POTRESNE ISPOVESTI OČEVA DECE KOJU JE KOSTA KECMANOVIĆ ZVERSKI UBIO U MASAKRU: "Kao što je volela da joj soba bude sređena, čista, tako i groblje sređujemo za nju"

Tragični događaj koji je potresao celu zajednicu desio se 3. maja u Osnovnoj školi ''Vladislav Ribnikar'', kada je Kosta Kecmanović usmrtio 10 ljudi.Ovaj događaj ostavio je dubok trag u srcima najbližih kao i čitave Srbije.

Otac Ane Božović, Ivan Božović govorio je o prvim trenucima sa svojom ćerkom, kao i o njihovoj zajedničkoj borbi na početku njenog života i kasnije bliskosti sa ocem:

 - Davali smo joj formulu umesto mleka, od prvog trenutka sam se budio po pola sa Ninom, posebno kad je izašla iz bolnice: oblačenje, presvlačenje, sve - rekao je Ivan za BBC čija je bliskost sa Anom rasla sa njenim odrastanjem.

Foto: HRt

Kako je Ana rasla, rasla je i bliskost tate i ćerke. Obožavao je da je vodi u vrtić peške i da se usput šale i igraju.

- Ona bi htela da ja igram i pevam, a ja i sad igram sa njom, tako zamišljam.

- Imam plejlistu 'Ana rođendan' koju je napravila i puštam je čak i dok sređujem njen grob, sve vreme svira muzika - kaže neutešni otac Ane Božović.

Otac Mare Anđelković, Branko Anđelković govorio je kroz suze o Marinom odrastanju i njihovoj neizmernoj povezanosti. Istakao je da je Mara bila svetlo njihovog doma, te da će zauvek živeti u njihovim srcima kroz uspomene i ljubav koju su delili.

Foto: ST/Vladimir Lukić

- Nije imala ni godinu dana kad je pevala Jah War benda The Ruts u dečijem sedištu automobila. Pevala je pre nego što je progovorila. Prve reči su joj bile maslina, krastavac, pa tek onda mama i tata. Imala je vrlo klempave uši, ali joj nisu smetale, naprotiv. Mi smo joj predložili da razmisli o tome da operiše uši, a ona kaže 'da li ste normalni, vidi koliko mi se bolje vide minđuše ovako - nastavlja sa suzama u očima priču Branko Anđelković.

Karakter je pokazivala gotovo od rođenja i dodaje da joj nije smetalo što je srednje dete

- Kad sa šest meseci dete koje ne govori jasno pokaže da je bezobrazno, a ti se obraduješ jer glupo dete ne može da bude bezobrazno. Kada smo nas dvoje jednom čekali na pregled kod doktora, u hodniku smo se toliko smejali, da je medicinska sestra izašla i rekla: „koliko je zadovoljstvo ovo imati kod kuće" - kaže Branko.

Otac Eme Kobiljski, Dragan Kobiljski, nekadašnji odbojkaš, i njegova supruga Nina, konačno su dobili ćerku "baš kakvu su hteli". Ema je bila njihova treća sreća i donela je neizmernu radost u njihov dom. Neutešni otac je prepričao kako je Ema provela svoje detinjstvo i o tragediji koja se dogodila 03. maja 

Tatu od dva metra, Ema je zvala „moj plišanac"

- Kad god sam dolazio kući, trčala je da me zagrli. Gde god smo bili, to je bila čarolija - recimo, praznični dani u pustom rumunskom mestu, gde nema ničega sem jednog tržnog centra, a nama je bilo „kao u Parizu" - kaže Dragan.

Foto: ST/Nemanja Pančić, Facebook

Kobiljski je izrazio duboku tugu zbog gubitka Eme. Sećanja na poslednje dane provedene s njom ispunjavaju ga tugom, ali istovremeno i ljubavlju prema svojoj ćerki. Njihov odnos bio je ispunjen ljubavlju i razumevanjem, bez nezadovoljstva i praznog hoda.

- Fali mi tih mesec dana sa njom, strašno. Ako postoji neka uteha, ja je nalazim u tome što smo imali dubok odnos, bez nezadovoljstva i praznog hoda. Kad hodam, razmišljam o njoj i video sam neki citat koji kaže 'žao mi je samo zadnjeg zagrljaja i poljupca jer nije bio jak zagrljaj i bio je ovlaš poljubac, jer smo mislili da će ih biti još mnogo, a bili su poslednji'. Žao mi je što nije bilo drugačije, samo to - zaključuje Dragan.

Otac Katarine Martinović , Zoran Martinović govorio je da je Kata bila voljeno dete svoje porodice. Njeno odrastanje bilo je ispunjeno ljubavlju i podrškom porodice, a njeni najbliži se sećaju njenih osmeha i vedre prirode. Kroz reči njenog oca, možemo naslutiti koliko je bila voljena i koliko je značila svojoj porodici.

Foto: Facebook, ST/Vladimir Lukić

- Kad prilazim groblju, kao iz sobe u sobu da idem. Kao što je volela da joj soba bude sređena, čista, tako i groblje sređujemo za nju, a ona nije ni u sobi, ni tamo, nego negde u nama - kaže tata Zoran Martinović za BBC.

Kako kaže, ostavljala je i trag na okolinu

- Kafić preko puta naše zgrade sada nudi „Katinu toplu čokoladu", jer mnogima nedostaje - priča otac.