Dnevnik PRVE BRITANSKE LEZBEJKE isplivao u javnost!

Pre toga su razmenile prstenje, obećali međusobnu ljubav, čak su se i pričestile. U njihovim očima, brak je bio sklopljen. To što ga sveštenik nije blagoslovio nije im smetalo.

Dnevnici En Lister kada su pročitani, trebalo je odmah da budu spaljeni

Jedne noći 1890. Džon Lister i Artur Barel su konačno postigli ono na čemu su dugo radili. Svaki slobodan trenutak posvetili su misterioznim knjigama koje je Džon nasledio sa Šibden Holom, prelepom kućom izgrađenom 1420. godine u blizini Halifaksa. Dvadeset šest knjiga pod nazivom „Dnevnici gospođice Lister“ sadržalo je ceo život bivše vlasnice En. U njima je opisivala ne samo svoja putovanja, već i svoj društveni život i posao.

Kada je Džon Lister došao u posed dnevnika, oni su odmah privukli njegovu pažnju. Kako je izračunato, otprilike jedna šestina njihovog sadržaja bila je napisana šifrom. Pojedinačni znakovi engleskog alfabeta pretvoreni su u brojeve, zamišljene simbole i grčka slova. Čovek je bio toliko zaintrigiran i radoznao šta je njegova rođaka htela da sakrije da se ona nije usudila da o tome direktno piše, pa je po svaku cenu odlučio da sazna, provali šifru i čita njene dnevnike. U ovom neobičnom poslu pomogao mu je njegov prijatelj Artur Barel, antikvar i učitelj.

Kada su konačno dešifrovali i pročitali Enine dnevnike, oboje su bili šokirani. Žena je, između ostalog, opisala vaše homoseksualne veze sa brojnim prijateljicama. Pošto joj se činilo da su njene tajne sigurne i da ih niko ne može pročitati, otvoreno je pisala svoj život bez ikakve cenzure. Burel je bio toliko šokiran ovim da je želeo da Džon spali sve dnevnike. Na sreću, Lister je imao drugačije mišljenje o ovom pitanju. Umesto da ih odmah baci u vatru, sakrio ih je u Šibden holu, u malu prostoriju iza lamperije, gde su ostali do njegove smrti 1933. godine, a potom su predati biblioteci u Halifaksu. Burel, 80, koji je tada još uvek bio živ, osećao se obaveznim da podeli šifre kako bi se mogao ponovo pročitati. Onda su knjige cenzurisane i sve su uklonjene.

Može se reći da su dnevnici Lister 1982. godine ponovo otkriveni, tada 52-godišnja Helena Vhitbread, učiteljica koja je diplomirala istoriju. U biblioteci Halifaksa prvi put se susrela sa njima. U jednoj od prostorija bile su izložene pojedinačne stranice Listerovog dnevnika. Helena je bila fascinirana i odlučna da otkrije Eninu tajnu. Biblioteka joj je dala šifre koje su joj omogućile čitanje Listerovih dnevnika. Helena je krenula na posao. Zahvaljujući njenim naporima, pušteni su 1988. godine.

Džentlmen Džek

U dnevnicima od više od pet miliona reči, En je opisala ceo svoj život. Praktično ništa nije izostavljeno. Stranice požuteliog dnevnika uključuju, između ostalog opis političke situacije u Pruskoj, prikaz dana kada je sekla nokte, ali i opis njenih romantičnih odnosa i seksualnih iskustava sa ženama. Pisala je bukvalno o svemu: o vremenu, kada se probudila, koliko je spavala, kome je pisala i ko joj je pisao, šta je jela i da li joj se dopada. Njeni dnevnici bili su njen istinski poverenik sa kojim je delila svoj svakodnevni život.

Teško je naći drugu ženu koja je u devetnaestom veku mogla da uživa u slobodi koju je imala Lister. Ono što ju je odlikovalo nije samo visoka svest o sopstvenim seksualnim preferencijama, već pre svega činjenica da se nije plašila da pokaže svoju seksualnu orijentaciju. Ne samo da to nije krila, odbacujući standardni put kojim su žene u 19. veku mogle da idu, već je poslala snažne signale društvu, svidelo se to nekome ili ne da je to ono što jeste.

