Poginula je tokom bombardovanja, bombe su letele, mi smo je sahranili! Potresne priče poznatih koji su preživeli HOROR tokom NATO agresije: IZBEGAO SAM SIGURNU SMRT!

Dan koji svi pamte, 24. mart 1999. godine. Dan kada je počela NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) oko osam časova uveče i koja je trajala tačno 78 dana.

Foto: Tanjug/Ilustracija/Republika

Čitava nacija preživela je horor tih dana, mnogi su ostali bez najmilijih, gubici su nemerljivi, ostali su bol i praznina za ceo život. Ipak, preživeli smo i to, uspeli smo da iz svega izađemo još jači i ujedinjeniji. Današnjeg dana se svi sećaju, prvi zvuci sirena i prvi udari, i mnoge poznate ličnosti su prošle kroz pakao tih dana, a kako kažu tek kada se sve završilo bili su svesni šta se dogodilo. 

Najbolja drugarica mi je poginula, sahrana je bila pod bombama

Foto: printscreen/youtube

Voditeljka Dragana Katić te 1999. godine se seća sa setom u glasu i bolom u grudima, a priznala nam je da joj je najteže pala činjenica da je sama sa bebama od deset meseci, kao i trenutak kada je saznala da joj je najbolja drugarica poginula.

- Naravno da se sećam, deca su mi imala 10 meseci kada je krenulo bombardovanje, dva dečaka nije baš tako jednostavno i nije bilo lako. Naravno da su se u skloništima porazboljevali i nekako najteži mogući trenutak koji mi je bio je kada sam morala Bojana da vodim u bolnicu ''Olga Dedijer'' koja je tik uz Belu kuću, znači to je policijska stanica, da primi svoj prvi penicilin, jer mora da ga primi u bolničkim uslovima, kontrolisanim ukoliko dođe do neke alergijske reakcije. Najgore mi je bilo što sam Bobana morala da ostavim kod kuće, a sirene su već krenule, bila je oglašena opasnost, a ja sam morala dete da odvedem jer je umiralo od bolova, to mi je najteža moguća situacija - rekla je Dragana i dodala:

 

 

- Svoj prvi rođendan su proslavili u kući sa drugarima sa kojima su bili u skloništu i parku, jer nismo smeli da izlazimo, pri tom sam svim roditeljima rekla da mogu da dođu, ali i ako odluče da ne puste svoje dete da se neću ljutiti naravno, jer mi nismo znali kad i u kom trenutku će biti sirene, a deca su tu. Bilo je traumatično, kao i sve ostalo.

Voditeljka se potom dotakla i bombardovanja RTS-a kada joj je poginula najbolja drugarica.

- Najtraumatičniji i najteži mogući periodu kada su moje kolege sa RTS-a poginule i moja drugarica Jelica Munitlak koja je stradala u šminkernici, tako da mi je to jutro kada sam saznala da je definitivno bila unutra i da je stradala mi je najteži mogući trenutak i sam odlazak na sahranu pod bombama katastrofa, jednom rečju katastrofa.

Foto: youtube.com/printscreen

Za sam kraj, Dragana je otkrila i u čemu je pronalazila snagu svih tih dana.

- Nema tada snage, radiš instiktivno i stalno si napet i nema opuštanja, tek kada je prošlo bombardovanje mi smo postali svesni šta smo preživeli, šta je bilo, tada dok je to trajalo napet si, uzbuđen, razmišljaš o deci, kako će biti, majka mi je tada radila u Vladi Srbije koja je takođe gađana, pa je morala da se seli, a ja nisam mogla da znam gde je ona, jer to nije trebalo da se zna, jednostavno celo to iskustvo mi je traumatično, ali išla sam. Divni trenuci su mi sa druge strane bili kada je bio koncert Dragoljuba Đuričića na Trgu Republike, bubnjara, to je bio divan trenutak ujedinosti, ja sam došla sa decom, tu smo se svi videli, zagrlili plakali. Teško je bilo, teško je svima koji to preživljavaju i strašno je što će nakon svega toga i nakon svih tih trauma koje su ljudi doživeli u raznim ratovima stvarati besne i nesrećne ljude koji će imati potrebu da se nekome sveta, nekoga mrze... Sagradiće se kuće, ljudi će naći mesto da prežive, ali nije svrha preživeti nego živeti - zaključila je Dragana.

