Bojan Suđić, izvršni i muzički direktor Muzičke produkcije RTS: Mesta ima za najbolje!

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Bojan Suđić

Maestro će sa Simfonijskim orkestrom i Horom RTS publiku Kolarca obradovati 8. marta koncertom koji nosi naziv "Musicals Night", a koji će na scenu doneti numere iz hit mjuzikala.

* Zašto teško prihvatamo umetničku muziku?

- Nemojmo se čuditi što takvu muziku mnogi ne mogu ni da prihvate ni da slušaju, živimo u vremenu koje često agresivno razara čoveka, koji se ne snalazi u jurnjavi za novcem i komforom, apsolutnom srećom potrošačkog društva. Kada animalno prevlada božanski lik u nama, tu nema mesta za duhovnost i zapitanost, tu ne stanuju harmonija i sklad već mrak, čemer i samozaborav. I ovde se ne govori o obrazovanju ili društvenom statusu, umetničku muziku često bolje razume i sluša neki običan svet nego oni sa velikim parama, školama i pozicijama. Za umetničku muziku je potrebna čista duša.

* Da li je naša publika razmažena ili nedovoljno upućena, pa reaguje samo na imena sa blistavim biografijama?

- To je svetski problem, ne samo naš. Čak mi se čini da je kod nas taj trend manje izražen. Klasika je postala industrija zabave koju diktiraju trendseteri i influenseri. Doći na koncert svetske zvezde i platiti visoku cenu ulaznice često više svedoči o nečijem životnom uspehu i snobizmu nego o izgrađenom ukusu, isto kao što to pokazuju besna kola ili skupi odevni detalj. Na takav koncert se dolazi unapred pripremljen na senzaciju i, šta god da se tamo desi, publika će biti u ekstazi. Veoma je malo ljudi koji su sposobni da prepoznaju prave vrednosti i spremni su da svoj utemeljeni stav brane. Pa čak i među profesionalnim muzičarima i kritičarima, usudio bih se da dodam.

Foto: Tanjug/Bojan Stekić

Bojan Suđić

* Pomenuli ste dobru pripremu...

- Ukus mase se prethodno priprema i formira u marketinškim kuhinjama, esnafskim klanovima, pa je i prirodno da je u bogatijim sredinama taj posao još davno sjajno odrađen. Našu publiku još uvek čine i pojedinci koji poseduju iskrenost, pronicljivost i osetljive duhovne receptore koji su se umnogome izgubili u tom srećnom i razvijenom svetu. Svakako, dobro pripremljeni spektakli će izazvati reakciju brojne ciljne grupe i kod nas, ali bi bilo čudno da se to u globalnoj eri ne dešava. Problem običnih koncerata sa malobrojnom publikom je jednostavno zasićenje ogromnom ponudom i konstantan manjak vremena koji svi osećamo.

* Kad se osvrnete na proteklu deceniju, kako biste ocenili muzičku scenu?

- Nekada je bilo malo vrhunskih izvođača, a mnogo publike gladne koncerata. Od pre tri ili četiri decenije stvar se obrće, pa je danas veoma mnogo sjajnih muzičara, a relativno malo publike, koja se okrenula drugim sadržajima. Mesta ima samo za najbolje, a poseban izazov je popularizacija umetničke muzike i povratak publike u koncertne dvorane sredstvima koja su bliska današnjem čoveku. Stoga je svuda primetna težnja ka osobenim, neobičnim umetnicima koji se razlikuju od uobičajenog visokog standarda koji se uspostavio svuda u svetu, ali koji je ipak samo konfekcija.

* A šta biste naveli kao najteže u životu jednog dirigenta?

- Neophodnost obavljanja i osmišljavanja poslova koji nisu muzika i partitura, ali su nezaobilazni deo života svakog ansambla, za koji je ipak najodgovorniji dirigent. Svakako, uz značajan broj veoma bitnih ljudi koji mu u tome organizaciono pomažu i omogućavaju da se uspešno ostvari jedna proba, koncert, sezona...

Foto: Tanjug/TANJA VALIČ

Bojan Suđić

* Postoje li momenti kad vam nije do muzike, a koncert je za sat?

- Postoje teški trenuci, kao i u svačijem životu, ali je uvek do sada sam izlazak pred publiku donosio kod mene usredsređenost isključivo na muziku koju izvodim. Postoji dirljiva scena u filmu "Titanik" kada kvartet ne prestaje da svira iako su katastrofa i kraj izvesni. Dakle, i u tim momentima im je muzika bila sve, a to nije samo nameštena filmska scena.

Bemus treba da zainteresuje što širu publiku * Kad je u pitanju Bemus, koji su najveći izazovi? - Po mom shvatanju, Bemus mora biti sveprožimajući duh Beograda koji se oseća i kod ljudi koji nisu kulturni konzumenti i ne idu na koncerte, a kamoli kod onih koji sebe definišu kao kulturne osobe. Na Bemusu je da zainteresuje i privuče što širu publiku različitih afiniteta različitom ponudom, ali, pre svega, ne praveći kompromis sa neophodnim kvalitetom. Često sam naglašavao da se zemlje i narodi ne vrednuju samo ekonomskim kategorijama već i nivoom kulturne ponude, gde umetnička muzika zauzima možda i najznačajnije mesto. Pored sjajnih pojedinaca, merilo su i reprezentativne koncertne dvorane i opere, nivo velikih ansambala i festivali, kao sajmovi gde se dešava sublimat koncertne sezone. U uslovima slobodnog tržišta sjajnih koncerata ima tokom čitave godine na različitim mestima, ali smatram da Bemus treba da ostane onaj najveći praznik, kada je u umetničkoj crkvi najsvečanije i kada se okuplja najviše ljudi.

Negujem dete u sebi * Koji trenutak na sceni nikada nećete zaboraviti? - Možda ipak neverovatan i neponovljiv koncert sa 650 mladih ljudi u Sava centru, Karmina Burana početkom ovog veka. * S kojim umetnikom ste se razumeli već na prvi ton? - Sa najvećima je uvek bila i najjednostavnija komunikacija. A imao sam tu sreću da nastupam sa značajnim brojem velikana. * Šta smatrate svojim najvećim uspehom? - I dalje negujem dete u sebi.