INTERVJU: BIVŠI NAČELNIK UKP OTKRIO NEISPRIČANE DETALJE O POLICIJSKIM AKCIJAMA U KOJIMA JE UČESTVOVAO: Mile Novaković otvoreno o svojim počecima, ubistvu Đinđića, Zemunskom klanu!

Mile Novaković, nekadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije bio je gost u emisiji ,,Intervju" koja se odnedavno emituje na jutjub kanalu Republika news. 

Novaković je otvoreno govorio o svojim počecima, ali i svim važnim akcijama u kojima je učestvovao, među kojima je i čuvena policijska akcija Poskok.

Kako je istakao, u policiji se našao sasvim slučajno, ali ljubav prema pozivu dovela ga je do toga da u policiji provede ceo svoj radni vek. Bez dlake na jeziku pričao je o razotkrivanju ,,Zemunskog klana" , ubistvu tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, ubistvu novinara Slavka Ćuruvije, kao i o mnogim drugim policijskim akcijama u kojima je učestvovao.

- Svi smo mi u Beograd došli odnekud, ja sam došao iz mog Prijepolja. Na trećoj godini studija, s obzirom da sam novine kupovao svakog dana, u Politici sam naišao na oglas da Policijska stanica 29. Novembar traži za kriminalističku policiju višu školu, društveni smer. Moj kolega, koji je tada bio student i ja smo se prijavili, dostavili svu potrebnu dokumentaciju i, sećam se, nakon nekoliko meseci, tačnije 11. novembra stiglo mi je da se javim na posao. Prolazili smo sva odeljenja i na kraju, s obzirom da smo imali mogućnost da biramo, moj kolega Bora Radišić i ja, želeli smo da se zadržimo na tom delu za suzbijanje narkomanije.

* Kako se tada radilo i koliko se rad policije razlikovao u odnosu na današnje vreme?

- Tada je bilo mnogo hašiša i ozbiljna dorga je bio sirovi opijum. Sirovi opijum se nabavljao u Makedoniji, veoma ružno je izgledao, crno, kao grumen uglja. On se koristio tako što si morao da imaš grejno telo, kutlaču i šerpu, gde se taj grumen opijuma kuvao. Sadržina koja se dobijala bila je droga koja se masovno koristila. Bila je pristuna i marihuana, a onda je polako krenuo i LSD. Radili smo tako što se upadne u neki stan, štek, tu nađemo kutlače, špriceve i to nam je otprilike bilo krivično delo. Tako se radilo do početka osamdesetih godina, kada je u Beograd počeo da ulazi heroin. To je i dan danas najopasnija droga, iako se o njoj danas toliko ne priča, a sigurno je ima. U mojoj karijeri od 1000 ljudi koje sam znao, vrlo mali procenat je ostavio i uspeo da se izvuče. 

* Kako se droga tada prodavala?

- Tada se droga prodavala na mestima gde su se dileri i uživaoci okupljali, kod konja, na Trgu Republike, kod Šumatovca i tih prvih kafića. Tu su bili uživaoci i dileri, i nama
je to bilo lako da radimo. Prepoznajemo masu njih koji konzumiraju, gledamo sa kim razgovaraju, kome daju pare i onda tog pratimo, gledamo kome dalje nosi novac. To se, naravno, dalje širilo, usložnjavalo. Kasnije Beograd postaje mnogo jak, važno mesto u tranzitu, kada je reč o heroinu. Niko u tom vremenu nije pao sa drogom, a da mu nismo dali šansu da se vadi, da kaže od koga kupuje, pa se dogovaramo. Sada ne znam koliko bi to bilo moguće, jer je u celu priču uključen tužilac, od koga dosta toga zavisi. Problem heriona je bio što su svi lopovi, viđeniji mafijaši u Beogradu, shvatili da im je bolje bilo da rade heroin, više para će zaraditi, ali nažalost svi su se skoro navukli. Tada smo znali da im kažemo: ,,Jao, kakav si ti dobar lopov bio, a gledaj na šta sad ličiš" , prosto smo ih grdili što nisu ostali da kradu, nego su se navukli na heroin. 

