NA IVICI Leonid Kampe: "Beli Rusi znali previše tajni predratne Evrope, pa su ućutkani zauvek!" (VIDEO)

Heraldičar Leonid Kampe, potomak ruskih belih emigranata, gotovo ceo život posvetio je
proučavanju grbova bokokotorskih porodica i sudbine ruske emigracije u Kotoru. U ovom razgovoru govori o poreklu i značenju grbova, o tome zašto je srednjovekovna Srbija bila heraldički bogata, a danas zapostavljena, o mističnoj strani starih simbola, o dolasku i nestanku belih Rusa u Boki i o zaboravljenoj priči o ruskom zlatu i crkvenim zvonima koja su na jednom brodu stigla u kotorsku luku.

Zašto heraldika i koliko joj se danas pridaje važnosti?
- Heraldikom se bavim već decenijama i smatram da je na ovim prostorima poprilično zapostavljena i gurnuta pod tepih. Tragično je to što je upravo srednjovekovna Srbija bila heraldički bogata i nalazila se na samom korenu heraldike, a da se danas ta građa nekako skriva, što se pokazalo kao vrlo loše jer neke okolne države koje heraldički nemaju ništa sada prisvajaju naša znamenja i grbove, tvrdeći da su njihova. Žao mi je što se heraldika kod nas nigde ne izučava, ni na Filozofskom fakultetu, iako je to izuzetno interesantna istorijska nauka. Najkraća definicija bila bi da je heraldika nauka o grbovima.

Foto: Republika

 

A šta je zapravo grb i kako je nastao?

- O tome postoji mnogo teorija, od onih koje ga vezuju za simboliku starog Egipta i Mesopotamije, preko oznaka rimskih legija. Ja se sa time ne slažem, jer mislim da je heraldika nastala iz sasvim praktičnih razloga. Jedni tvrde da je nastala u srednjovekovnoj Francuskoj, iz potrebe da se vitezovi na turnirima razlikuju, da bi se znalo ko se sa kim bori. Meni je bliža druga teorija, da je nastala tokom krstaških ratova. Svaki plemić je tada pokupio neku svoju malu vojsku od seljaka, bivših robova, zatvorenika, plaćenika i avanturista, i krenuo ka Svetoj zemlji. Problem je nastao u lučkim gradovima, kada se na jednom mestu nađe više takvih šarenih vojski i niko ne zna ko je čiji. Tada se neki plemić dosetio da svi njegovi ljudi ofarbaju štitove u crveno, drugi u plavo, treći u zeleno, i tako
su nastali farbani štitovi, koji su za mene i početak heraldike.

Kako je onda ta pojava prerasla u uređeni sistem?

- Kada se moda proširila, svako ko je mogao počeo je da farba štit, ali se postavilo pitanje šta će reći Crkva, koja je tada bila i tužilac i porotnik i sudija. Crkva je odgovorila tako što je i svoje viteške redove, templare i hospitalce, počela da obeležava na isti način. Nastao je period koji se zove liberalna heraldika, kada grbove nisu imali samo plemići, nego i redovi, trgovci, zanatlije i zlatari, svako ko je mogao sebi da ga priušti. To se završilo tako što je visoko plemstvo intervenisalo, jer je dolazilo do zabune kada bi neko napravio štit sličan tuđem. Dvorovi su tada institucionalizovali heraldiku, uveli dvorske službenike koji vode popis plemstva i dodeljenih grbova, i tako je nastala uređena heraldika, na čijim principima počivaju sva kasnija heraldička pravila.

Foto: Republika

 

Vi ste život posvetili grbovima bokokotorskih porodica. Kada se heraldika pojavila u Boki?

