"MAMA, POŽURI - DOĐI DA ME ČUVAŠ!" NATO je Milicu Rakić ubio na noši - DEČJI ŽIVOT JE U SUROVOJ AGRESIJI UGAŠEN U SEKUNDI!

Danas 17. aprila navršava se još jedna godišnjica smrti Milica Rakić (3), devojčice čije je detinjstvo nasilno prekinuto tokom NATO bombardovanje SRJ. Da nije bilo tog kobnog dana 1999, Milica bi danas imala 30 godina, doba u kojem se živi, voli i planira budućnost. Umesto toga, ostala je zauvek trogodišnje dete.

Milica je rođena u Beogradu, bila je razigrano i nasmejano dete koje je tek počelo da upoznaje svet. Tog kobnog 17. aprila 1999, kao i svakog drugog dana, crtala je i igrala se. Na papiru su ostali njeni poslednji tragovi, cvetići i lale, koje je, dečjom rukom, zalepila na zid svog doma. U tim jednostavnim crtežima bila je sva nevinost jednog detinjstva koje će ubrzo biti prekinuto.

Više o NATO agresiji pročitajte ovde. 

Te večeri nad Beogradom su se ponovo oglasile sirene. Strah je bio svakodnevica, ali roditelji su pokušavali da zaštite decu makar toplinom doma. Majka Dušica spremala je krevet za spavanje, dok je Milica bila u kupatilu. Vrata su bila otvorena, a devojčica, uplašena zvucima koji su dopirali spolja, pozvala je majku da požuri, da dođe bliže, da je zaštiti.

Kazaljke na satu zaustavile su se u 21.45. U tom trenutku snažna detonacija potresla je kuću. Geler je probio zid kupatila i u sekundi ugasio jedan mladi život. Lom stakla, pločica i fasade mešao se s očajem koji je usledio. Otac Žarko je utrčao i zatekao prizor koji nijedan roditelj ne bi smeo da vidi. Uzeo je ćerku u naručje i, u očajničkom pokušaju da je spase, odvezao u bolnicu. Lekari su pokušali sve, ali pomoći nije bilo.

Milica je sahranjena na batajničkom groblju, gde i danas njen spomenik nosi reči koje paraju dušu, vapaj roditelja koji traže odgovore tamo gde ih nema. Njena smrt nije bila samo lična tragedija jedne porodice, već simbol stradanja nedužnih tokom rata.

Natpis na spomeniku "Mojoj mrvici"

- Mojoj mrvici. Znaš, mrvo moja, kad vidim tvoje drugare, pustoš mi u duši vlada! Oprosti mi zbog toga. Reci mi, mrvice moja, kako to bogu ponestaju anđeli? Znam da si zbog toga otišla, ali kako kada si i anđeo bila i ovde! Reci mi, anđele moj mali, gde da idem, gde da te tražim...

Sudbina je bila još surovija jer je u trenutku kada je izgubila ćerku majka nosila novi život, što je saznala tek nakon tragedije. Godinu dana kasnije rodila je devojčicu, ali praznina koju je Milica ostavila nikada nije nestala.

Da je živela, danas bi bila odrasla žena. Možda bi imala svoje snove, planove, porodicu. Umesto toga, ostala je zauvek dete, simbol nevinosti i podsetnik na to koliko jedan trenutak može promeniti sve.

BONUS VIDEO