* Operativni rad ističete kao veoma važan. Koliko ta vrsta rada danas nedostaje?

- Mi smo imali ozbiljne instrukcija operativnog rada, ali je sve to, naravno, moralo da prođe papire, tačnije, operativne veze su morale da postoje u belaškama. To je ono što sadašnjoj policiji nedostaje. Često čujem od rukovodilaca, da ako policajaci budu viđeni u društvu mafije, dilera, odmah će biti procesuirani. Mislim da je to pogrešno. Sa kim će policajac drugo da sedi u kafani, ako ne sa kriminalcem? Pa, od koga da dobije informacije? Od doktora i profesora neće sigurno! Mi smo imali tog načelnika, čuvenog Špiru Otaševića, koji kada nas vidi u kancelariji, odmah nas tera napolje. Tada se išlo na buvlju pijacu, gde se švercuje, na mesta gde se prodaje droga i tu su se stvarali kontakti, odnosno operatvine veze. 

* Da li su se rađala prijateljstva iz tog operativnog rada?

- Bilo je i toga. Sećam se čuvenog Slobe - ciganina. On je bio naša operatvina veza. Neke moje kolege su se ozbiljno družile sa njim, išli na slave, rođendane, posećivali se...Svi su znali da je on saradnik policije i niko ga nije dirao, ali je on bio sposoban i uvek je bio spreman da napravi posao (da nekog namesti).Sećam se kad je on umro, svi smo otišli na sahranu, skupili se tamo kod njegove kuće, a kada nas je žena ugledala počela je da nabraja ko je došao, a ko nije. Sećam se, pre nego što su ga poneli, napravili smo špalir i onda smo pucali u vazduh, kao neku vrstu počasti koju je zaslužio. 

Foto: Privatna arhiva, printscreen

* Kako je došlo do razotkrivanja "Zemunskog klana"?

- U okviru grupe Poskok dobili smo zadatak da utvrdimo koje su to najvažnije kriminalne grupe na teritoriji Srbije. Odmah smo videli da surčinsko-zemunska grupa dominira. Videli smo o kome se radi, stavili ih na mere i slušajući njihove telefone videli smo da su otišli predaleko. Saznali smo da se spremaju za otimice. U to vreme otmice nisu bile poznato krivično delo u Srbiji. Prva otmica je bila Vuka Bajruševića, brata Bojane, žene pokojnog Trefa. U istom tom periodu je otet i Stefan Živojinović, Brenin i Bobin sin. To je prvi put da smo imali otmicu deteta. To je bilo malo specifično u odnosu na druge otmice koje je radio "Zemunski klan" i to je jedina otmica koja je ostala nerešena, iako ne postoji kasnije bilo ko da je priveden, a da nije saslušan povodom te otmice. Ipak, niko je nije pominjao, mada ostale jesu. Tako da je tog malog otela neka ekipa, možda neka njihova koja više nije sa njima radila, ali postoji velika verovatnoća da je to učinio i neko iz njihovog najbližeg orkuženja. 
U nekom sledećem periodu bila je otmica biznismena Dragoslava Vukovića iz Novog Sada, zatim Milenka Aleksića iz Subotice, za kog su mislili da drži fri šopove, na granici sa Mađarskom, ali je on bio samo direktor, pa te pare nije imao. Oteli su jednog Roma, Obradovića, iz Požarevca, koji je radi u Nemačkoj, na transportu novca. Sledeći pokušaj otmice bio je taj da otmu sina Miroslava Miškovića, čuvenog biznismena i vlasnika ,,Delte". To im nije uspelo. Ipak, sedam dana nakon toga oteli su Miroslava Miškovića. To je bila otmica za koju su uzeli najviše novca, sedam miliona. Tada se već pričalo da je pola para dato Legiji, kao i od svih prethodnih otmica. Već su bili spremni da beže u inostranstvo, svi su imali falš putne isprave. Prvo su se našli u Nemačkoj, pa su iz Nemačke otišli u Holandiju, a potom u Španiju gde su bili jedno vreme. Njih pet je bilo udarnih: Spasojević, Vlada Budala, Mile Luković i braća Simović. Mi smo imali sreću da su jednu od karitca koju smo slušali poneli sa sobom, tako da smo non-stop imali tu komunikaciju iz inostranstva. 

