ZABORAVITE I VLAHOVIĆA I MITROVIĆA: On je nebrušeni DIJAMANT srpskog fudbala - Pred njim svi REKORDI kao od šale padaju, a EVROPA će mu se tek POKLONITI! (FOTO, VIDEO)

Autor:

Sport

22.04.2022

17:03 >> 15:28

Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija

Srpski fudbal iznedrio je dvojicu napadača koji u ovom momentu, a to će činiti i u godinama pred nama, oduševljavaju „Stari kontinent“. Međutim, ono što ista ta Evropa još uvek ne zna, a ubrzo će o njemu naširoko pričati i pisati, jeste činjenica da na tarenima ove balkanske drževa stasava fudbaler koji sa lakoćom obara sve rekorde i pred kojim će se uskoro, zasigurno i oni najmoćniji i finansijski najuticajniji pokloniti. Evropo, čuvaj se... On stiže...

ZABORAVITE I VLAHOVIĆA I MITROVIĆA: On je nebrušeni DIJAMANT srpskog fudbala - Pred njim svi REKORDI kao od šale padaju, a EVROPA će mu se tek POKLONITI! (FOTO, VIDEO)

Foto: privatna arhiva/Mihajlo Cvetković

U svojoj, gotovo deceniju i po dugoj karijeri sportskog novinara i više hiljada napisanih tekstova, među kojima su bili i mnogobrojni intervijui, nikada do sada nisam imao prilike da razgovaram sa detetom, tačnije dečakom od tek navršenih 15 godina. Međutim, nije u pitanju bilo kakav dečak, već momak koji svojom zrelošću, kulturom ophođenja i vaspitanjem, uveliko prvazilazi ne samo svoje godine, već i neuporedivo više od toga. Svojim dosadašnjim vanserijskim fudbalskim rezultatima, već je pomerio mnogobrojne prethodne rekorde svojih vršnjaka i sa potpunom sigurnošću mogu konstatovati, ispisao nove statističke stranice istorije srpskog fudbala. Sagledavajući sve ono što je na fudbalskom terenu postigao i trenutno postiže, nalik mnogobrojnim fudbalskim ekspertima, skautima i vrsnim poznavaocima ove igre „koja je više od života“, neću da kažem kako sam apsolutno siguran u njegovu sjajnu budućnost, već ću biti ponosan na činjenicu, da ću još dugi niz godina zasigurno imati tu čast, da pišem o njemu, a sve ostalo je isključivo i jedino u njegovim „nogama“. 

Razgovor smo, bez obzira na njegove godine, započeli kao dve odrastle, ozbiljne i krajnje profesionalne osobe.  

Mihajlo Cvetković fudbaler kadetske selekcije Fudbalskog kluba Čukarički i fudbalski reprezentativac kadetske reprezentacije Srbije rođen je 10. januara 2007. godine u Nišu, kao drugo dete u svojoj porodici i kao prvi, a za sada i jedini sin svojih roditelja.

Mihajlo o svojoj familiji kaže… 

- Tatina familija doselila se između 1850. i 1860. godine iz Vlasotinačkog kraja, sa prostora između Vlasotinaca i Leskovca, neposredno pokraj izvora reke Vlasine, a po predanju pradede Božidara i deda Stojana, razlog je bila „krva osveta“. Naime, jedan od mojih predaka u dvoboju je sabljom pogubio turskog bega i u strahu od osvete, doneta je odluka, da iste večeri svi članovi familije Cvetković napuste svoje kuće i zajedno sa mnogobrojnom stokom, koju su posedovali, krenu u nepoznato. Zaustavili su se nakon par dana hoda, u blizini reke Toplice, obzirom da im je voda bila neophodna, kako za vlastiti život, tako i za stoku, koju su poveli sa sobom i tu su na kraju i trajno ostali, u mestu zvanom Šarlinac. Bez obzira što su vekovima pre toga uvek živeli uz izvore reka, ali u planinskom kraju, plašeći se poplava i gubitka letine i useva, silom prilika, odlučili su da ovaj put to ipak bude ravnica. I dan danas najviše mojih prezimenjaka živi u vlasotinačkom kraju.

