BATINE U RINGU PROMENILE SU MI ŽIVOT! Zoran Đorđević, direktor "Pošte Srbije" u emisiji sa TANJOM NA TI o životnim lekcijama i kritikama

Batine koje je dobio zapamtio je za ceo život. Lekcije koje je tada naučio Zoran Đorđević koristile su mu je dok bio ministar odbrane, zatim ministar rada, a znače mu i danas, kada je na čelu "Pošte Srbije". U emisiji "Sa Tanjom na ti" otvoreno je govorio o tom iskustvu, prvoj ljubavi, ali i glasinama da će uskoro promenuti radno mesto i kao ambasador uploviti u diplomatske vode.

n Vodite veliku uspešnu kompaniju, koliko je to stresno?

- Svaki posao, kao i život je stresan. Mnogo stvari se dešava tokom dana, "Pošta" je jedan od najvećih sistema, pored EPS koji je holding. U "Pošti" ima oko 15.000 zaposlenih. S obzirom na to da smo razuđeni i da nas ima po celoj Srbiji, naravno da se desi nešto nešto što niste planirali, što traži da se reaguje promptno, da se stvari rešavaju u hodu, a da pritom ne znamo šta mogu da donesu, da li su dobre... Kako vreme prolazi i kako se stiče iskustvo u ovako velikom sistemu, čovek već može da pretpostavi šta se dešava i kako, možda i predupredi nešto i donese pravu odluku.

n Kada uporedite ovaj posao s poslom u Vladi, koji ste obavljali dok ste bili ministar, šte je teže, zahtevnije?

- Prvo državni sekretar, a onda i ministar u dva resora. Teško pitanje... Svaki od resora nosio je odgovornost i težinu. Počevši od Ministarstva odbrane. Velika je odgovornost braniti zemlju, biti budan i imati tu odgovornosti da od vas i vrhovnog komandanta dosta zavisi da bi ljudi u svakom trenutku mogli da budu sigurni. Posle toga rad, zapošljavanje i boračka pitanja, tada je to bilo u jednom, danas je razdvojeno na tri ministarstva. U to vreme smo se šalili da su svi problemi bili u jednom ministarstvu - i zapošljavanje i socijalna pomoć i ljudska prava, borci... Mnogo ljudi očekuju, a od vas se traži ne samo da vodite resor već i da predlažete neke novine, da vidite gde može da se unaprede stvari, da bude bolje. Imao sam sreće da budem u Vladi koja je odgovorna, kao što je i ova danas...

Foto: ST/Dragan Kadić

 

n Diplomatija i ambasadorska pozicija su sledeći korak?

- Na neki način bio sam u vojnoj diplomatiji, neke naznake postoje, ali treba još dosta toga da se desi i to možda u nekom kratkom periodu. To će biti novi izazov, verovatno stvari koje i tamo treba rešiti nova iskušenja i novi izazovi, za šta, u stvari, čovek i živi.

n Da možete da vratite vreme, da li biste neku odluku promenili, da li biste nešto drugačije uradili?

- Ne postoji čovek koji bi rekao da ne bi. Svako bi voleo da ima sadašnju pamet, a neke godine koje su bile. Sigurno da bi sve mnogo drugačije uradio. Međutim, ne bih došao ovde gde jesam da nije bilo svega toga. Da bi čovek došao na ovakvo mesto, da ima ovakvu biografiju i da radi ovakve poslove, zavisi od momenata, ali i od toga kako vas vide neki drugi koji vam u tom trenutku povere te posle. Zahvalan sam onim koji su u mene imali poverenja, a ja ću uvek da dam maksimum i radim najbolje što mogu.

n Nema ko se nije susreo s kritikama, kako ih vi podnosite?

- Kritika je uvek zdrava, pogotovo ako dolazi od pravih ljudi, koji imaju dobre namere. Ona treba da postoji. S jedne strane vrši kontrolu, s druge, mora da postoji i neka druga strana, koja pomaže da se donesu dobre odluke. Čovek nekad misli da je to kritika, ali nije, to je zdrav razum. Ljudima ovde u "Pošti" često govorim da želim da čujem drugačije mišljenje, ne smatram da je to nešto protiv mene. Čitao sam negde da ljudi vladaju ovom planetom jer različito razmišljaju...

Foto: ST/Dragan Kadić

 

n Pomaže li tu iskustvo u sportu koje imate?

- Mnogo dobro iskustvo sam naučio dok sam trenirao boks od mog pokojnog trenera, kad sam počinjao. Bio je dosta stariji od mene i stalno mi je govorio: "Slab si, udari dedu." Bio sam besan, nisam mogao da ga udarim, stalno sam dobijao batine. Posle nekog vremena je pitao da li znam zašto dobijam batine. Rekao mi je da u boksu ljudi gledaju druge u oči i čitaju ih. Kad si nervozan i besan, tada ne kontrolišeš sebe, ranjiv si i drugi mogu da te dobiju u boksu. Shvatio sam da i u realnom životu, vođenju kompanije, kada pokazuješ emocije i ukoliko si ljut ili besan, odluke koje donosiš nisu prave, te druga strana, koliko god da je dobronamerna, figurativno rečeno, može da te rani.

Od maratona stradala kolena

n Maraton je kasnije postao interesantan. Da li je još uvek?

- Nije. Meni su stradala kolena, lekar mi je rekao da bi trebalo da idem na operaciju kolena ako nastavim da trčim maratone. Za sobom imam šest maratona od po 42 kilometra, istrčanih za, evo, uskoro 54 godine. Mislim da je to dosta. Vežbam u teretani, trčim u Banjičkoj šumi ne manje od pet kilometara, nekada i 12.

Foto: ST/Dragan Kadić

 

Fudbal i Zvezda su mi opsesija

n Volite sport, šta je s fudbalom?
- Fudbal mi je, ovaj u Srbiji, opsesija. To volim, Crvena zvezda je broj jedan, trudim se da idem na svaku utakmicu. Moj otac je voleo Zvezdu, radio u Zvezdi, nama je Zvezda, pored porodice, ostatak života. Neko će da me kritikuje, ali tako je, kako je.

n Pamtite sve o Zvezdi, a da li se sećate prve ljubavi?

- Kako da ne! Goca Vasojević. Udala se kasnije, sreli smo se. Srećna je. Koliko znam, ima troje dece. To je bila moja ljubav iz srednje škole, bila je sa mnom dok sam bio na služenju vojnog roka.

Foto: ST/Dragan Kadić

 

Sa sinom sam pravi ortak

n Uz sve ove obaveze, koliko vremena ostaje za porodicu, prijatelje... Kako provodite to vreme?

- Meni su deca broj jedan. Patim za tim što nemam više dece, ali dobro, nisam se predao. Meni su oni sve. Sa sinom sam kao ortak, kao braća smo, sve radimo zajedno, odemo na ručak, treniramo, izađemo zajedno... Ćerka, iako voli majku najviše na svetu, mene prvo zove kada joj nešto treba. Do njene 12. godine za nju sam bio onaj koji ju je rodio, krivo mi je što joj to ubeđenje nije ostalo do danas. Ipak je u 12. godini shvatila da nisam bio ja taj.

BONUS VIDEO