INTERVJU: Jelena Trivan, direktorka m:tel, o svom životu i radu u Banjaluci: M:TEL je ponos Srbije!

Jelena Trivan, generalna direktorka m:tel, bila je gost u emisiji "Intervju" koja se ponedeljkom u 20 časova emituje na jutjub kanalu Republika news. Ona je govorila o svom životu, karijeri, ali i boravku u Banjaluci, gde se oseća, kako kaže, kao kod svoje kuće.

* Ovo je već treća godina otkako ste na čelu kompanije m:tel, da li ste zadovoljni poslovanjem?

- Najviše sam zadovoljna činjenicom da sam pomogla da konkurenciji i raznim interesnim grupama kome je "Telekom" stalno meta napada pokazem kako mte:l kao deo Telekoma koji posluje na berzi, u drugoj zemlji, u ostroj konkurenciji može da bude najbolji i najprofitabilniji  operater. Kao što sam se grčevito borila, dok sam bila direktor "Službenog glasnika", da pokažem kako može od jedne firme, koja je zaboravljena, otpisana i od same države, s obzirrom na gubitak osnovne delatnosti da se napravi ogledna firma. Firma koja u smislu finansija beleži dobit, koja u smislu kulture poražava privatne izdavače i niže nagrade . Tako sam otišla i u Banjaluku, sa željom i namerom da pokažem da i taj jedan deo "Telekoma", koji je nevidljiv Beogradu, takođe može da zablista. Kad me neko pita zašto mi je bitna Banjaluka, pa prvo, to je  jedna od najvećih privatizacija Srbije ili jedna od naših najvećih investicija u inostranstvu koja je trebalo da osvetla obraz Srbije.. Sada, evo, posle dve i po godine, to je firma koji beleži istorijsku dobit, koji ima minimalnu zaduženost, koja je stub čitave privrede BIH.

* U kompaniji na čijem ste čelu niko ne radi za minimalac. 

- Ja bih volela da vidite, ne samo reakciju zaposlenih, nego pre svga ljudi u Republici Srpskoj. Ja sam nedavno kandidovana za ključeve grada Banjaluke, gde u zvaničnom odborničkom saopštenju piše ,,Ona je učinila za nas više nego mi sami za sebe". Nisam učinila ja, učinio je mte:l, učinila je Srbija. Ja sam bila samo tamo da uradim ono zbog čega je ta firma osnovana, da tu misiju vratim, da obiđem Srbe koji tamo žive, da odem u Federaciju, da im pomognem, vidim gde su domovi kulture koji ne rade, da uvedemo internet u svaku skolu, pomognemo očuvanju srpske kulture i pisma. Naravno, kada dobro radite i poslujete onda ste u prilici i da nemate minimalac, da je i samim radnicima dobro. Imamo 40 odsto veće plate od državnog proseka u BiH i ja sam na to jako ponosna. Ali je to ponos Srbije pre svega.

* Kada govorimo o budućim planovima m:tel, šta je ono na čemu će biti fokus?
- Mi svo od dve međunarodne kompanije dobili zvaničnu potvrdu da smo najbolji operater u BiH u svim kategorijama.. Naravno da nam to daje prostor za širenje, ali su u BiH nacionalne barijere jako velike čak i kad je trzište telekomunikacija u pitanju.. Smatram  svojim zadatkom da prekoračimo te barijere. Ali će, s obzirom na to da je stanovnika sve manje, definitivno najveći izazov biti pronaći nove sfere poslovanja.

* Vama nije strano da širom Fedracije obilazite sela, zaboravljene ljude... Da li ima neka priča koja vam je ostavila poseban utisak?

- Telekomi su svuda na svetu najveći sponzori sporta, muzike, filma, svega što su marketinški najprofitabilnijih stvari, što je i logično, ali sam se nekako osećala jako loše kada sam došla i videla da smo mi nekako tu za fudbal, košarku, za neke velike događaje, festivale koji bi i sami živeli bez nas, a da za one najmanje ljude ne postojimo. Onda sam pokrenula akciju ,,Niste sami" da im pokažem kako smo tu i za najobičnijeg čoveka. Krenuli smo da obilazimo ta sela u Federaciji, gde žive Srbi. To su uglavnom porušena sela , gde nema struje, vode, gde žive ljudi koji su jednostavno došli tu da umru na svom ognjištu. Prvo što sam videla je to da sveštenici naše SPC u tim područjima žive jako teško, na rubu egzistencije, jer se tamo ljudi sahranjuju jednom godišnje, nema krštenja, nema venčanja, nema slava... Sa sveštenikom s kojim sam oblilazila neke od tih ljudi, morala sam da idem na prstima, jer su to minska polja. Taj prostor, gde su Srbi je prostor koji 30 i više godina kasnije nije očišćen od mina. Kada smo došli tamo našli smo ljude koji po godinu dana nisu čuli ljudski glas i koji su nam rekli da im je od svega najpotrebniji tranzistor, kako bi se manje osećali usamljeno... Da se razumemo, to su ljudi koji žive na dva kilomtera od glavnog puta, na 10 kilometara od grada, ne na kraju sveta.