- U vreme nastanka grba Boka je bila u sastavu srpskog carstva, a Kotor važna luka, jedna od onih iz kojih su brodovi kretali ili se snabdevali na putu ka Svetoj zemlji. Zato su Kotor i Boka Kotorska u samom startu prihvatili tu modu. Čitao sam radove eminentnih domaćih heraldičara koji tvrde da je Srbija heraldiku dobila kasnije, preko Italije, ali to u Boki Kotorskoj jednostavno nisam video, tamo je heraldika nastala u svom samom začetku. Likovi na grbovima uglavnom su birani tako da asociraju na vlasnika jer je grb u suštini potpis za nepismene i zaštitni znak onoga ko ga nosi. Tako grb sa medvedom pripada rodu Orso jer je orso na italijanskom medved, grb s lancem rodu Katena jer
katena znači lanac, a grb sa zmajem rodu Drago.

Da li su ti grbovi imali i neko mistično, magijsko značenje?

- Neki grbovi nisu nosili samo simbole koji asociraju na ime, nego i poruke. Ima grbova sa mačem i odrubljenom turskom glavom, ali i onih sa geometrijskim oblicima koji bi se mogli svrstati pod neke magijske predstave, ševrone, oblike nalik runama, predstave sunca i astralnih objekata, ili predmete uvijene u spiralu, poput lanca, konopca ili morskog puža. Da li je to namerno ili slučajno, treba istražiti mnogo dublje nego što sam ja to učinio. Ono što mi je zanimljivo jeste da se isti grb ponekad nalazi i na ulazu u dvorište, i na kući, i na bunaru koji su desetak metara jedan od drugog. Kameni grb je bio skup, trebalo je platiti dobrog kamenoresca, pa se može pretpostaviti da su imali veću ulogu od pukog potpisa: da su pružali poruku i neku zaštitu objektu i mestu na kome se nalaze. Tu zaštitu, doduše, ne bih menjao za tradicionalne srpske svece i slavu.

Foto: Republika

 

Šta se dešava s grbom kada izumre porodica koja ga je nosila?

- Pravo isticanja grba prenosilo se sa kolena na koleno, uglavnom po muškoj liniji, pa su to nasledni, porodični, grbovi. U drugim evropskim heraldikama postoje simboli diferencijacije, kojima se tačno zna da grb pripada, recimo, prvom ili trećem sinu, dok kod bokeljskih grbova te diferencijacije uglavnom nema, nego su svi grbovi iz generacije u generaciju isti. Kada rod izumre i više nema ko da ga nosi, grb ostaje kao trajni spomenik na mestu gde je postavljen. A postavljani su na vrlo vidnim mestima, na pročeljima zgrada, nad dovratcima, na kapijama i bunarima. To me vraća na onu mističnu stranu jer takav položaj sugeriše da je grb imao i ulogu čuvara mesta na kome stoji.

Boka je oduvek privlačila razne pridošlice. Da li su tu i simboli imali svoju ulogu?

- Boka Kotorska je na izuzetno važnom geostrateškom mestu, prirodna luka koja kontroliše ulaz u Jadran i Otrantska vrata, pa je bila interesantna svim osvajačima, ali i ekonomski i kulturno jaka, i uvek magnet za pridošlice. Grbovi su, kada je heraldika postala formalna i zakonom uređena, predstavljali statusni simbol koji je smeo da ima samo onaj kome pripada, ali je u njima ostala i ona simbolika koja je opominjala, plašila i čuvala. Mene danas izuzetno smeta pojava izmeštenih grbova. Grb mnogo govori o mestu na kome se nalazi, pa kada je na originalnoj poziciji, po njemu znate ko je i kada gradio taj objekat, a kada se izmesti, grb gubi identitet. U poslednje vreme se u Boki dešava da neko sagradi novu kamenu kuću i na nju stavi tuđi grb samo zato što lepo izgleda, a to je za mene kao da na svoja vrata stavite pločicu sa imenom čoveka koga nikada niste videli.

Foto: Republika

 

Vi ste potomak ruskih belih emigranata. Koliko je vaš rad vođen i porodičnim, genetskim sećanjem?

- Boka Kotorska je bila jedna od ključnih luka za iskrcavanje Rusa tokom krimske evakuacije, koja je počela novembra hiljadu devetsto dvadesete. Došao je veliki broj brodova sa iznenađujuće mnogo emigranata; dobar deo je železnicom prebacivan u unutrašnjost, ali je jedan deo ostao u Boki. Među njima je bio veliki broj ruskog plemstva, a Rusi su plemstvu pridavali veliku pažnju. Svoje grbove nisu mogli fizički da ponesu, ali su ih čuvali u pamćenju, pa sam nailazio na priče da je otac deci na papiru crtao kako izgleda njihov grb da bi ga preneo u sećanje. Ja sam svoje istraživanje i počeo iz
porodičnih razloga jer je moj pradeda bio oficir koji je imao pravo na nasledni grb: crveno polje s belom talasastom gredom, koja deli grbovna polja. Crveno polje znači da je to bila ratnička, vojnička, porodica, a grb je bio prilično star jer je vrlo jednostavan.

Kako je moguće da je zajednica od oko dvadeset hiljada vrhunskih intelektualaca posle rata gotovo izbrisana?

- To je bila relativno dobro školovana zajednica, sa velikim procentom ljudi sa srednjom školom i fakultetom, univerzitetskih profesora, ali i seljaka, kozaka i radnika. Njihov dolazak nije bio samo priliv novog znanja, nego i sudar dveju kultura, jer iako se Srbi i Rusi računaju kao bratski narod, ipak je reč o dve različite kulture kojima je trebalo vremena da se uklope. Rusi su, između ostalog, osnovali prvu auto-taksi službu, prve mlečne restorane i dansing-barove u Beogradu.

A kako su nestali?

- Početkom Drugog svetskog rata mnogi su pobegli od rata; moj deda je bio partizan, nije bio komunista ali je bio antifašista. A onda je došla četrdeset osma: pošto su Bokelji uvek ili svim srcem za Ruse ili svi protiv njih, najviše ih je završilo na Golom otoku, dok su drugi uspeli ili nisu uspeli da pobegnu. Taj progon je, u slučaju mog dede, trajao od četrdeset osme do pedeset druge. Postoji priča da su emigracijom u Kotor stigle i relikvije i dragocenosti.

Šta ste otkrili?

- To je priča koja je u početku bila na nivou mita, sve dok se nisam sam sreo s njom. Došao sam do podataka o jednom brodu koji je stigao sa izbeglicama, a kada sam počeo da kopam po arhivu tadašnjeg Ministarstva unutrašnjih dela, shvatio sam da su gradski službenici jula dvadesete godine tražili dozvolu da priđu jednom brodu u kotorskoj luci koji je bio potpuno opkoljen vojskom. Reč je bila o kompletnoj imovini ruske založne banke iz Sankt Peterburga, o imovini jednog muzeja iz Kijeva, i o delovima koji su možda mogli biti i deo carskog blaga. Taj brod, stari parobrod, nije bio ni upisan u knjigu dolaska i odlaska brodova, lučki kapetan i lekar nisu smeli da mu priđu, a vojska ga je danima istovarivala u kasarnu. Zvanično je saopšteno da su nakit i zlato lomili, jer međunarodna trgovina nije
dozvoljavala trgovinu celim predmetima, ali jeste lomljenim zlatom i srebrom, pa su tako, prodajući ga Engleskoj, Francuskoj i Americi, finansirali boravak ruske emigracije. Čini mi se, ipak, da je tu bilo još nečega o čemu je danas vrlo teško govoriti.

Foto: Republika

 

Da li su beli Rusi u Kotoru možda previše znali o tajnama predratne Evrope?

