U EMISIJI "NA IVICI" ČOVEK ČIJA JE MAJKA BLISKO SARAĐIVALA S GENERALOM MIHAILOVIĆEM! ZATVOR, DRAŽA I OZNA! Istinita priča o životu jedne Srpkinje! (FOTO/VIDEO)

U senci velikih istorijskih promena i nacionalnih tragedija, postoje životne priče koje otkrivaju više od svake hronike i političkog izveštaja.

Jedna od takvih je i priča o Staki Marković, kasnije Kojčić, ženi koja nije bila samo svedok već i učesnik turbulentnih događaja koji su obeležili srpsku istoriju 20. veka. Obrazovana, hrabra i idejno postojana, od Ekonomskog fakulteta do zatvorske ćelije, njen život svedoči o borbi za dostojanstvo, identitet i istinu u vremenima kad su te reči mogle koštati života.

Foto: Republika.rs,Usutpljene fotografije

Njen sin Dragoljub Kojčić, politički filozof, danas govori o njoj bez patetike, ali s dubokim poštovanjem, kao o nekome ko je u njemu, i kroz njega, ostavio trag jedne druge, zaboravljene Srbije. Našu emisiju "Na ivici", u kojoj je gostovao Kojčić, možete pogledati na Jutjub kanalu Republika news.

Kakva je bila vaša majka Staka Marković, kasnije Kojčić?

- Bila je to jedna vrsna žena, žena koja je obeležila deo istorije, simbol borbe za srpski narod i identitet. Često se priča da je bila Dražin obaveštajac, nije to baš tako. Njena priča je mnogo dublja.

Ko je zapravo bila Staka?

- Završila je Ekonomski fakultet, među prvima ovde. Radila je u Ministarstvu spoljnih poslova, u ekonomskom sektoru. A onda je došao 27. mart. Kolega je zove: "Ajde na demonstracije." Nije to bilo političko, više onako srpski, buntovno. Izašla je na ulicu i nesvesno postala deo događaja koji su, gledano iz istorijske distance, doprineli raspadu Jugoslavije i stradanju srpskog naroda.

Foto: Republika.rs,Usutpljene fotografije

Kako je došlo do njenog susreta s Dražom Mihailovićem?

- Otišla je kod familije u Valjevo. Predavala je na trgovačkoj akademiji, a jedne noći, dok je bila kod porodice Obradović, domaćin ulazi i kaže: "Neko nam kuca na prozor." Ušao je Draža s dvojicom oficira, jedan je bio Zaharije Ostojić. Prvi put je tada sela s njim i razgovarala. Govorio joj je o svom političkom programu, da Jugoslavija može da opstane ako su uslovi korektni, a ako ne, da Srbi imaju pravo na svoju državu.

Da li je tu nastala njena bliskost s tom idejom?

- Rekao bih da jeste. Bila je to prirodna stvar: odbrana zemlje, rodoljublje, bez ideoloških podela.

Šta se dogodilo 1943?

- Gestapo je hapsi zato što je preko rodbinskih veza spasla jednu komunistkinju. Osudili su je na smrt, vodili je na streljanje u Valjevu... Ali tad dolazi spas. Komšinica primećuje šta se dešava i juri čoveka po imenu Rudi, on uspeva da je spase.

Foto: Republika.rs,Usutpljene fotografije

Šta se dogodilo posle rata?

- Kad su komunisti došli 1945, majka je bila u Beogradu, upravo se vraćala iz opere. Na ulici je zaustavlja OZNA, hapse je i vode u Valjevo, na sud.

Ko joj je bio tužilac?

- Savo Kapisoda. Čovek koji je, prema mom mišljenju, kriv za hiljade srpskih glava. Ultrakomunista, Crnogorac, deo takozvanog "montenegrinskog kadra". Inače, deda onog Kapisode što je kasnije ubio Kseniju Pajčin. Tražio je smrtnu kaznu za moju majku zbog saradnje s Nemcima! A ona je bila izričito antinacistički nastrojena.

Kako je teklo suđenje?

- Sutradan, nova optužnica. Sad je, navodno, sarađivala s Amerikancima i Englezima. Presmešno. Gde bi ih u Valjevu uopšte srela? A drugo, oni su nam tada bili saveznici. Na kraju je osuđena na 15 godina, odležala je pet.

Kako je to uticalo na vas?

- Odrastao sam na Dorćolu, s tom pričom kao delom mene. To mi je dalo neku dubinu. I moram da podelim jednu rečenicu, skoro antičku misao. Rekao mi je Iso Lero zvani Džamba. Mnogi ga danas porede s Džejom, ali on je bio veća faca. Rekao mi je: "Sviđa se tebi da se malo mangupiraš. Vidi, ti imaš izbor. Ja nemam. Nemoj da se mangupiraš. Idi drugim putem." Danas kad se setim te rečenice, shvatim koliko je bila uzvišena.

Foto: Republika.rs,Usutpljene fotografije

Bili ste politički aktivni devedesetih?

- Jesam. Bio sam zamenik predsednika Narodne radikalne stranke, predsednik je bio Guberina. Mnogi su govorili da mi je Udba tada sklonila glasove da ne postanem predsednik. Iskreno, hvala Bogu da je tako bilo. Zamislite mene, klinca s omčom oko vrata.

 Kako ste nastavili posle toga?
- Shvatio sam da ta priča više nije za mene. Osnovao sam časopis Država. To je sveti pojam, ako nemaš državu, nemaš ništa. Hteo sam da napravim prostor za ozbiljne analize, da ne budemo sluge trenutnih politika. Da pišemo bez straha o suverenitetu, identitetu. Nemoj nikada da razmišljaš šta država može da uradi za tebe, razmišljaj šta ti možeš da uradiš za državu.

Emisiju "Na ivici" pogledajte na Jutjub kanalu Republika news

Da li ste ikada upoznali Zorana Đinđića?

- Jesam. Upoznali smo se na Filozofskom fakultetu. Profesor Pavlović nam je tada predavao antičku filozofiju. Ispit nije uspeo da smesti u dva semestra, pa je to razvukao na tri godine. Zoran i ja smo se tada zbližili, iako je bio nešto stariji. Znao je za moje desno opredeljenje, nisam pripadao onoj grupi mladomarksista oko Mićuna. Mićun je tada bio asistent na sociologiji.

Kakav je bio vaš odnos?

- Bili smo dobri drugari. Video sam ga nekoliko meseci pred smrt. Imao sam otpor prema onima koji su ga bogotvorili, kao da je on izmislio demokratiju. On to nikad ne bi prihvatio. Bio mi je dobar drug, iako možda ne klasičan prijatelj. Ali verujem da sam mu bio veći prijatelj nego oni što su s njim pravili političke karijere... Pa ga na kraju izdali.