* Bili ste i predsednica UO Filmskog centra Srbije i baš u tom periodu su snimljeni brojni filmovi od nacionalnog značaja.
- Ja sam u FCS došla u periodu kada se  UO raspao, imao je krizu upravo zbog sukoba interesa članova upravnog odbora, zbog nedostatka novca, afera koje su drmale Filmski centar, načina na koji se trošio državni novac, negativnog revizorskog izveštaja... . Naravno da sam znala da neću biti popularna među onima koji su navikli da u takvom blatu posluju. Vi ste tu imali dva ili tri omiljena reditelja, producentske kuće koje su dobijale sav novac, koji niko nikada nije pitao kako se troši, kao i gomilu mladih ljudi koji nikada nisu imali šansu da dobiju bilo kakvu državnu podršku. Ja sam taj mulj razgrnula, metaforički rečeno, tenkom, mozda prebrzo, mozda previše revnosno, pa se mnogima to nije dopalo. Dali smo šansu nacionalnim temama i  kao rezultat toga danas imamo Daru iz Jasenovca, Oluju, Heroje Halijarda, Mrak, Ruskog konzula...Vodili smo računa i da podržimo filmove koji će vratiti gledsoce u bioskope kao što je Nedelja, ili kao što je Toma, Lančana reakcija Dragana Bjelogrlića, koji tvrdi da je disident u ovoj državi, a imao je konstatnu podršku, zatim, Južni vetar, Munje 2, i sve je to uradila ozloglašena Jelena Trivan, čuveni cenzor kako su neki govorili. Za sve to vreme sve te "žrtve" režima snimale su uz pomoć države. Ipak, nespremnost odgovornih ljudi iz kulture da podrze glasno FCS i želja da budu zaštićeni na N1, voljeni od Proglasa radije,  nego da podrže nacionalnu kulturnu politiku, ostavila mi je gorak ukus. Ipak tih četiri godine obeležili su najveći filmski hitovi, renesansa nacionalnog filma, a i u Glasniku 2000 naslova od nacionalnog značaja, što znači da je vredelo podneti žrtvu.

* Kako vidite političku scenu Srbije i šta je ono što zamerate?
- Posle zone paranauke koja nam je došla, da se lečimo preko jutjuba, da dovodimo vračeve u jutarnji program, da ne verujemo u vakcinaciju, došlo i vreme parapolitike. Ja se tu baš najbolje ne snalazim. Više nemamo političke strakne, već pokrete, više nemamo program, već proglase, nemao lidere, već glumce koji govore umesto njih.. Ovih dana je, npr., bila aktuelna kampanja od vrata do vrata i maltretiranje ljudi koji u njoj učestvuju. Ja sam se onda podsetila kako je to radio lično Boris Tadić. On je kao predsednik išao od vrata do vrata, išli su svi ti koji danas snimaju one jadne ljude iz SNS, zlostavljaju ih i kače im slike na mreže tražeći njihovu glavu. Ali tada niko nije obeležavao vrata ljudi koji su glasali za DS, niti zlostavljao aktiviste. Od Evrope smo učili da je kampanja ,,od vrata do vrata" najnormlaniji način prilaska običnom građaninu, kako biste objasnili svoju političku ideologiju i svoje uverenje. Sada, isti ti napadaju one koji to rade. Ali, znate, mi smo u izbore ušli tako što su neki ljudi zloupotrebili tragediju poginule dece i javno rekli da porodice nemaju tapiju na bol, tako da ne treba da se čudimo stvarnosti u kojoj smo se obreli.

* Da li narod treba da se plaši takvog delovanja opozicije?
- Naravno da treba, jer kad nema želje za institucionalnim delovanjem, da se vlast osvaja na izborima, a definiše u skupstini, nego je ulica i nasilje legitimizovano, onda je to prostor političkog delovanja u kome građani ne znaju šta ih čeka ukoliko neko takav osvoji vlast. Ne samo sa tog aspekta nego i sa aspekta političke manipulacije građani moraju biti zabrinuti, jer mnogi od njih su šetali sa njima verujući da šetaju za svoju decu da bi sad bili postiđeni ljudima koji se podsmevaju porodicama poginule dece i koji od njih okreću glavu. Srećom, Srbija ima stabilnu parlamentarnu većinu, imaće uskoro i vladu koja će rešavati probleme građana kao i do sada.

*  Kao neko ko ima ima dugačak politički staž, koji biste savet dali opoziciji?
- Opozicija pre svega treba da prestane da traži krivca za svoj izborni poraz u drugima. Priča o tome da kada bi oni bili 12 časova na RTS, oni bi pobedili, je dokazivo netačna. Njihovo stalno gostovanje  od pocetka kampanje je pokazalo da oni svakom svojom pojavom, gube glasače... Dakle, mediji nisu  krivac za stalne poraze. Da li je Aleksandar Vučić glavni krivac? Pre svega ste sami učinili to da kanibalizujete i uništite svakog na političkoj sceni koji vam smeta. Budimo precizni, Dragan Đilas je uništio svakog konkurenta na političkoj sceni, a sam opet nije bio dovoljno jak da bude pandan Aleksandru Vučiću, čak ni da svojim imenom povede ijednu listu. Kao treće, da li mogu mediji u vašem vlasništvu i glumci, da zamene vas ukoliko vam je rejting u javnosti nizak - ne mogu. Ne možete vi da idete u kampanju sakriveni iza drugih ljudi i da se ljutite što Aleksandar Vučić kao frontmen dobija bolji rezultat. Mozda je odgovor u predlogu Bjelogrlića i Vladete Jankovića da Beogradom proglasimo samo krug dvojke, da kazemo svima u Krnjacč, Mirijevu, Kaluđerici da ovde ne pripadaju, da se svi iselimo koji mislimo drugačije pa da opozicija pobedi?! Moj savet bi bio poštujte sposobnosti i rad svojih političkih pritivnika i poštujte građane svoje zemlje i dobro razmislite zašto ne žele da vam daju svoje poverenje.

 

BONUS VIDEO: