SRPKINJA SA TROJE DECE BEŽALA OD PAKLENOG POŽARA NA HALKIDIKIJU: "Gledaš crne oblake i shvatiš da NEMAŠ VIŠE VREMENA!"

Crni oblaci dima približavali su se smeštaju, a vremena za razmišljanje gotovo da nije bilo. Tako Srpkinja Maja opisuje dramatičnu noć koju je sa suprugom i troje dece provela tokom velikih šumskih požara u grčkom letovalištu Siviri na Halkidikiju.

Njihov odmor se za samo nekoliko minuta pretvorio u borbu da bezbedno napuste područje zahvaćeno vatrom. Maja je svoje iskustvo podelila u Fejsbuk grupi „Grčka info“, gde je opisala kako su se spakovali u svega nekoliko minuta, a potom, zajedno sa još jednom porodicom koju ranije nisu poznavali, krenuli u neizvesnu evakuaciju.

- Gledaš sa terase crne oblake dima i u jednom trenutku shvatiš da nemaš vremena ni da razmišljaš. Pakovanje za pet minuta. Suprug, ja i troje dece. Brzo u auto. A onda shvatimo da je porodica koja je bila smeštena sa nama došla autobusom. Kako će oni? Gde će oni? 'Ma ljudi, hajdete sa nama' - piše Maja.

Ubrzo su se našli u koloni vozila koja se protezala kilometrima. Niko nije znao gde će završiti niti koliko je situacija ozbiljna, a u njihovom automobilu bilo je četvoro dece.

- Izlazimo iz dvorišta smeštaja, može samo levo. Kolona automobila duga nekoliko kilometara. Niko ne zna gde ide, niko ne zna šta se dešava. Ma samo da se spasemo živi i zdravi. Četvoro dece u kolima. Vozi. Gde svi, tu i mi - dodaje.

Porodica je stigla do Svete Petke, gde su zastali u spa centru kako bi se odmorili i odlučili šta dalje. Sa njima je sve vreme bila i porodica koju su prethodno povezli tokom evakuacije.

- Svi u strahu. Nema mnogo Srba. Kada ljudi čuju da smo evakuisani, neki nude smeštaj. Ali mi govorimo: 'Ne, mi ćemo ovako zajedno.' Nas osmoro. A ovu porodicu pre toga uopšte nismo poznavali. Ma upoznaćemo ih!

Kasnije su se vratili oko 550 metara, do sela Loutra, gde su pokušali da pronađu hranu. Posle svega što su prošli, deca su bila iscrpljena, a odrasli umorni i uplašeni.

- Gladni smo, iscrpljeni, umorni… Deca sve osećaju, ali se trudimo da im ne pokažemo koliko smo uplašeni.

Pokušali su da kupe giros, ali su saznali da bi morali da čekaju sat i po. Na kraju su kupili hleb, sir i čajnu za decu, a zatim seli pored automobila i zajedno večerali.

- Plan je da se malo prošetamo i pronađemo smeštaj makar za jednu noć - navela je Maja.

Iako su ih iz agencije kontaktirali i obavestili da je situacija pod kontrolom, porodica je odlučila da ne rizikuje i da tu noć ostane van svog smeštaja.

- Ne. Noćas ostajemo ovde. Pa makar svi spavali u kolima. Spavaćemo na smenu.

Deca od osam i pet godina ubrzo su zaspala u kafiću, pa su zamolili vlasnika da ostanu u bašti. On im je prvo ponudio ležaljke pored mora, ali je potom ipak dozvolio da ostanu i doneo im desetak peškira kako bi pokrili decu.

Muškarci su u međuvremenu nastavili da traže smeštaj, ali je gotovo sve bilo popunjeno. Konačno su stigli do hotela Loutra Beach, gde su dobili pomoć kakvu nisu očekivali.

- Ušli su u Hotel Loutra Bič. Pitaju da li imaju smeštaj. Nemaju. Ali čovek kaže da mogu da nas smeste u hodnik hotela, gde imaju fotelje i male sofe, samo da deca mogu malo da odspavaju.

- Može! - Čoveče… svaka ti čast. Kakva si ti legenda od čoveka. Kapa do poda!

Porodica je noć provela u hotelskom hodniku. Deca su spavala, dok je Majin suprug odmarao na podu, kako bi bio spreman da ih sutradan ponovo vozi. Maja i njihov prijatelj Dejan celu noć su dežurali.

Ujutru su im radnici hotela saopštili da mogu da ostanu još malo, popiju kafu i doručkuju, i to bez plaćanja.

- Menadžer hotela je rekao da ostanete, popijete kafu i da svi doručkujete, pa onda krenete dalje.

- Da li ste sigurni? Da svi osmoro doručkujemo i da ne platimo?

- Da. Ljudi, okrepite se, pa krenite dalje. Ako vam opet nešto zatreba, slobodno dođite.

Maja kaže da joj je upravo ovaj gest vratio veru u ljude.

- U tom trenutku shvatiš da u najtežim trenucima ipak postoje ljudi koji vrate veru u ljude. Hvala vam, dobri ljudi iz Loutra Beach hotela. Hvala vam na svemu. Ovo nikada nećemo zaboraviti. Naklon do poda!

Kada su se vratili prema svom smeštaju, situacija je već bila mirnija, ali je požar i dalje bio aktivan na pojedinim mestima. Policija je obezbeđivala područje, dok su avioni i helikopteri tokom celog dana nadletali teren i gasili preostala žarišta.

Prema njenim rečima, požar je zahvatio oko 350 hektara, a stradale su pojedine kuće i automobili.

- Nije ti svejedno. Avioni, helikopteri… Ceo dan nadleću. Kažu da zalivaju žarišta. A meni ipak nije svejedno. Ali verujem da će biti dobro. Jer dok god postoje ovakvi ljudi – postoji nada.

Posebno je zahvalila prijateljima iz Srbije koji su se, čim su čuli šta se događa, ponudili da pomognu i obezbede smeštaj, čak iako su neki od njih bili udaljeni stotinak kilometara.

- Dođite kod nas, ako ne možete svi, makar decu smestite kod nas.

Maja kaže da su joj takve reči značile posebno mnogo u trenutku kada nisu znali šta ih čeka u narednim satima. Zahvalila je i ljudima iz Srbije koji su ih zvali, nudili da krenu po njih i proveravali da li su bezbedni.

- Hvala vam što ste mislili na nas. Hvala vam što ste bili tu, čak i kada ste bili kilometrima daleko.

Na kraju je zaključila da ih je požar uplašio, ali ih je istovremeno podsetio na solidarnost i dobrotu ljudi koje nisu ni poznavali.

- Jedno 'Hajdete sa nama.' Jedno mesto u hodniku hotela. Jedan peškir za dete. Jedan doručak. Jedna dobrota. I odjednom, u najtežoj noći, nisi sam.

- U ovakvim trenucima čovek shvati da nije bogat onim što ima, već ljudima koje ima.

- Zato, posle svega što se desilo, mogu samo da kažem: HVALA. Od srca. Svima.

- Hvala svim dobrim ljudima koji su nam se našli. Hvala prijateljima. Hvala nepoznatim ljudima. Hvala ljudima iz Srbije. Hvala ljudima iz Grčke. Hvala svima koji su brinuli, zvali, nudili pomoć i bili uz nas.

- Ovo nikada nećemo zaboraviti. Jer dok god postoje ovakvi ljudi – postoji nada - zaključila je Maja.