Peške sam prešla preko granice

Foto: youtube.com/printscreen/pink.rs

Gocu Božinovsku je vest o bombardovanju zateklo u Parizu na nastupu, nakon čega se odmah vratila u Srbiju kod svoje dvoje dece.

- Teško sam preživela kao i svi mi, imala sam dvoje malo dece. Mene je to zateklo u Parizu, pevala sam svadbu, prekinulo se sve i onda smo svi - kud koji mili moji, kako se ko snašao da se vrati, zatvorene granice, aerodromi, katastrofa. Srećom, njima je tada bio živ i tog momenta je odmah reagovao, otišao po njih u stan na Novom Beogradu i doveo ih u Surčin i naravno da im je bolje bilo sa ocem u podrumu, onda sam ja stigla, peške preko granice i tada je krenula borba - kaže Goca i dodaje:

Foto: printscreen

- Najgore je bilo što smo mi mislili da će to da stane, međutim to nije prestajalo onda smo mi bili u borbi šta dalje, kuda, sa decom, sa svim svojima, strašno, ne volim ni da se sećam - priznaje pevačica i dodaje da su joj deca bila najveća snaga:

Foto: ST/V. LUKIĆ

- Snaga su uvek deca i borba za njihov opstanak i da oni imaju sve, to je strašan period. Ja se i sada sekiram za ovu decu, žao mi je što nisu proživeli ništa, samo pamte pandemije, bombardovanja, to je bilo i u naše vreme, ali sam ja bila jako mala. Mama je bila vakcinisana protiv variolevere, primila je vakcinu na koju je dobila alergiju i to je bio haos, jedva su je vratili u život, sećam se i tih momenata, ali to je nekako bilo prolazno. Ovo sam već bila svesna i problema sebe, dece i najmilijih, strašno je sve - zaključila je Goca Božinovska.

Marinko i ja smo svaki dan plakali i pevali Vidovdan

Foto: e-stock/Miloš Rafailović

Pevačica Lepa Lukić i pokojni pevač Marinko Rokvić bili su u Kanadi na turneji kada je počela agresija na našu zemlju, a Lepa kaže da te trenutke nikada neće zaboraviti.

Foto: ST/D. KADIĆ

- Zatekla sam se sa Marinkom pokojnim u Kanadi, na trgu sam stalno pevala Vidovdan. Nisam mogla da dođem nazad, a naša turneja je prekinuta kada je počelo bombardovanje. Brinuli smo za sve, svaki dan smo plakali, majka mi je bila živa i majka, teško je bilo to podneti pogotovo tamo. Bili smo u kontaktu kad smo mogli, stresno je bilo strašno i Marinko i ja smo plakali i pevali na trgu, jadan Marinko. Ne ponovilo se - rekla  je Lepa.

Izbegao sam sigurnu smrt

Foto: youtube.com/kurir/printscreen

Pevač narodne muzike Era Ojdanić kaže da se nije previše plašio tih dana, ali se odlično seća svih stresnih situacija, kao i trenutka kada je za samo nekoliko minuta izbegao sigurnu smrt.

- Iskren ću biti, kada je bombardovan Beograd ja sam na Čukaričkoj padini imao firmu ''Era i sin'' i posle radnog vremena sam bio sa dragom osobom kod mene, lepo smo se družili i odjednom se začuo pucanj, granata je pala, na Obrenovačkom putu su bili stari tenkovi, Ministarstvo unutrašnjih poslova i oni su pogodili taj plac sa tim tenkovima, tako da se cela zgrada uzdrmala i samo sam čuo komšiju: ''Padaju bombe na Beograd'', eto to je bio prvi neprijatan doživljaj - iskren je Era i otkriva da je za dlaku spasio živu glavu:

Foto: Prntscrin

- Ja se nisam plašio, imao sam svoj neki posao, svako veče sam išao Čukarička padina - Meljak i idem za motel, avioni lete, ja ugasim svetla i samo šibam prema motelu, ali izbegao sam, pa mnogo je 10 minuta, u Lipovačkim šumama je bilo skladište avio goriva koje su bombardovali, tako da je jedna granata pogodila na sred Ibarske magistrale i napravila jedno 2,5 - 3 metra. Ja sam prošao mnogo je da kažem 10 minuta, to nikada ne mogu da zaboravim, uvek se setim tog jezivog trenutka, ali živ čovek sve preživi.

Na društvenim mrežama brojne poznate ličnosti su se osvrnule današnji dan, pa potresnim fotografijama podsetile na sve što je srpski narod preživeo.

BONUS VIDEO