ŽIVELI SMO U MIRU, SRCE MI KRVARI: Civili iz Hersonske oblasti prinuđeni na beg, samo da se SPASI živa glava sa ramena!

Dok ju je pre nekoliko dana njen sin vozio iz Dudčana, malog sela na severoistoku Hersonske oblasti, Rozalija Kovalčuk ​​(72) je sa zadnjeg sedišta ugledala nešto što će je zauvek proganjati.

- Sa grane na drvetu visila su creva iz čovekovog stomaka. Vojni automobil je dignut u vazduh. Mislim da je bio Rus, rekla bih po čizmama i uniformi - priča Rozalija drhtavim glasom.

Dudčani, jedno je od mesta niz reku Dnjepar koje se nalazi blizu grada Hersona, koji je poslednjih dana u centru žestokih borbi za koje Zapad kaže da bi mogle da budu presudne u ishodu rata u Ukrajini.

Ruske vlasti juče su naredile svim stanovnicima grada Hersona da odmah napuste grad, zbog očekivanog napredovanja ukrajinskih trupa.

Grad Herson je zauzet u prvim danima rata i ostaje jedina regionalna prestonica koja je pala u ruke Rusije od 24. februara. Ali kontraofanziva koju su u leto pokrenule snage ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog u širem južnom ukrajinskom regionu imala je zapanjujuće rezultate i nekoliko sela u ovom regionu je, prema rečima Ukrajinaca, već oslobođeno.

Koliko je Herson bitan Rusima potvrđuje i podatak da je ova oblast zajedno sa Luganskom, Donjeckom i Zaporožjem ruski predsednik Vladimir Putin anektirao krajem prošlog meseca.

Putinova odluka o aneksiji dodatno je dala na važnosti ovom gradu, po mnogi smatraju da je bitka za ovaj grad i region od ključnog značaja.

U martu ove godine, ruski vojnici su ušli u selo, postavljajući baze u napuštenim kućama i opštinskim zgradama. Stalno je bilo jakog granatiranja, a zvuk niskoletećih aviona plašio je meštane, koji su se sklanjali krijući se u bunkerima.

Vojnici bi pretraživali domove ljudi svakih desetak dana i navodno su slobodno uzimali ono što požele. drago. sve dok nisu pronađeni ostaci pastira Nikole Potišjaka i traktoriste Sergeja Lesika, koji su enstali pre nekoliko meseci, ovaj grad uglavnom nije bio svedok užasnih zločina koji su se, prema rečima Ukrajinaca, navodno odvijali u drugim okupiranim teritorijama.

"Sedimo i molimo se"

Priča o Dudčanima je danas priča o brutalnoj stvarnosti jedne zajednice kojoj je rat došao na kućni prag.

Rozalija ​​i njena prijateljica Ana Koval (72), koja živi dve kuće niže, ispričale su svoje iskustvo iz rata dok su sedele na krevetima u izbegličkom kampu nedaleko od njihovog rodnog mesta.

- Sedimo i molimo se - kaže Ana dok u rukama drži ikonu bogorodice.

Do početka ovog meseca, zvuci i prizori rata u Dudčanima postali su svakodnevica za obe žene.

Međutim, uveče 1. oktobra, zbunjeno su posmatrale kako ruski u oklopnim vozilima jure pored njih dok vojnici sa rančevima marširaju pored njihovih ulaznih vrata.

njihovo mesto deli mala pritoka reke Dnjepar, a Rusi su te večeri napuštali svoje položaje kako bi što brže otišli ​​južnije.

- To se dogodilo tako brzo. Iza sebe su ostavili mnogo oružja, mitraljeze, municiju, granate - dodaje Ana za Guardian.

Ukrajinski vojnici stigli su u njihovo mesto već sledećeg dana.

- Tog dana smo pekli kolače, boršč, palačinke. Sve smo odneli u napuštene kuće u kojima su bili ukrajinski vojnici. Za nas je bilo veliko olakšanje to što su ponovo ovde - kaže ona.

Međutim, tada je u ovom mestu počelo najveće granatiranje od početka rata. Među pogođenim zgradama su društveni klub i dečji vrtić, dok su kuće na kraju sela pretvorene u ruševine. Od 3. oktobra selo je ostalo bez struje. Rusi su uzvratili vatrom, a život je postao nepodnošljiv.

U 11.30 11. oktobra Kovalčuk i Koval pridružile su se Rosalijinom sinu Mihajlu (46) i snaji u njihovom automobilu. Napustile su domove u kojima su živele od 1968. godine.

- Bilo je jako bolno. Moj suprug i ja smo izgradili tu kuću. Uselili smo se kad mi je bilo samo 17 godina. Samo Bog zna hoću li imati sreće da se vratim - rekla je Ana.

Ona brine za one koji su ostali. Od 3. oktobra nema kontakt sa svojom unukom, Aljonom Dmitrenko (31), koja radi u prodavnici u Hersonu.

- Pre toga je rekla da ima Rusa, ali da je sve normalno, nije htela da budem zabrinuta - objasnila je ona.

Oleksandr Vilkul, šef ukrajinske vojne uprave Krivog Riha, gde se smestilo 75.000 izbeglica, uglavnom iz Hersona, kaže da je evakuacija na ukrajinsku teritoriju iz zemalja koje je okupirala Rusija postala gotovo nemoguća.

Anatolij Pliska (70), koji takođe boravi u školi u Krivom Rihu nakon što je pobegao iz sela Mihajlovka, nakon što su 6. oktobra oslobodile ukrajinske snage, rekao je da je pod okupacijom bili zarobljeni kontrolnim punktovima na svakom putu.

Sumorna stvarnost je da, iako Ukrajina možda napreduje, krvave scene kojima su Kovalčuk i Koval bile svedoci pre dve nedelje dok su bežale iz svojih domova, izgledaju da bi mogle da ponove.

- Srce mi krvari. Živeli smo u miru. Kako se ovo dogodilo? - rekla je Ana.