Društveni status tih godina pokazivala je odeća, koja je bila važna odrednica identiteta. U međuvremenu, Lister je nosila samo crno, svesno preuzimajući muški izgled. Zbog toga su ih zvali džentlmen Džek. Ljudi su se navikli da je drugačija, a ona je napisala da „uglavnom svi primećuju koliko ličim na muškarca“.

Lister je odbacila sve kulturne norme, ne samo one koje se tiču odeće. Sama je upravljala svojom imovinom i čak je pokušavala da posluje. Osnovala je dva rudnika, upravljala kamenolomom i otvorila hotel.

Nikada odbijena

U svojim dnevnicima, Lister je bila izuzetno iskrena. Pišući ih šifrom, osećala se sigurno i otvoreno opisala svoja sledeća ljubavna osvajanja, koga je i kada zavela. Takođe je otkrila i pojedinačne seksualne odnose i čak zabeležila broj orgazama. Svoje pojedinačne ljubavnike procenjivala je prema strogoj skali: neke je hvalila zbog njihove sposobnosti da pričine zadovoljstvo, dok je druge napisala da su ... "suvi kao strugotine"!

Iako En sebe nije otvoreno nazivala lezbejkom, njeni memoari su jasno dali do znanja da je direktno izrazila svoju seksualnost. Kako tvrdi biograf Lister, što je takođe važno i izuzetno, En se nije osećala krivom, nije mrzela sebe zbog toga kakva jeste. Nije dozvolila da je sputavaju njen pol i orijentacija. Živela je kako je htela – smelo!

Rođena 1791. godine, En Lister je bila prava zavodnica. Savladala je Ars amandi do te mere da se 1816. godine, dakle sa 25 godina, u svom dnevniku hvalila da su je devojke oduvek volele i da niko nikada je nije odbio. Listerov biograf Anđela Štajdel rekla je da nikada nije imala problema da pronađe ljubavnika jer je ona oduvek bila život zabave: smela, duhovita i dobro obrazovana. U tome je pomoglo ne samo školsko obrazovanje, već i njeno samoodricanje u sticanju znanja. Sama je naučila grčki, francuski, algebru, filozofiju, matematiku, geologiju i astronomiju! Zahvaljujući tome, mogla je da nađe zajednički jezik sa svima i sa njom je bilo moguće razgovarati o svemu.

Većina njenih partnera je u početku bila zbunjena ne samo onim što se dešava između njih, već pre svega svojim osećanjima. En ih je zavela i zarobila. Koliko su možda čuli za homoseksualne odnose između muškaraca, za njih su analogni odnosi između žena bili prava terra incognita.

U međuvremenu, En je tačno znala šta želi. Inače, imala je visoko samopoštovanje i osećala je da ima pravo da voli. Kao što je napisala 1832: „Želim samo jednu stvar, jednu stvar od koje zavisi moja sreća. Nisam rođena da živim sama. Mogu biti srećna ako volim i budem voljena.“ Međutim, Enin pristup svakoj njenoj vezi nije bio samo romantičan već i proračunat. Sanjala je o bogatstvu, pa je svaka njena sledeća ljubavnica dolazila iz bogatog doma. Ulaskom u novu vezu, morala je i da poboljša sopstveni društveni i materijalni status.

Vatrena romansa

Kao dete, En je bila tipičan dečak. Njena majka, koja nije mogla da se pomiri sa tim, odustala je i poslala je u internat sa sedam godina. Ovo je prvi put da se nastavnici bave ovakvim slučajem. Nisu imali pojma kako da se nose sa En, a plašili su se i da će druge devojke slediti njen primer. Za svaki slučaj, dodeljena joj je spavaća soba u potkrovlju da je izoluje od ostalih učenika. Sa njom je živela 15-godišnja Eliza Rejn. Devojka je bila kao i En. Strastvena romansa izbila je učiteljicama pred nosom na poslednjem spratu internata.

Kao što je Lister kasnije napisala, Eliza Raine je bila najlepša devojka koju je ikada videla. Svaki erotski susret između njih je u svom dnevniku obeležila latinskom rečju „feliks“. Ova veza, međutim, nije izdržala test vremena. En je raskinula sa Elizom, što ju je dovelo u duboku depresiju. Napuštena devojka joj je u pismu napisala da ni sama ne zna kakav joj je bol nanela, nadajući se da će joj to omekšati srce i da će se bivša devojka predomisliti. Nikada više nisu bili zajedno, a Rejn je završila u azilu gde je provela ostatak života.