- Oni su bili kulturno potpuno drugačiji od lokalnog stanovništva i znali su dosta toga, ali su, jednostavno, malo imali sagovornika ovde, pa su svoja znanja čuvali za sebe. Treba znati da u Boki dvadesetih godina nisu radile samo naše obaveštajne službe. Boka je tokom Prvog svetskog rata bila druga po veličini austrougarska ratna luka i po završetku rata bila je puna ratnog plena koji se tek delio među saveznicima. Tu je bio i američki bataljon sa delom flote, Francuzi su držali remontni zavod u Tivtu, prisutni su bili i Englezi, a Italijani, kojima je Boka bila obećana, redovno su je nadgledali i pravili probleme zbog toga što u nju dolaze Rusi. Uz to su tu bili i carski ruski obaveštajci, ali i mnogo ubačenih boljševičkih agenata koji su po celom svetu tražili interesantne ličnosti. Bila je to prilično kaotična i gusta atmosfera.

Posle toliko godina istraživanja koje je saznanje o heraldici za vas bilo najlepše?

- Najlepše saznanje je koliko je Risan heraldički bogat i koliko je jedinstvena heraldika peraških kazada, koja se, odgovorno tvrdim, pojavljuje samo u Perastu i nigde drugde u svetu. Perast je bio metoh Manastira Svetog Đorđa i kasnije se odvojio od Kotora, pa se, po tada raširenoj jadranskoj modi, tvrdilo da ga je osnovalo šest kuća, prozvanih kazade. Svi rodovi koji su kasnije došli morali su da se priključe jednoj od njih, pa su na svojim grbovima stavljali oznaku kazade kojoj pripadaju. Ako neki rod bude isključen i pređe u drugu kazadu, menja tu oznaku. Nešto slično postoji u Poljskoj, ali tamo grb dobija ceo rod, što opet nije isto.

Foto: Republika

 

A kada je reč o belim Rusima, šta vas je najviše šokiralo?

- Priča o zvonima, koja je fantastična. Godinama sam slušao da na crkvi na groblju u Škaljarima postoji rusko zvono, i uvek je to ostajalo na onome da bi neko trebalo da se popne i pogleda da li nešto piše. A onda mi je jedna Ruskinja iz Amerike, kojoj sam pomogao da pronađe podatke o svom pretku, iz zahvalnosti poslala petnaestak skeniranih arhivskih spisa koje je dobila od crkvene opštine u Kotoru, i tu sam se šokirao: tim istim brodom koji je doneo i zlato stiglo je ne jedno, nego jedanaest zvona. Austrougarska je tokom rata skidala zvona sa pravoslavnih crkava za oružje, pa na kraju rata nijedna
crkva u Kotoru više nije imala zvono. Rusi su na Krimu spasli zvona jednog manastira, ukrcavši ih na taj brod. Kada su Kotorani čuli da su stigla, iako je 20. godina i ljudi jedva imaju hleba, sakupili su dobrovoljni prilog da ih osposobe jer ruska zvona drugačije zvone. Tako je 11 zvona našlo svoje mesto na kotorskim crkvama, i činjenica je da su apsolutno sva zvona na pravoslavnim hramovima u Kotoru došla iz Rusije.

Na čemu trenutno radite i vredi li, na kraju, sav taj trud?

- Trenutno me je upravo priča o zvonima podstakla da više istražujem ulogu Boke Kotorske u ruskom građanskom ratu i dolasku bele emigracije. Grbovnik koji pripremam radim već dvadesetak godina, ako ne i više, i stalno dolazim do novih informacija; taman nešto završite i objavite, kad se pojavi novo saznanje, kao da neprestano grebem po površini a nikako da uđem u dubinu. Ništa od onoga što sam napisao ne smatram konačnim, ali bih strašno voleo kada bi to nekome poslužilo kao osnov i inicijacija za neko dalje istraživanje. Moja knjiga o Rusima u Kotoru izašla je u vrlo malom tiražu koji se razišao po  bibliotekama u Srbiji i Rusiji, pa se, srećom, brzo pojavila i na internetu, gde je ljudi čitaju i za nju postoji lepo interesovanje.

BONUS VIDEO