OSETILE SMO JE, BILA JE MEĐU TIM HALJINAMA! Sestre Angeline Aćimović je i dalje osećaju svuda oko sebe!

Danas se navršava godinu dana od masovnog ubistva u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar".

U SKC-u se održava muzičko-scenski program u znak sećanja na ubijene, pod nazivom ''Buđenje''.

Roditelji stradale dece, rođaci i prijatelji došli su kako bi podelili svoju tugu i još jednom poslali poruku solidarnosti.

Među prvima su stigli Miloš i Suzana Čikić, otac i majka ubijenog pijaniste Andrije Čikića, kao i nastavnica istorije koja je 3. maja zaključala vrata učionice i na taj način spasla više života nedužne dece.

Takođe, na Tašmajdanu je postavljen ekran na kom se emituje direktan televizijski prenos završnog muzičko-scenskog programa.

Program je zamišljen kroz igru senki, koju prate pesme, a u jednom momentu su se i smenjivale crno-bele fotografije sa fotografijama i imenima stradalim u masakrima u ''Ribnikaru'' i Malom Orašju i Duboni.

- 3. i 4. maj pamtimo - napisano je, dok u pozadini ide pesma ''Obećaj mi budućnost!''

"Wait for me": Slobodan Negić napisao i odsvirao pesmu u čast svoje ćerke koja je ubijena u Ribnikaru

Tokom scensko-muzičkog nastupa puštena je i pesma "Wait for me" koju je napisao Slobodan Negić, otac ubijene učenice Sofije, koju je njoj posvetio.

Roditelji o danu kada su izgubili svoju decu

Roditelji ubijene dece su se prisetili poslednjih dana sa svojim mezimcima koji su pre godinu dana otišli među anđele.

Kroz suze govore o momentu kada su saznali da je trinaestogodišnjak usmrtio njihovu decu.

Podsetimo, danas se navršava godinu dana od masovnog ubistva u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". A tim povodom je organizovan program "Buđenje" koji je počeo u 8:40 časova u Ulici kralja Milutina 10, gde je izvršeno masovno ubistvo.

Roditelji u potesnim ispovestima još jednom su ponovili kako su, bez bilo kkvih briga, ispratili svoju decu u školu, i kako su dočekali samo nekoliko sati kasnije da saznaju da su ostali bez dece.

Svi do jednog su ponovili ono što su rekli i na sudu da im je život u tom mementu stao.

Pričali su roditelji Angeline Aćimović, Adrijane Dukić, Andrije Čikića, Eme Kobiljski a za zločin svi do jednog rekli da krive prorodicu Kecmanović..

Nina i Dragan Kobiljski

Nina i Dragan Kobiljski, roditelji devojčice Eme, koja je ubijena u masakru u školi "Vladislav Ribnikar" u dokumentarcu na dan godišnjice zločina kroz suze su opisali kobni dan u kom su doživeli ostvarenje najgore noćne more bilo kog roditelja.

Foto: Printscreen/RTS

 

- Prvi i drugi maj smo proveli na placu. I sa Draganom sam se čula tada i rekla sam Dragane, toliko su dobra deca da se meni plače. Sve u što smo ih usmeravali, eto tu je, tu je, pred nama je. I ja sam zaista za taj praznik doživela njihov procvat. I kada smo se vratili drugog uveče, došla moja prijateljica da nas dotera sve. I deca su imala slikanje za školski almanah. I Ema se po prvi put u životu isfenirala. I onako profesionalno. I onako pipa svoju kosu kako je glatka i lepa. Ema je poželela taj dan da krene u školu pre vremena. Onako kaže, ja idem, ne mogu više da čekam. Bila je uzbuđena, bila je srećna. Jedva je čekala da vidi drugare. Potpuno je srećna, otišla u školu. I posle deset minuta zvoni neko na vrata kada ono Ema. Ja kažem, Emi šta je bilo? Kaže, zaboravila sam kartone za tehničko. I Mila joj kaže, znam ja seko gde su ti. Onako, sva srećna - počela je sećanje na 3. maj Emina majka Nina.

Niko nije slutio da će toga dana uslediti ono što je zaledilo celu Srbiju. Nina kaže da je nakon što je čula prve informacije o pucnjavi u školi, odmah pozvala Emu i da je, pošto joj se nije javljala, otišla do škole.