* Tada se 2003. gubi svaki trag "Zemunskom klanu", a potom sledi ubistvo tadašnjeg premijera Zorana Đinđića?

- Početkom 2003. njih više nigde nema na merama, ne možemo nigde da ih nađemo, slušamo telefone, ali ovih značajnih nema. Oni u tom momentu već jure Zorana Đinđića, zajednički su se opredelili da ubiju njega. Navodono je izašao neki članak, da će sve starešine iz JSO biti predate Haškom tribunalu. Bila im je ideja da ubiju Čedu Jovanovića, Bebu Popovića, ali na kraju su se vodili time šta imamo od toga, ko će za njima da žali i odlučili su se za tadašnjeg premijera Zorana Đinđića. Već su imali dobre kontakte sa ovim debelim iz Zemuna, da mu ne pominjem ime, jer me je tužio, sa njim su imali dobre odnose, a potom i sa ovima iz Koštuničinog najbližeg dela i pravili su neku novu kombinaciju. Politički gledano, ta mržnja između demokrata i ovog dela oko Koštunice je bila neverovatna i oni su jedni druge neverovatno nišanili. Ovi su iskoristili tu priliku da sklone Đinđića.Mislili su da će, kad sklone njega, biti jači, jer će doći Koštunica i njihova garnitura. Međutim, na kraju se ispostavilo da su pogrešno procenili, a odgovor države je bio onakav kakav nisu očekivali. 

* Kako je uopšte formirana grupa Poskok?

- To je bilo nakon 5. oktobra. To je, inače, bio veoma stresan period za ljude u policiji. Nakon toga dolazi nova vlast, novo rukovodstvo... Došla su tri koministra, jedan od njih je bio Boža Prelević. On je insistirao da se reši Ibarska magistrala, da se reši nestanak Ivana Stanbolića, ubistvo Ćuruvije... Imao je zamisao da se oformi grupa policajaca koja će da radi na tome i naš kolega Ljuba Milanović predloži da ja rukovodim timom. Odabrali smo tim, tu je bila ta takozvana Roćkova ekipa, par dobrih policajaca iz Vojvodine i formiramo ekupu od 15 policajaca. Dali su nam sva moguća ovlašćenja, dislocirali nas u jedan prostor gde smo samo mi bili, dali su nam najbolje automobile i imali smo sve uslove za rad. Ono što je zanimljivo jeste i to da su nama novinari dali ime Poskok, to nije bio neki naš naziv. Tako je sve krenulo. 

* Pomenuli ste rešavanje ubistva Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića?

- Da. To je bio veoma težak period. Evo i dan danas, što se tiče istrage nije se dalje mrdnulo. Sve što smo mi tada otkrili ostalo je i do danas. Mi smo tada došli do podataka da je Ćuruvija praćen, koji ljudi su ga pratili, na koji način, koga su obaveštavali. Sve je bilo jedan kroz jedan i bilo je jasno da iza ubistva Ćuruvije stoji država, odnosno Državna bezbednost. Isto je bilo i za ubistvo Ivana Stambolića, gde smo kasnije došli i do kombija iz kog je pucano, a za koji je posle utvrđeno da je pripadao upravo Državnoj bezbednosti.

BONUS VIDEO: