IVANU SU PROGNALI, TRENIRALA JE NA ULICI! Bivši trener otkrio malo poznate detalje iz karijere

Ivana Vuleta (33) osvojila je 15 odličja za Srbiju na velikim takmičenjima, poslednju zlatnu medalju na aktuelnom Svetskom prvenstvu na otvorenom u Budimpešti, ali malo je nedostajalo da zbog nepromišljenosti i 3.000 evra od bogate karijere ne bude ništa. Sada već davne 2005, tada mlada Španovićeva, posle osam godina rada sa svojim prvim trenerom Janijem Hajduom (78), trebalo je da pređe iz AK Proleter u AK Vojvodina, a onda je zapelo oko obeštećenja.

Foto: ST/Dragan Kadić

Epilog je bio taj da je naša juniorka bukvalno izbačena na ulicu. Samo je taktički potez njenog trenera doprineo da ona nastavi nesmetano da trenira. On se toga prisetio u Zrenjaninu gde je ugostio Republiku.

Kada je Ivana počela da trenira s vama?

- Bilo je to 1997, kad je imala sedam godina. Majka Vesna, koju sam trenirao, dovela ju je i rekla mi: "Evo ti, treniraj je, neka nastavi gde sam ja stala." Bila je mali zvrk. Vižljasta i sva mišićava za svoj uzrast. Videlo se da tu ima materijala. Odmah je isplivao njen nemiran duh. Išla je preko reda dok smo vežbali, gurala se. Ona je fantastično znala da prenese na treningu sve što sam joj govorio. Oduvek je bila šaljiva. Kažem joj neku vežbu, a ona vojnički odgovori samo: "Razumem i nije mi teško." A nisam bio strog, nisam ni morao. Uvek je bila tačna, dolazila je na trening redovno, otac ju je dovodio i odvodio sa stadiona.

Foto: ST/Dragan Kadić

Nažalost, u jednom trenutku joj je bavljenje atletikom bilo ugroženo?

- Bilo je to 2005, kada je imala 15 godina. Najavio sam da odlazim u penziju jer sam imao 60 godina života i 42 godine staža, ali tadašnji upravni odbor AK Proleter je imao druge planove i hteli su da me otpuste. Ivana je tada upisala srednju školu u Zrenjaninu, ali kada je videla da ne žele da me zadrže, ona je rešila da pređe u Vojvodinu. Za taj transfer atletičara saveznog ranga trebalo je da se plati obeštećenje, za nju 3.000 evra. Zateglo se, klub nije popuštao i to je potrajalo. Na kraju se ipak dozvolilo da ja radim amaterski, a da se za nju skrpe pare i Ivana je prešla u Vojvodinu.

Foto: Privatna arhiva

U međuvremenu ste bukvalno bili izbačeni na ulicu?

- Da, bili smo prognani dok Vojvodina nije uplatila obeštećenje. Zabranili su nam da treniramo na stadionu u Zrenjaninu. Zato smo radili u obližnjem parku, ali i jednosmernoj Njegoševoj ulici, u blizini stadiona, dugoj 200 metara. Imali smo tu blagu nizbrdicu i uzbrdicu za zaustavljanje, krivinu, više nam nije trebalo da treniramo ubrzanja i snagu. I sada mi se vraćaju te gorke uspomene. Ivana je AK Proleteru donela ekipno zlato, pored Zvezde i Partizana, a zabranili su joj da trenira na stadionu.

Foto: ST/Dragan Kadić

Kako ste se snalazili kad je došla zima?

- Trenirali smo u hali u terminu KK Proleter, gde sam bio kondicioni trener. Ivanu smo švercovali. Trčala je duž terena, tih 45 metara. Išli smo čak i u inostranstvo. Mađarski Bekeščaba je bratski grad Zrenjanina, tamo smo često išli na pripreme i oni su nas primili raširenih ruku tokom zimskog raspusta.

Foto: ST/Dragan Kadić

Vi ste, uz Gorana Obradovića, bili Ivanin jedini trener?

- Ivana je imala sreću da je treniraju samo dvojica trenera, a mi odlično sarađujemo i danas. Tako su se i upoznali. On je tada trenirao Mihaila Dudaša, ja sam se polako povlačio, ali sam i danas tu po strani.

To "po strani" u Budimpešti nije bio slučaj, već ste imali specijalnu ulogu?

- Imali smo dogovor da Goran prati odraznu dasku, a ja da na 30 metara dalje pratim zastavicu i brzinu vetra. Kada je vetar bio najbolji viknuo sam iz sveg glasa "Može, Ivana." Svi oko mene su se trgli. Bio je to onaj skok od 7,05 metara, uz stručnu pomoć s tribina. Posle proglašenja pobednika odneo sam Ivani buket cveća, izljubili smo se, isplakali se. Uvek je kukala da joj je u Budimpešti najteže da trenira i da se takmiči, baš tu joj se vratilo zlatom.

Koji vam je Ivanin rezultat najdraži, a koji vas je neuspeh najviše zaboleo?

- Ivanin prvi veliki rezultat bilo je drugo mesto na Svetskom prvenstvu za mlađe juniore 2008. u Poljskoj, kada je još bila pionirka. Izgubila je zlato od Darije Klišine za dva centimetra. Usledio je za mene najsrećniji trenutak i pobeda na Univerzijadi u Beogradu 2009. Nažalost, iste godine na EP u Novom Sadu ostala je bez zlata i to opet zbog Klišine i dva centimetra. Plakali smo zajedno jer smo razočarali pun stadion. To mi je najtužniji trenutak iz njene karijere. Ruskinji smo vratili 2013. na SP u Moskvi, kada je Ivana uzela bronzu, a Darija bila četvrta.

Da li ćemo sledeće godine ovako pričati posle OI u Parizu?

- Bože zdravlja, hoćemo. Nadam se da će Ivana u Parizu osvojiti medalju. Ako to još bude zlatno, neće biti srećnije osobe od mene. Tada ću verovatno moći u pravu penziju, kao i Ivana - zaključio je Hajdu.

BONUS VIDEO