- Ja tako trčeći nailazim na Emine najbolje drugarice koje sede u kolima hitne pomoći sa krvavim košuljama. I ja tu potpuni šok doživim. Ja kažem, deco, šta se desilo? I oni ne mogu da pričaju. Ja kažem, pa gde je Ema? Ja sad tražim pogled u Emu i oni oni kažu, ne znamo. I ja sada tako trčim, nailazim na Milu, na moje roditelje, vidim da je Mila dobro i tražim dalje, tražim, tražim Emu. U međuvremenu neku decu izvode iz škole i ono čemu se ja nadam jeste da ću ja sačekati Emu i znam koliko se uplašila i moj je jedini zadatak da nju zagarlim i da je utešim. Ja nju zovem, ali telefon izbacuje. Pitam drugaricu, a gde si ti? Kaže, pa mi smo kući, mi smo se svi razišli. Svako je otišao svojim kućama - kroz suze je ispričala Nina i nastavila:

Foto: Printscreen/RTS

 

- Ja odlazim ispred policijske stanice i tada zapravo prvi put pristajem da se pomerim odatle ispred škole i sad ispred mene stoji policijski službenik ja kažem i kaže sačekajte da vas prozovu i ja sada čekam šta će da se desi i odjednom vidim tatu kog sam videla ispred škole ispostavilo se da je to Ivan, otac od Ane Božović i on se sada spušta tim stepenicama i plače. Ja ne znam čoveka, ali pitam ga izvinite, ali zašto plačete? Šta su vam rekli? Ja ne znam zašto smo mi došli ovde. I on kaže onako začuđen me gleda kao šta ti nije jasno, kako šta su mi rekli? Da je moja ćerka poginula. I ja tada zapravo uspevam da osvestim taj užas i zašto sam ja tu. Tako sam saznala. I sad čekate da vam neko potvrdi i da kaže žao mi je. I kada on kaže žao mi je, vi onda zapravo puštate taj krik koji u vama čuči od 8.45 i više ne čujete ništa. Ništa. I ja tada zovem mamu u tom teškom stanju šoka, Dragana i izgovaram samo tri reči - Ema je poginula.

Užasne događaje od toga dana ispričao je i Emin otac, Dragan.

- Ja sam nazvao moga kuma i rekao sam mu šta lupetaju ovi na portalima, da u školi ima osmoro mrtvih, a na to meni moj kum govori to je informacija iz MUP-a. Gde se potpuno steže obruč oko mene i ja sada više ja sada više nemam kontrolu, nemam dah, ne mogu da udahnem, ne mogu da dođem sebi, sam sam u nekom mestu u Rumuniji gde nemaš ni brata, ni prijatelja, nemaš nikoga - rekao je Dragan.

Kada mu je žena javila da je Ema poginula, kaže da se samo srušio.

- I ja sam se samo srušio dole, legao na zemlju i pitao sam zašto je. Zašto? Gde je greška? - kaže on.

- I onda saznajem da mama pada ispred škole, da nju zbrinjava ekipa hitne pomoći tamo, Dragan pada ispred apartmana i svi kao domine padamo - plačući kaže Nina.

Ona navodi da je dečak ubica ostavio ranac pun municije pored Emine klupe.

- Ono što jeste činjenica jeste da je on ostavio ranac pun municije pored Emine klupe i on nije imao ni jedan realan razlog da se zaustavi. Ema mu se suprotstavila i ona mu se jedina suprotstavila. Ja ne bih rekla da ga je Ema zaustavila, ona ga je dobro zaustavila. Ona je bila jedna čista duša, dobrota, ona je bila Draganovo dete. Uvek je uzmala najslabije kuče ili mače da ga zaštiti, a u školi volela je druženja na odmorima - ispričala je Nina.

- Ja se trudim da razumem, ali mi negde parče srca to ne dozvoljava - rekao je Dragan Kobiljski.

- On je bio u problemu, nije imao sa kim da razgovora, oni su ga odveli u streljanu, i on rešio problem svoj na način na koji je rešio. Bez dvojbe, roditelji su krivci što su stvorili najvećeg masovnog ubicu u istoriji civilizacije - rekao je Dragan Kobiljski.

 

Biljana i Dane Dukić

Biljana i Dane Dukić, roditelji ubijene Adrijane sa velikom ljubavlju su pričali od svojoj ćerki.

Foto: Printscreen/RTS

 

- Anči je htela da postane doktor, jer je htela da izleči svog deku. Deka ima pritisak, u godinama je. I kad se žalio, ona je uvek govorila "Ne sekiraj se, postaću doktor i izlečiću te", a on se smejao i rekao "dok ti postaneš doktor, deka će da ode". I nažalost, ona je otišla pre njega. Svako leto smo odlazili u Liku, interesovala se za moje korene, kako smo odrastali i to sve. 

- Adrijana je bila veliki patriota, baš je volela Srbiju. Stalno je plesala, skakala i stalno smo se svađale zbog toga. Adrijana ne diži prašinu po stanu, stalno je nešto igrala. Folklor je volela. Poslednjih godina smo bile baš najbolje drugarice. Uvek je pitala kako sam odrastao bez tate i mame i da ona ne bi mogla bez nas. 

