U UČIONICI VLADAO MUK DOK JE KOSTA KECMANOVIĆ STRELJAO NEVINU DECU! Preživela nastavnica progovorila o nemilosrdnom planu dečaka ubice: "Čuli su se samo pucnji, bez ikakvog dečjeg glasa..."

Tatjana Stevanović, nastavnica istorije ranjena u OŠ "Vladislav Ribnikar" na Vračaru, nedavno je prvi put progovorila o jezivom masakru koji je uzdrmao Srbiju.

Nastavnica koju je Kosta Kecmanović nemilosrdno ranio, provela je 20 godina u učionici, a od toga punih 18 godina delila je učionicu škole ribnikaraca, kako i sama kaže, veruje da školu nikada ne bi i napustila, da se ovo nije dogodilo.

Nastavnica Tatjana prvi put nakon više od sedam meseci, govorila je o strašnom danu za koji kaže da je bio kao i svaki drugi, sve dok nisu postali svesni o čemu se tačno radi.

- Mi smo bili u odeljenju i čuli smo nešto...sada znamo da su pucnji, ali tada smo mislili da su petarde. Grize me što u tom trenutku nisam shvatila da je situacija ozbiljna. Pomislila sam, imamo našeg Dragana u koga smo svi imali beskrajno poverenje, to je bio anđeo među nama. Znao je poimence svu decu iz A i B smene. Osećala sam neku sigurnost, pa Dragan je tu. Čak sam se i šalila sa odeljenjem kada smo čuli buku... - ispričala je nastavnica za Kurir.

Tog kobnog 3. maja, Tatjana je započela svoj čas kao i inače, mesto u drugoj klupi bilo je prazno, sve do 8.40, kada je Kecmanović upao u kabinet istorije, pištolj je prvo uperio u Tatjanu, verovatno da bi nastavnicu sklonio s puta, kako bi učinio ono što je naumio.

Ono čega se Tatjana seća je jezivo, čula je pucnje po učionici dok je ležala na podu. Samo pucnje. Bez ikakavog dečjeg glasa... 

Foto: privatna arhiva, google earth, Tanjug/Ap

- Onda je neko dete došlo do mene. Zagrlila sam ga. Ne znam kako se to desilo. Jedno vreme smo tako ležale zajedno. I onda je ona otišla. Nije ranjena, kasnije sam saznala ko je devojčica. Verovatno je došla do mene da je zaštitim... i znam da smo zagrljene ležale neko vreme.... Toga se sećam, maglovito. Dok sam ležala jedino što sam videla je bledo lice teško ranjenog učenika koji me je uplašeno pogledao. On se sada nalazi na bolničkom lečenju u Americi i svi se molimo za njegov oporavak. Onda mrak... pa ulazak prvog kolege u učionicu, kada je zatekao to što je zatekao...

Tada je već učenik koji je počinio masakr iskočio kroz prozor i predao se, ostavljajući iza sebe streljane učenike, neki od njih iskrvarili su odmah na licu mesta. Kosta Kecmanović sejao je smrt a da nije ni zadrhtao, i od tog momenta, ljudi pogođeni ovom tragedijom svakim danom proživljavaju iznova taj 3. maj.

Nastavnica Tatjana sada čeka operaciju ruke da joj odstrane metal koji menja kost, a treba da prođe osam meseci od operacije da bi se izvadila. Kuk joj posle ranjavanja nije odmah operisan već je srećom sam zarastao, ali ipak mora da se ugradi veštački, pa joj i ta operacija predstoji. 

Ono čemu se nastavnica Stevanović nada jeste to da je država penzioniše zbog okolnosti da ona više nije u stanju da bude predavač usled traume koju nosi. Njene kolege su pokrenule peticiju da Tatjana dobije nacionalnu penziju, a za nekoliko nedelja  prikupljeno je oko 15.000 glasova.

Foto: Privatna Arhiva, ST/Nemanja Pančić