generalnim planom koji je usvojen 2016. godine i strategijom grada Beograda. 
Prvi je okretanje hijerarhije u saobraćaju.

Dakle, pravimo grad za ljude. Danski arhitekta Jan Gel nam je davao smernice kada je bio u poseti Beogradu, a on je to postavio još sedamdesetih u Kopenhagenu. Pitali su ga ’zašto vi arhitekte radite gradove u kojima se ljudi ne osećaju prijatno?’. Dakle, zgrade, u prizemlju ništa, bez lokala, bez života, kao ranije na Novom Beogradu, objašnjava Folić i dodaje:

Gradovi su se tada radili za automobile i to je nešto što nas je dovelo do toga da imamo ogromne saobraćajne gužve, da nigde ne možeš bez kola da odeš. To se sve sada vraća. Mi danas imamo jednu reviziju arhitekture i urbanizma, pokušavamo da nadoknadimo tih 30 godina zaostajanja za Evropom. Evropa je cela već prešla na taj ekološki prihvatljivi, humani način razvijanja prestonica gde pešaci imaju prednost. Pešaci, biciklisti, javni prevoz, pa tek onda automobili. Na taj način se rešava i gužva u gradu i zagađenje, problemi sa parkiranjem...

Ne rešavate problem sa gužvom tako što širite saobraćajnice, gužvu ne pravi uska saobraćajnica, nego broj automobila. 
Drugi cilj je spuštanje Beograda na reku. Beograd je grad koji ima sigurno najpovoljniji prirodni potencijal sa dve reke, brdovitim delom gde je Kalemegdan.

Foto: Tanjug/Z. ŽESTIĆ

Međutim, nama je sva industrija uz reku. Uklanjanjem teške industrije iz centra grada ćemo moći da 'progušćujemo grad', da koristimo neiskorišćeni potencijal za što bolje stambeno-poslovne komplekse. Primer za to jeste Beograd na vodi, ali to nije jedini projekat, tu su i brodogradilište na Novom Beogradu, Ada Huja, Luka Beograd, Beko kompleks... 

Izmeštanje teške železnice iz centra grada počelo je sedamdesetih godina izgradnjom tunela, početkom Prokopa, a mi to sada završavamo. Kada se izmesti železnica, dolazimo do toga da ceo Dorćol, ceo Kalemegdan, Kosančićev i Savski venac izlaze direktno na reku. Pruga je danas najveća smetnja, a pritom je reč o industrijskoj pruzi, ne onoj koju koriste građani. Industrijska pruga će do kraja sledeće godine biti potpuno izmeštena iz centra grada, time spuštamo grad na reku, izmeštamo industrije zone i tu idemo što gušće - pravimo visoke objekte, gusto gradsko tkivo, jer u gustom tkivu vi možete da pešačite i da biciklom stignete gde treba. To je ono što rade svi gradovi. Kopenhagen, Beč, to svi rade.

Najveći uspeh jeste što je Slavija urađena tako da pešaci i biciklisti imaju prioritet

Ono što je  najveći uspeh jeste što je Slavija urađena tako da pešaci i biciklisti imaju prioritet. Zato pešaci nisu gurnuti pod zemlju, kao što je bila jedna od ranijih ideja. Slavija je urađena na human način. Osim toga, dobijen je predivan javni prostor između Kralja Milutina i Slavije koji će biti mesto susreta, a na kojem će biti bista Dimitrija Tucovića, česma, tribine, drveće... Sve je pritom urađeno prema konkursnim rešenjima. Videćete kada sve bude završeno da je to jedan uspešan projekat. A da li će sve to smanjiti gužvu? Mislim da neće, ali ne zato što nešto nije dobro urađeno, već zato što to ne može da se dogodi samim rekonstruisanjem kružnog toka. To je taj isti kružni tok, ima iste dimenzije. Gužva na Slaviji može da se reši samo manjim brojem automobila, a manji broj automobila ćemo imati kada veći broj građana bude išao peške, javnim prevozom ili biciklom. Trenutno stvaramo uslove za to izgradnjom 120 kilometara staza za bicikle u narednih nekoliko godina. 

O spomenicima, Đinđiću i Skadarliji

- Veliki projekti su i prerada otpadnih voda i možda najvažnija stvar za Beograd, a to je da se đubre više ne baca više na gomilu, nego da se prerađuje, reciklira i da se od toga pravi energija. Sve stvari u gradu moraju da rade sinhrono, kao deo velike strategije. Iza svega toga je nešto što svakoj vlasti mora da bude cilj - poboljšanje kvaliteta života. To je supercilj. Mi koji živimo ovde, nemamo rezervni grad i rezervnu domovinu. Poboljšanje kvaliteta života je supercilj, ispod kojeg smo mi urbanistički postavili četiri cilja, a sve se radi zbog humanizacije Beograda. Samim tim on postaje i bolje mesto za život, ali i za turiste. Sve je uvezano - kaže Folić.

