EMISIJA "INTERVJU": VIDEO S MARADONOM ČUVAM KAO NAJVEĆU ZLATNU POLUGU! Čuveni trubač Dejan Petrović otvorio dušu za Republiku

Trubač Dejan Petrović, kojeg, bez trunke preterivanja, zovu kraljem svog zanata, bio je gost emisije "Intervju", koja se odnedavno emituje na Jutjub kanalu Republika news.

Dejan je iskreno govorio o životu, porodici, koja mu je, kako kaže, najveći oslonac i vetar u leđa, ali i o tome kako svaki slobodan trenutak grabi da ode u svoje selo, gde je odrastao i proveo najlepše dečačke dane. Truba koju je u selu Duboko prvi put zasvirao vinula ga je u visine, te je tako uveseljavao i legendarnog Maradonu, koji je uživao uz njegovu muziku.

Foto: S. Pikula

 

- Tačno je. Svirali smo Maradoni. To je bilo zahvaljujući Emiru Kusturici, koji nas je tad pozvao. Znao sam i tad, kad smo mu svirali, koliki je to uspeh, ali tek kad je on preminuo rekao sam sebi: "Ej, bre, pa ti si svirao jednom Maradoni, svetskom kalibru čoveka." Snimak koji posedujem s te svirke čuvam kao zlatnu polugu, to je za mene čast koju ne mogu da opišem rečima.

* Često dolaziš na selo, čini se da svaki slobodan trenutak grabiš da provedeš u svom Dubokom?

- Tako je. Veoma često sam ovde, a ta ljubav prema selu i životinjama se nekako prenela i na moju ćerku Jovanu, koja često dolazi, ima ovde i svoje životinje. Voli selo, voli ljude na selu, tako da moja porodica i ja svaki slobodan momenat iskoristimo da dođemo ovde i ispraznimo negativnu energiju, iz duše, srca, glave...

Foto: S. Pikula

 

* Da li mladima danas nedostaje znanje o selu? Koliko shvataju značaj sela?

- Mislim da mladi ne znaju šta je selo. Kad je bila korona, čuo sam jedan dobar komentar da posećujemo etno-selo, a naša nam dedovina trune. To je, nažalost, tako. Da me neko ne shvati pogrešno, treba etno-sela da se otvaraju, nije da nisam pristalica toga, ali mi je žao što selo ide nizbrdo. Većina mladih ljudi odlazi u gradove, grabe neki minimalac, a svoju zemlju i kuće ostavljaju da trunu, dok u gradu plaćaju stanarinu.

* Kakvo je bilo tvoje detinjstvo, do škole si pešačio 14 km?

- Moje detinjtsvo je bilo kao i detinjstvo svakog deteta koje je odraslo na selu. Ja sam čuvao i ovce i krave, obavljao sam sve moguće poljoprivredne poslove koje je jedno dete moglo da obavlja. Ničeg se nisam stideo niti libio, kao ni dan-danas, često dođem da pomognem baki, kao i rođacima oko svih tih poslova. Osnovnu školu sam završio u Čakovini, to je mesto nedaleko odavde. Sedam kilometara sam pešačio u jednom pravcu. Malo lakše je bilo leti jer smo vozili bicikl. Teško je bilo do škole pošto je sve uzbrdo, ali kad se vraćamo to je bio doživljaj. Upravo me je sve to naučilo da neke stvari u životu cenim i poštujem.

Foto: S. Pikula

 

* Tvoj brat i ti ste četvrta generacija trube u vašoj porodici. Tvoj otac je bio čuveni trubač Mićo Petrović. Koliko ti je bilo teško da izgradiš sebe s obzirom na očev uspeh?

- Ja sam bez oca ostao s nepunih 15 godina, moj brat je imao 16. Imali smo dosta olakšavajućih okolnosti jer nam je otac bio Mićo Petrović, ali smo imali i teških momenata pošto smo kao deca ostali bez njega. O tom poslu nismo znali mnogo, njegova smrt se dogodila iznenada. Borili smo se, a ta neka formula koju smo nasledili od njega bila je rad, red i disciplina i to smo brat i ja poštovali, zajedno s momcima iz benda. Trud, vera u boga i sebe se isplatila i eto, postigli smo nešto i nastavili tragovima kojima je pošao naš otac.

* Prvu trubu si dobio sa šest godina?

- Da, to je bila dečja varijanta. Pravu trubu dobijam sa osam godina i počinjem da učim od oca. Prva pesma i note koje sam savladao je bila pesma "Jutros mi je ruža procvetala". Kasnije su počele pesme i kola koji su bili složeniji. Prvi nastup mi je bio sa devet godina, kad sam s ocem i njegovim bendom nastupio u jednoj osnovnoj školi.

Foto: S. Pikula

 

* Da li si verovao u svoj uspeh i u to da ćeš jednog dana biti najbolji na svetu u svojoj profesiji?

