Ovo je bila poslednja želja glumca Miše Janketića! UDOVICA OTKRILA POTRESNE DETALJE KOJI LEDE KRV U ŽILAMA!

Šest godina nakon smrti glumca Mihaila Miše Janketića, njegova udovica Svjetlana Knežević sa suzama u očima govori o uspomenama na čoveka sa kojim je delila život.

Ona je otkrila kako su izgledali poslednji dani Miše Janketića.

- Miša je radio, čini mi se, gotovo do poslednjeg trenutka svog života. Doduše, godinu - dve pre odlaska, vratio je velike uloge. Već su neki drugi glumci uskočili, recimo Branislav Lečić u ‘Karamazovima’. Miša je igrao samo te manje uloge, jer je pozorište prosto bilo njegov život. Ako nema predstavu nedelju dana, on se već unervozi. Znate, emfizem je strašna bolest. Međutim, trudili smo se da se leči. Kada kažem ‘mi’, mislim na lekare, Mišu i porodicu, ali o bolesti se nije govorilo. Na našu nesreću, čini mi se da su bili praznici kada mu je pozlilo. Odmah su ga priključili na aparate. Da ne grešim dušu, čini mi se da je to sagorelo njegova pluća. Te dve nedelje ležanja u bolnici bile su vrlo teške. Nedelju dana bio je u veštačkoj komi. Kada su ga razbudili, dozvolili su nam da polako redom uđemo kod njega. Nije mogao da govori, ali nam je pisao. Bio je jako duhovit, jako hrabar. Mi smo se pravili kao da je sve u najboljem redu i mrzeli lekare koji su nas pripremali na njegov odlazak - nadali smo se. Dan pre nego što će otići, bilo mu je bolje. Poželeo je jogurt, ja sam mu donela taj jogurt, a on mi je napisao: ‘A zašto mi nisi donela dva?’ Naravno, to je napisao jer zbog cevčica nije mogao da govori. Mi smo se ohrabrili, jer je i ranije bilo kriza iz kojih se izvlačio. U februaru je, recimo, ležao u bolnici desetak dana i vratio se kući dobro. Sećam se da smo Iva i ja otišle u prodavnicu da mu kupimo hranu za bebe, jer nam je lekarka rekla da sada ne može da jede. Dok smo bile u kupovini, Radomir je bio uz njega i javio: ‘Dođite odmah, tati nije dobro.’ Ono što mi je najstrašnije u tom trenutku bilo jeste to što mi još nismo znale da je Miša otišao, a već su počeli da zovu ljudi i da izjavljuju saučešće. Vest je izašla na sajtovima pre nego što smo mi saznali istinu. To mi je bilo užasno. Mi smo bili u neverici. Izvlačio se toliko puta da smo verovali da će i ovog puta stati na noge, da će se vratiti kući i družiti sa nama. Nažalost, završilo se tako kako se završilo. Ne sećam se ni sahrane ni komemoracije. Tek nedelju dana kasnije, kada je Crnogorsko narodno pozorište organizovalo komemoraciju, i ja i deca smo postali svesni da je on ipak otišao. O tim danima ne volim da govorim, ali sada, kada ste me pitali, morala sam - rekla je ona za Blic.

Osvrnula se i na svoju i Mišinu ljubav.

- Zajedno smo od 1971, a venčali smo se 1972. I to je, u stvari, bila najsmešnija priča. Već smo živeli zajedno. Jedne srede me pita: "Šta radiš u subotu?" Rekla sam da imam još jedan kadar da snimim i predstavu uveče. Kaže: ‘Hoćeš li da se venčamo u subotu?" Rekla sam: "Hoću, hoću."Tako smo na čuvenom venčanju bili samo kumovi, moja mama i očuh, i kuma iz Sarajeva, fotoreporteri ispred opštine Vračar su mislili da će biti velika svadba. Bili smo obučeni jednostavno, u braon haljini i odelu, a kum je doneo buket sveća. Sad kad gledam te slike, mislim - strašno, ali divno. To su bile lepe uspomene. Nekako mirnije se tada živelo. Sve je bilo normalno. Miša i ja smo živeli u garsonjeri u Beogradskoj ulici, u 21 kvadratu. To je meni bila palata. Kako su se deca rađala, selili smo se u veće stanove, dok nismo završili u ovom sada lepom stanu koji je nekada bio ruina - istakla je, između ostalog, ona.

BONUS VIDEO: