VUČIĆEVA ANALIZA KNJIGE DŽEJ DI VENSA ZA VAŠINGTON EGZAMINER: Obama nam je dao politički pamflet. Vens nudi ispovest jednog vernika!

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić napisao je autorski tekst za američki "Vašington egazminer". Vučić se u tekstu osvrće na knjige Baraka Obame, nekadašnjeg predsednika SAD i sadašnjeg potpredsednika Džej Di Vensa.
 

Tekst vam u nastavku prenosimo u celosti:

- Razmišljajući o karijeri bivšeg predsednika Baraka Obame, pisac Endrju Ferguson svojevremeno je žalio što smo „izgubili jednog pisca, a dobili još jednog političara“. Može li se isto reći i za potpredsednika Džej Di Vensa?

Sličnosti između 44. predsednika i 50. potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država su upečatljive: porodični problemi, odsutni očevi i stabilnost koju su im pružali odlučni bake i deke, ispunjeni bezgraničnom ljubavlju. Obojica su izlaz pronašla kroz američki sistem koji nagrađuje zasluge, stekla diplome prestižnih univerziteta i u pisanju pronašla svojevrsno pročišćenje. Zahvaljujući svojim prvim knjigama dospeli su u žižu javnosti, a zatim napravili ogroman iskorak ka najvišim državnim funkcijama.

Njihove druge knjige otkrivaju ono što ih zaista razlikuje. Obamina knjiga The Audacity of Hope bila je tečna i lepo napisana, ali je predstavljala politički pamflet. To ne govorim u pogrdnom smislu – i sam sam političar. Ono što želim da kažem jeste da je, uprkos svojoj eleganciji, Audacity na kraju ograničena sekularnom uzdržanošću svog autora.

Communion, druga Vensova knjiga, predstavlja ispovest jednog vernika. Ona mnogo više pripada tradiciji duhovne autobiografije nego kategoriji predizborne literature, žanru koji se proteže od dela K. S. Luisa Surprised by Joy do iskrenih ispovesti običnih ljudi koji su pronašli veru. Zapravo, ne mogu da se setim nijedne druge knjige aktuelnog političara – a kamoli čoveka koji obavlja drugu najvišu funkciju u najmoćnijoj zemlji sveta – koja tako otvoreno, intimno i bez ikakvog pretvaranja razotkriva duhovne strepnje svog autora, njegovo razočaranje svetovnim životom, lične mane, slabosti i sumnje.

Hillbilly Elegy upoznala nas je sa Vensovim teškim detinjstvom, a većina čitalaca zatvorila je knjigu diveći se odlučnosti kojom se izdigao iz takvog života. U knjizi Communion otkrivamo duhovnu prazninu koja ga je proganjala na vrhuncu uspeha kao javnog intelektualca. Spolja gledano, bio je oličenje uspeha – zatrpan pozivima na večere sa milijarderima, gostovanjima na televiziji i komentarima u novinama. Iznutra, međutim, bio je izgubljen. Elitne institucije poput Jejla, koje su mu otvorile vrata visokog društva, podsticale su konformizam i kažnjavale intelektualnu i političku jeres. U Vensovom razočaranju Jejlom čuje se odjek Vilijama F. Baklija.

Vens detaljno opisuje svoje postepeno udaljavanje od pentekostalizma u kojem je odrastao, koje je nakratko bilo prekinuto periodom ateizma u njegovim dvadesetim godinama, sve do prelaska u Rimokatoličku crkvu u srednjim tridesetim. Na tom putu događala su se i natprirodna iskustva – događaji koji se ne mogu lako objasniti – poput trenutka kada se njegov automobil, koji je velikom brzinom jurio, misteriozno zaustavio svega nekoliko centimetara od zaštitne ograde na ivici planine. Da se to nije dogodilo, vozilo bi sletelo u provaliju, gotovo sigurno usmrtivši vozača.

Verujem da Vensova vera – delom nasleđe, delom način života – nikada nije zaista nestala. Bila je uspavana. Katolička crkva, sa svojim bogatim duhovnim nasleđem, institucionalnim kontinuitetom i drevnim korenima, probudila ju je i dala joj novu svrhu. Kao pripadnik Srpske pravoslavne crkve, to instinktivno razumem. Vera je dublja od same doktrine: održavaju je sećanje, zajednica, bogosluženje i nagomilana mudrost generacija. G. K. Česterton je tradiciju čuveno opisao kao „demokratiju mrtvih“, jer ona ne uskraćuje pravo glasa onima koji su živeli pre nas. Vensovu privrženost katolicizmu pokreće ista težnja – da pripada nečemu starijem i mudrijem, civilizaciji koja povezuje žive sa onima koji su bili pre njih i sa onima koji tek dolaze.

Zanimljivo je da Vens, uprkos tome što je relativno skoro prešao u katoličku veru, nije isključiv. Njegovo katoličanstvo nije ni samopravedno ni uskogrudo. Ono je ponizno i širokog duha. Materijalni uspeh, ostvaren uprkos gotovo nemogućim okolnostima, lako je mogao da ga pretvori u narcisa koji bi se hvalio da je „sam stvorio sebe“. Umesto toga, čini se da je vera samo produbila njegovu svest o sopstvenim manama. Svoju suprugu Ušu, koja je hinduistkinja, opisuje kao „iskreniju, čistiju i pravedniju“ od sebe. To nije puka bračna ljubaznost – Vens joj pripisuje zaslugu što ga je usmerila na „put koji me je vratio Bogu“.

Religija nadahnjuje Vensovu politiku na način koji ga, u pojedinim trenucima, čini sličnijim Džordžu Orvelu nego tipičnom američkom konzervativcu. U delu Down and Out in Paris and London Orvel piše o degradaciji pojedinih zanimanja i poniženjima koja nameće kapitalizam. Vens, iako naglašava dostojanstvo rada, dovodi u pitanje potrošački mentalitet koji tera radnike da se odriču praznika sa porodicom i navodi inače pristojne ljude na nasilje u potrazi za robom na sniženju. Njegovo poglavlje o ekonomiji, „The Dismal Science“, nudi originalno i otvoreno moralno viđenje rada, potrošnje i svrhe ljudskog napretka, posmatranih kroz prizmu religijskog uverenja.

Kao predsednik zemlje koju ekonomisti svrstavaju među države srednje veličine sa višim srednjim nivoom prihoda, ne mogu da zanemarim značaj privrednog rasta. Ipak, ohrabrujuće je videti zapadnog političara koji Hristovo radikalno učenje stavlja u središte rasprave o ekonomiji i odbija da čoveka svede na statistiku, a ljudsko ispunjenje na bruto domaći proizvod.

Na jednom mestu Vens poredi ljude koji pokušavaju da razumeju božansko sa zlatnim retriverom koji pokušava da razume ajfon. Upravo se tu nalazi duboki izazov vere. Ljudi su po svojoj prirodi radoznali, pa kada im se kaže da postoje granice onoga što možemo da saznamo, gotovo da ih to navodi na nevericu. Možda se vera na kraju ne može u potpunosti razumeti, a čak i ako može, to razumevanje nije lako preneti sa jednog čoveka na drugog. Može se samo doživeti i opisati.

Religija kojoj pripada Vensova supruga uči da opsesivna vezanost za ishod može potkopati sam čin nastojanja. Tome me je pre nekoliko decenija naučila jedna indijska porodica u Londonu. U toj misli ima mudrosti. Možda najveća usluga koju vernik može da pruži nije da raspravlja, već da objasni. Verno opisati svoju veru ubedljivije je nego braniti je fanatizmom. Upravo to Vens čini.

Čovek koji na društvenim mrežama može delovati ratoborno, na stranicama knjige pojavljuje se kao osoba izuzetne dubine. Dok sam završavao knjigu, osetio sam blisku povezanost sa njegovom životnom borbom. I ja sam nekada bio čovek nagle naravi. Ali godine, tragedije, patnja i teret, kompromisi i teške odluke koje nosi upravljanje državom imaju način da nas učine blažim i nauče poniznosti. Izazov na tom putu jeste da ne prokockamo i ne odbacimo svoja uverenja.

Communion je duboko potresna knjiga. Čak će i oni koji se ne slažu sa Vensom u njoj pronaći nešto ohrabrujuće, jer pokazuje da nismo izgubili jednog pisca, već da je Amerika dobila političara kojeg pokreće nešto mnogo veće – i plemenitije – od puke ambicije.

"Aleksandar Vučić je predsednik Republike Srbije. Trenutno radi na knjizi koja će biti delom istorija, a delom memoari", zaključuje ovaj list.

BONUS VIDEO