- Godine 2020. mi je pisala pismo da me voli i da, ne znam zbog čega, napisala mi je: "Ako me beogradske ulice odvoje od tvog zagrljaja, ti si moja mama i nikada te neću zaboraviti". Te godine smo se preselili za Srbiju. Nedostaje mi to kad dođe iz škole i kaže da ima svašta da mi priča. Bila je u tinejdžerskim godinama i bila je vesela i srećna - kažu Biljana i Dane Dukić, roditelji stradale devojčice.

Majka Andrijane Dukić je izrazila strah da će deca i Dragan biti zaboravljeni.

- Svesna sam da moramo dalje, imamo još dvoje dece u toj školi, ali ne smemo se ponašati kao da se niđša nije dogodilo - kaže ona.

Natalija i Anđelko Aćimović

Roditelji Angeline Aćimović, pričali su o čerki u prisutvu druge dve ćerke, koje su izrazile divljenje prema sestri.

- Angelina Aćimović je bila velika ljubav, volela je život, ljude, drugare. Volela je svoj život. Učila sam to od nje, jer se radovala svakom jutru, ptici, drveću, videla je da je život divan. Imala je bujnu maštu, interes koji je pokazivala za crtanje, crtala je haljine, pravila je nakit.

Foto: Printscreen/RTS

 

- Rodila se sa nakitom. Obožavala je sakoe, kao mala madam. Jako zrelo dete za svoje godine, i to je pokazivala od rođenja svog. Imala sam osećaj da je meni Bog podario već naučeno dete. Napravila je sama svoj logo, anđeo sa njenim slovom, sve je to izmislila i ostavila. I danas je tu uz mene. Sve što je nama trebalo da posle njenog odlaska da imamo, eto mi to imamo sada.

- Maša i ja smo bile same i sele smo i gledamo i kažemo: "Ja znam da je ona tu", ona je isijavala iz tih zidova, bila je među tim haljinama. Izgleda su njene starije sestre. Hteli smo da uradimo sve što nije uspela, dala nam je ruku da prema njoj idemo lakše i preobražava se tuga koju imamo u drugačiju tugu. Bila je anđeosko stvorenje, zaista - rekli su roditelji ubijene Angeline.

Miloš i Suzana Čikić

- Bez fotoaparata nije igde išao. Umeo je da pokaže ljubav, da se zahvali, da zagrli, da poljubi u obraz, ali i da primi ljubav. Sećam se kad je bio mali i zamolio me da ga izvedem u park. "Molim te, u parku su svi moji drugari", i mi smo izašli i posle sat-dva smo se vraćali kući i pitao me je da li može da kupi sladoled.

Foto: Printscreen/RTS

 

- U jednoj ruci je držao sladoled, u drugoj kusur. I odjednom je skrenuo ulevo i ušao u cvećaru i pitao jednu crvenu ružu od kusura. I rekao: "Ovo je za tebe zato što si mi izvela u park, iako si bila umorna". I ja sam mu rekla da je najbolji sin na svetu. Ja sam ponosan što sam deo ove porodice i što sam mu bio otac. Obožavao je muziku i video je sebe kao koncertnog pijanistu, ali je on i komponovao i voleo je da eksperimentiše.

- Njegov san je koncert u Karnegi Holu. Mislio je da će do 25. maja 2030. godine uspeti da dohvati tu svoju "plavu zvezdu". I našao je plakat na internetu, nekog pijaniste i skinuo je njegovu fotografiju i stavio je svoju, i stavio je dela koja želi da izvodi. "... Ja verujem da uz talenat i rad, nemoguće ne postoji", ovo je bila takmičarska tema "Novi početak", gde je osvojio drugu nagradu. Ovde spominje Džulijard i Britansku kraljevsku muzičku akademiju. Nije se bojao da postavlja velike ciljeve i zaista je tako živeo. 

- Znamo oboje kako su nastale emocije. Želeo je da ostavi neki trag u svom životu. Pokušaćemo da ostvarimo nešto od njegovih snova. Neki su se već ostvarili. Jedno takmičenje za mlade kompozitore nosi njegovo ime. To je prilika da našoj deci pružimo mogućnost da pokaže šta znaju. Njegovo ime će se pominjati, živeće, imaće priliku da ostvari trag - pričaju otac i majka ubijenog Andrije.

 

- Meni je čudno da jedan roditelj ne oseća odgovornost. Oni se brane, majka kaže da se ne oseća krivom za ono što je on uradio, ali ne oseća ni odgovornost što je njeno dete takvo postalo. Gde su oni bili dok je on igrao igrice, da gledaju šta radi. J sam uverena da je porodica znala da dete ima problema, da se nisu potrudili da mu pruže pomoć - rekla je majke Andrije Čikića.

- Najviše nas je pogodio nedostatak empatije porodice Kecmanović - dodao je njen muž.