Foto: privatna arhiva/Mihajlo Cvetković

Mihajlo Cvetković - prvi fudbalski koraci

 

Da “iver ne pada daleko od klade”, govori podatak da je u Mihajlovoj porodici i ranije bilo fudbalskih entuzijasta koji su “trčali za bubamarom”:

- Otac Ivica, majka Maja i starija sestra Petra, bili su moja prva i najveća podrška, a prvi fudbalski idoli bili su mi mamim otac, a moj deda Ljubiša Mičić, koji je bio izuzetan fudbaler, koji je najveći deo svoje fudbalske karijere proveo je na poziciji veznog fudbalera u niškom Radničkom. Dedinim stopama je krenuo i moj ujak Dragan, koji je nalik njemu karijeru počeo isto u Radničkom, ali za razliku od dede kao krilni napadač, da bi ga pred sam kraj sportske karijere put odveo kao internacionalca u Albaniju.

Dečački snovi umalo da se i završe samo na snovima, ali su se prikazana upornost, želja, pa i tvrdoglavost, na kraju ipak isplatili:

- U svojoj petoj godini, tačno na dedinu slavu Sv. Aranđel, umesto slavskog poklona, imao sam želju da me tata odvede na fudbalski trening u školu fudbala „Šampion Nais“, koja se nalazila u Doljevcu, neposredno u blizini dedine kuće. Na moje veliko razočaranje, jedan od trenera je rekao da sam suviše mali u odnosu na ostalu decu, koja su toga dana već trenirala, te da zbog toga za mene nema mesta. Tata je video da mi je zbog toga bilo mnogo žao i da su mi oči bile pune suza, te je rekao treneru da će mu platiti za taj trening koliko god on traži, ali samo da mi ispuni želju i da me ostavi na treningu. Trener se teška srca sažalio i ipak mi dozvolio da ostanem na tom treningu, sa dečacima koji su bili stariji od mene 3-4 godine. Tu moju prvu šansu nisam tek tako olako ispusto, pomalo i sam ljut zbog cele situacije stisao sam zube, kao nikada pre toga i pokazao sve ono što sam znao, pa čak i više od toga. Na kraju treninga trener je bio naprosto oduševljen sa onim što sam pokazao, tako da je sam prišao tati i rekao mu da me može dovesti i na svaki naredni trening, kad god ja to poželim. Posle samo jednog treninga svima je bilo jasno da mi je mesto upravo tu jer sam i tada, po rečima svojih trenera, svojom veštinom sa loptom, odskakao od ostalih igrača. U doljevačkoj školi fudbala sam ostao sve do 2019. godine, vredno i marljivo trenirajući gotovo svakodnevno, a u danima kada ne bi imali zajednički trening, sa loptom ispod miške i kopačkama u rancu, došao bi na fudbalski teren u mom Šarlincu i trenirao od rane zore, pa sve do zalaska sunca. Sa FK „Šampion Nais“, osvojio sam oko 40 medalja, na raznim turnirima i „Ciciban ligi“. Uz sve to dobio sam i mnogo individualnih nagrada, kao najbolji pojedinac, tako da su zidovi moje sobe već nakon par godina postali i suviše mali za sve medalje, pehare, priznanja i razne nagrade, koje sam u tom periodu osvajao. Moji prvi fudbalski treneri bili su Dušan Filipović, Danijel Todorović, Nikola Živković, Vladan Vladimirov, Ivan Janković i individualni trener Dejan Babić, tako da njima dugujem ogromnu zahvalnost, što su svojim radom i znanjem uticali na moju daljnju karijeru, prenoseći na mene svoje znanje, iskustvo i neophodnu sportsku disciplinu.

Foto: privatna arhiva/Mihajlo Cvetković

Mihajlo Cvetković sa trenerom Lazarom Popovićem

 

Priseća se Mihajlo i događaja koji je bio prelomni za njega u dosadašnjoj karijeri:

- Negde na proleće 2015. godine, nakon utakmice u Nišu, u kojoj smo igrali protiv svojih vršnjaka iz FK „Železničar Kopernikus“, a na kojoj sam postigao evro gol sa polovine terena, prilikom kog je lopta pre ulaska u mrežu, dva puta udarala u prečku i zemlju, a koji je moja tata uspeo da snimi sa svojom video kamerom, moja budućnost promenila se u potpunosti. Naime, tata je taj mog gol pokazao njegovom prijatelju Miljanu, koji je do te mere bio oduševljen, da je trenutno pozvao Mihajla Miška Jurasovića, koji je u to vreme bio trener omladinske selekcije u Fudbalskom klubu Čukarički i to upravo ekipi koja je u tom trenutku igrala Ligu šampiona. Nakon što je pogledao snimak, pitao je tatu koliko imam godina i kada je čuo da imam samo devet godina, rekao je da mu je žao, ali da bi njemu bio zanimljiv jedino da imam 12. Tata je ipak odlučio da mu bez obzira na sve sutradan na mejl pošalje jedan duži snimak, od 29 minuta, na kom su bili inserti mojih utakmica, sa mnogobrojnim golovima, asistencijama i nekim od mojih driblinga. Ni minut nakon odgledanog snimka tati je zazvonio telefon, a trener Jurasinović ga je samo upitao, koliko vremena mu treba da me dovede do Kragujevca, pošto je on upravo toga dana kao koordinator omladinske selekcije bio na fudbalskom turniru. Prvu utakmicu sam posmatrao sa klupe, ali u drugoj mi je dao priliku da uđem na teren i to u trenutku kada je godinu dana straija ekipa Čukaričkog gubila 2:0. Bukvalno moj prvi kontakt sa loptom, bio je razlog da rezultat na semaforu promeni, a svega par minuta nakon postignutog prvog, postigao sam i izjednačujući gol, da bi svega pet minuta pre kraja utakmice asistirao i za pobedonosni gol  – ispričao nam je u jednom dahu Mihajlo.

Da je svaki početak izuzetno težak, govori i podatak, da je početkom 2014. godine, na svojoj prvoj prvenstvenoj utakmici, na veštačkoj travi, u OŠ „Branko Miljković“, mali Mihajlo presedeo na klupi i nije čak ni ulazio u igru. Na sledećoj utakmici proveo je u igri pet minuta i skoro da nije imao kontakt sa loptom. Onda je usledila pauza u takmičenju, pa je tadašnji trener selekcije cicibana, Nikola Živković, organizovao zajednički trening za generaciju 2006. godište u OŠ „Sreten Mladenović“, gde je Mihajlo domonstrirao sjajnu igru i od tada je postao standardan igrač u svim selekcijama.

Foto: privatna arhiva/Mihajlo Cvetković

Mihajlo Cvetković sa trenerom

 

Mihajlo Cvetković, među svojim drugarima poznat kao “Miksa”, bio je i pobednik ankete klupskog sajta, “Igrač godine 2018.”, na kojoj su posetioci puna dva meseca birali najboljeg “Šampiona među Šampionima”. Inače popularni “Miksa” je i prethodne tri godine (2015, 2016. i 2017.) biran za najboljeg igrača i sa četiri nominacije i danas zauzima prvo mesto na večnoj listi najboljih igrača FK „Šampion Naisa“ svih vremena.

U sezoni 2018. godine poneo je kapitensku traku u svojoj ekipi, a krajem te godine paralelno je nastupao za petliće 2006. i 2007. godište, koji su se takmičili u prvoj ligi FS Regiona Istočne Srbije, gde je na deset utakmica postogao ravno 20 golova i imao desetak asistencija.