Pre nego što smo počeli intervju pomenuli ste ideju da Beograd dobije niz savremenih statua širom grada. O čemu se radi? 

Foto: Tanjug/Z. ŽESTIĆ

Za sledeću Skupštinu pripremamo predlog za 15 savremenih skulptura na novim javnim površinama koje sada uređujemo. Time možemo da predupredimo da se na tim mestima nađu neki divlji objekti, neke reklame. Želimo te prostore na kojima smo uveli zelenilo, prostor za pešake i klupe da oplemenimo skulpturama. Ima raznih predloga, skulpture svetski poznatih umetnika kao što su Franc Vest iz Austrije, Danijel Firman iz Francuske, Rondinone iz Švajcarske, Toni Krejg iz Velike Britanije. Dakle, najpoznatiji svetski skulptori i to sve uz nekoliko domaćih koji su u usponu. Želimo da Beograd postane deo sveta kada je u pitanu umetnost. 

Dosta pažnje i burnu reakciju javnosti izazvala je skulptura Zoranu Đinđiću. 

Studentski trg sa Vasinom projektuje jedan od najboljih svetskih arhitekata, profesor Boris Podreka. Rođen je u Beogradu, priča srpski, ali je austrijski arhitekta. Radio je pešačku zonu Verone, Trsta, u Beču, u Napulju, Ljubljani...

Bilo mu je traženo da se na budućem uređenju Studentskog trga nađe mesto za savremenu skulpturu Zoranu Đinđiću i on je odredio poziciju. Opet se vraćamo na to “savremenu“, pošto Zoran Đinđić nije bio neko koga možemo da prepoznamo po nekom akademskom stilu, bio je čovek koji je gledao u budućnost. Pozicija za spomenik određena je tako što on i sa Kalemegdana kada idete ka Trgu republike i sa Trga ka Kalemegdanu saglediv sa velikih udaljenosti, a u lokalu ne ometa saobraćaj i nalazi se u osi sa Njegoševom i Etnografskim muzejom.

Onda je raspisan konkurs i meni je neverovatno da neko može da kritikuje izbor žirija u kojem su bili Boris Podreka, Vlada Veličković, Dušan Otašević, Mirsad Begić. Ne vidim apsolutno nijedan razlog za kritiku, svako od nas bi naravno uradio drugačije, a bilo je četrdesetak radova i pobedilo je rešenje cenjenog Mrđana Bajića. 
A sva ta prašina koja se podigla u javnosti... Meni je to pozitivno. Da se to nije dogodilo pitanje je uopšte koliko bi ljudi uopšte znalo da se tamo podiže spomenik Zoranu Đinđiću.

Dakle, imamo neplanirano dobar odjek u javnosti. Više ljudi sada zna za tu skulpturu nego za pasarelu na Kalemegdanu, a nju Mrđan Bajić radi sa jednim od top pet svetskih skulptora. Kao što je nekad bio Henri Mur to je danas Ričard Dikon, ali to niko ne zna.

Dosta pažnje izazvala je i rekonstrukcija Skadaralije. 
 

Znate kako, sve mora da se rekonstruiše, Skadarlija je bila potpuno devastirana i još uvek je takva u nekim delovima. Sve mora na određeni vremenski period da se sređuje, čak i nulte zone zaštite. Ako odete na Akropolj videćete da se komadi mermera menjaju na hramovima, na stepeništima. Ali se oni rade kakvi su bili pre. Skadarlija je došla do toga da bi cevi ispucale i nastali bi potoci da nije zamenjeno to što je zamenjeno. To je moralo da se radi. Ono što je veoma važno jeste da se to radi prema uslovima Zavoda za zaštitu spomenika i da sve bude što bliže onome što je ranije bilo. Dakle, sa materijalima koji su se tada koristili...

Na kraju krajeva, ta kaldrma nije turska, postavljena je šezdesetih godina, ako se ne varam. Skadarlija je inače jedna od prvih pešakih zona Evrope, nastala je, na primer, pre minhenske i ovo što danas radimo, to davanje prioriteta pešacima i biciklistima, odnosno humanizovanje grada o kojem pričaju svi svetski gradovi, Beograd je to u neku ruku počeo pre njih.

Nažalost, devedesetih godina smo imali tu veliku pauzu u svemu što je normalno i sada se polako vraćamo tome i pokušavamo da nadoknadimo izgubljeno vreme i ono što je Beograd izgubio time što se nije pravilno razvijao poslednjih 30 godina.