- Moje iskreno mišljenje je da svi oni koji kažu da su znali da će postići nešto ne govore istinu. Sv koji radimo nešto, prvenstveno ulažemo sebe, trudimo se da budemo najbolji, ali smatram da je najvažnija stvar ljubav prema poslu koji radiš. E, sad, čudni su putevi gospodnji, kuda će vas život navesti, to je sve stvar do boga i mislim da tu niko od nas kad je počinjao, kao ni Novak Đoković u tenisu, nije mogao da zna da će jednog dana biti najbolji na svetu.

* Imaš neverovatnu podršku supruge, ali i cele porodice?

- Branka mi je veliki oslonac u životu. Nas dvoje smo počeli da se zabavljamo kad sam bio u jako teškom periodu života, iz raznoraznih stvari i priča, malo i političkih, bio sam negde sklonjen s tog trubačkog neba. Bio sam primoran i da se zaposlim u jednom preduzeću, nekoliko godina sam radim. Udala se za mene kad sam bio najdeblji i kad sam najmanje zarađivao, kad sam u ovom poslu bio niko i ništa. Iz dana u dan su nam brak i odnos sve bolji i bolji i ona je uvek tu da pruži podršku.

* Spojio si tradiciju i moderno doba. Kako ti je to pošlo za rukom?

- Negde 2000. smo krenuli da pravimo taj urbaniji muzički orkestar, krenuli smo da obrađujemo neke strane hitove i da se promovišemo kao urbani trubački sastav. Kasnije, 2007, kad je održavan prvi Kustendorf festival na Mokroj gori, Emir Kusturica me je pozvao i rekao da imam sat i po vremena programa da radim šta hoću. Preko noći sam formirao ovu današnju formaciju, koju zovemo Big bend, gde smo uradili obrade stranih pesama. Znao sam da je to pun pogodak i tako je i bilo.

* Ne postoji nagrada koju nisi osvojio. Koja ti je najdraža, ako možeš da izdvojiš neku?

- To je teško pitanje. Svaka je na neki način obeležila moj život i muzički pravac. Ali, dve su, da kažem posebne, i njih ne mogu da razdvajam, a to su Majstorsko pismo i Prva truba sveta, prva međunarodna nagrada na obeležavanju jubileja 50 godina Guče.

* Koji period u životu i karijeri ti je bio najteži?

- Definitivno početak svirke nakon očeve smrti. Tih dva, tri meseca... Boluješ u srcu, duši, raspadaš se, a moraš da ideš nekog da uveseljavaš i da poslom nasmeješ i podigneš druge. Bilo mi je teško da prelomim to u glavi, dok nisam shvatio da je to moj posao.

 

Sleteo sam niz liticu, prevrtao se, ali spasli su me bog i Sveti Ilija

 * Doživeo si stravičnu saobraćajnu nezgodu na Svetog Iliju?

- Da. Desilo se to da sam svirao nekoliko dana, a čovek koji me je tad vozio i koji me vozi i danas je otišao krajem jula na more. Mislio sam da mogu sve u životu da radim,  da vozim, da organizujem svirke... Ali, negde posle pet, šest dana rada, kad sam se vraćao iz Beograda sleteo sam s puta kod Ovčar Banje, preko puta Manastira Nikolje. Survao sam se niz liticu, prevrnuo se nekoliko puta, ali sam ostao živ zahvaljujući bogu i Svetom Iliji. U takvim trenucima samo bog i veliki svetac mogu da te spasu.

 

Ponosan zbog Dana državnosti

* Tvoja numera je išla uz spektakularni vatromet na obeležavanju Dana državnosti. Kakav je bio tvoj osećaj?

- To je velika čast. Nije bila samo moja numera, bila je i pesma Danice Crnogorčević. Velika mi je čast bila i to što se naša pesma našla pored numere jedne takve umetnice. Naravno da sam ponosan kad se uz moju pesmu obeležava Dan državnosti moje zemlje. Zadovoljan sam i srećan uvek kad se obeležava sve što ima veze s našom zemljom i zaista smatram da je čast što su pored toliko ozbiljnih trubačkih orkestara i imena izabrali mene i pesmu mog benda. To je, naravno, i obaveza da nastavimo da radimo još bolje i kvalitetnije.

 

Gradim kompleks na Zlatiboru

* Gradiš luksuzan kompleks na Zlatiboru, da li to znači da ćeš staviti tačku na muzičku karijeru?

- Naravno da ne. Ideja o gradnji je došla nakon korone, kad smo supruga i ja shvatili da čovek pored svog posla mora da ima još neku varijantu. Prvobitno je bio plan da gradimo na Kokinom Brodu, odakle je moja supruga rodom, međutim, kasnije smo se ipak odlučili za Zlatibor. Još jedan moj prijatelj je ušao u posao s nama, kupili smo nešto veći plac i gradimo 17 luksuznih vila s bazenom. Ljudi su već zainteresovani, tako da sam s te strane, moram priznati, zadovoljan.

BONUS VIDEO