O svom dosadašnjem najvećem iskoraku u fudbalskoj karijeri, Mihajlo kaže:

- U Beograd, u FK Čukarički dolazim 2019. godine, ali pošto sam imao svega 12 godina, neophodno je bilo da sa mnom živi i jedan od roditelja. Cena nastavka moje fudbalske karijere nije bila ni malo jednostavna i laka za moju porodicu, obaveza da bude uz mene pala je na moju majku, samim tim porodica je morala fizički da se razdvoji, tako da je sestra ostala sa tatom, a ja sa mamom. Razdvojenost i fizička udaljenost od preko 250 kilometara, prvih nekoliko meseci pala je veoma teško kako meni, tako i mami, ali moji roditelji su jednostavno bili spremni da se žrtvuju zarad moje karijere i podnesu ogroman teret. Preko noći sve mi je postalo potpuno novo, novi grad sa preko dva miliona stanovnika, novi klub, novi treneri, novi saigrači, nova škola, novi drugovi, nove komšije, baš sve je bilo potpuno novo, suštinski kao početak jednog potpuno novog života. Jedva sam čekao svaki slobodan dan, da bi se vratili kući i da bi svi bili zajedno, ili da tata ima slobodan dan i sa sestrom iz Niša dođe do nas. Bilo je veoma naporno, ali zajedno smo izdržali apsolutno sve, a tako je i dan danas – u dahu govori mladi fudbaler i nastavlja:

- Došao sam tačno na početku školske godine, kao učenik osmog razreda OŠ „Banović Strahinja“. Navikavanje na nove nastavnike i školske drugare, palo mi je možda i najteže. U školu sam došao kao odličan đak, ali na kraju sam ipak bio vrlo dobar, što bez obzira na sve ipak smatram svojevrsnim uspehom, jer sam već prve godine uz sve što školske, što sportske obaveze, postao i redovan učesnik svih okupljanja reprezentativnih selekcija, tako da su se obaveze samo gomilale, a vremena za učenje je bilo sve manje i manje. Za učenje sam koristio čak i vreme predviđeno za odmor, jer niti jednog trenutka nisam ni pomišljao na to, da zapostavim svoje obrazovanje, već sam radio još više, kako bi što pre ponovo postao odlikaš. Vremena za druženje gotovo da nisam ni imao, tako da sam ono malo slobodnog vremena provodio uglavnom sa mojim saigračem, cimerom i najboljim drugom Matejom Prokopijevićem. Sa njim sam delio apsolutno sve i to naše prijateljstvo znaći mi veoma mnogo i apsolutno ništa ga ne može poremetiti, pa makar se koliko sutra trebali boriti za istu poziciju u timu. Na sportskom terenu bilo mi je neuporedivo lakše, ipak je to bio teren na kome sam bio 101% siguran da me apsolutno ništa ne može poremetiti. Najveću zahvalnost uz svoje roditelje dugujem mom treneru Lazaru Popoviću, koji me je od prvoga dana prihvatio kao treći roditelj, nastojeći da mi kao veoma mladom čoveku apsolutno olakša novonastalu situaciju. Trudio se da mi posveti svaki svoj slobodan trenutak, da mi do najsitnijih detalja objasni svaku nepoznanicu i da mi kao bivši napadač sve svoje fudbalsko znanje prenese na najbolji način, a bezbroj puta sam još prilikom dolaska na turnire zajedno sa njegovom porodicom i spavao u njihovoj kući. Trener Lazar je jedan od najzaslužnijih i za to što sam sa tek navršenih 15 godina potpisao i svoj prvi profesionalni ugovor. 

Foto: privatna arhiva/Mihajlo Cvetković

Mihajlo Cvetković - FK Čukarički

 

Mihajlo sa ponosom ističe sve ono što je do sada otvario kako u belo-crnom dresu ekipe sa Banovog brda, ali i u dresu sa nacionalnim grbom na grudima:

- Kao učesnici Lige pionira, prve godine zauzeli smo drugo mesto, iza Partizana, ali ispred Crvena zvezdae, što je bio veliki uspeh, za klub sa neuporedivo manjim budžetom i kud i kamo slabijom infrastrukturom od konkurentskih klubova, nedostajalo nam je samo malo sreće u utakmici sa ekipom Grafičara, pa da se i sami okitimo šampionskom titulom. Već te prve sezone poneo sam titulu najboljeg strelca sa 43 postignuta gola. U sezoni 2021/22, do sada smo odigrali 26 utakmica, od ukupno 34, koliko nam preostaje do kraja šampionata. Trenutno smo na prvom mestu, sa ubedljivih osam bodova ispred Crvene zvezde i Partizana. Sa poslednja četiri gola u utakmici protiv zemunskog Teleoptika, u kojoj je moja ekipa slavila rezultatom 5:0, postigao sam ukupno 50 golova, a samim tim to je i najviše golova postignutih u jednoj sezoni od kada postoji takmičenje, što mi daje za pravo, da se nadam da će do kraja šampionata taj rekord biti i još ubedljiviji.  Posebno sam ponosan na to, da sam imao gotovo isto toliko i asistencija, jer moja sreća nije ništa manja kada golove postižu moji saigrači, jer najveća snaga naše ekipe upravo je snaga kolektiva, kako na terenu, tako i na klupi.

Foto: privatna arhiva/Mihajlo Cvetković

Mihajlo Cvetković postiže pogodak protiv Crvene zvezde

 

Za reprezentaciju Srbije, inače selekciju godinu dana stariju od mene, u poslednjoj sezoni odigrao sam svih devet utakmica, na kojima sam postigao tri gola. U strelce sam se upisivao protiv Irske, Bugarske i Bosne i Hercegovine, a već u maju mesecu nas očekuje novo okupljanje. Ponosan sam na činjenicu da smo i ove godine drugi put za redom osvojili Memorijalni turnir „Miljan Miljanić“, pobedom u finalu protiv selekcije Crne Gore, rezultatom 4:3. Neizmerno sam zahvalan reprezentativnom selektoru Aleksandru Lukoviću, nekadašnjem legendarnom kapitenu Crvene zvezde, koji je verovao u mene i koji me je pozivao na svako reprezentativno okupljanje, bez obzira što sam najmlađi od svih – zaključio je Mihajlo Cvetković, napadač o kome će se tek pričati.

Foto: privatna arhiva/Mihajlo Cvetković

Mihajlo Cvetković u dresu kadetske reprezentacije Srbije

 

Tačka na ovu priču je stavljena, mada je ipak prikladnije staviti zarez, jer će ovaj momak u godinama pred nama zasigurno ispunjavati stupce novinskih članaka.

 

 

 

 

Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na Telegramu i Vajberu. Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.

BONUS VIDEO:

 

 

 

 

 

 

Komentari (3)

Loading
Sanja

22.04.2022 18:33

Bravo za tekst, ovo je zaista prelepo, retko ko bi od novinara detetu od 15 godina posvetio ovoliko pažnje i vremena, zato sam kao mama koja je i sama rodila jednog malog fudbalera iskreno ispunjena radošću. Lepo, zaista lepo, svaki roditelj da poželi ovako nešto. Bravo za novinara!

Tanjica

22.04.2022 21:40

Imala sam tu čast i zadovoljstvo,da Mihajlu i njegovoj sestri Petri,budem učiteljica.Oboje su bili deca za primer,pristojni,kulturni,lepo vaspitani,i naravno-odlični učenici.Mihajlov talenat smo svi prepoznali i radovali se svakoj njegovoj medalji i uspesima.Sigurna sam i verujem u to,da je svako ko ga poznaje,ponosan na njegov uspeh."Samo napred,moj dragi,lepi dečače!"