BITKA BARJAKA U BANATSKOJ MRTVAJI: Zašto istoriografija uporno zanemaruje PRVI USTANAK SRBA PROTIV TURAKA?

Teško je objasniti zašto je ustanak Srba u Banatu 1594. toliko marginalizovan u našoj istoriografiji. Iako je nesporno da je više od 15.000 Srba zaratilo protiv Otomanske imperije i ostvarilo nekoliko važnih pobeda, pažnja je mahom usmerana na ustanke s početka 19. veka, podignute u Orašcu i Takovu.

Jedan od razloga jeste, verovatno, i to što je dvorska istoriografija 19. veka mahom insistirala na srpskoj revoluciji i stvaranju državnosti, a tu su, neprikosnoveno, u centru pažnje bili Karađorđe i Miloš Obrenović. Osim toga, na Srbiju se tada gledalo u znatno užim okvirima, praktično samo na Šumadiju, pa ustanak Srba van matice nikada nije zavredeo zasluženu pažnju.

Na kraju, ali ne manje važno, diskriminaciji ovog događaja doprinela je i činjenica da gotovo ne postoje materijalni istorijski izvori na srpskom. O pobedama banatskih Srba govorilo se na dvoru austrijskog cara Rudolfa Drugog, pisali su o tome nemački, francuski i italijanski hroničari, ali južno od Save i Dunava se zadugo o tome nije znalo ništa ili skoro ništa.

Širio se poput požara

Pre nego što i začeprkamo po dešavanjima iz poznog 16. veka, valja naglasiti da je Banat tada izgledao potpuno drugačije nego danas. Umesto plodnih oranica i voćnjaka, banatsku geografiju su mahom činile močvare, rukavci, krivaje i mrtvaje. Sela su bila daleka i raštrkana, a drumovi između varoši blatnjavi i gotovo neprohodni. U privrednom i poljoprivrednom smislu Banat počinje naglo da se razvija tek u 18. veku (1718), nakon što su Turci proterani iz ovih krajeva.

Uprkos svemu, u Banatu je živelo znatno više Srba nego što bi moglo i da se pretpostavi. Procenjuje se da je samo nakon pada Srpske despotovine ovde prebeglo više od 200.000 stanovnika. Iako ih je od Rumuna, Mađara i Nemaca delila jezička barijera, kultura i običaji, pripadnost istoj, zajedničkoj hrišćanskoj, veri, život je činio znatno podnošljivijim.

Osim toga, živeći na rubnom području oba carstva, Srbi u Banatu su dugo imali privilegovan vojnički položaj sa značajnim nivoom samouprave i raznim olakšicama, a svest o nacionalnoj pripadnosti i identitetu razvijala je i širila Srpska pravoslavna crkva. Manastiri Vojlovica, Mesić, Hodoš, Drenovac, Zlatica i Sveti Đurađ bili su centri srpske duhovnosti i sabornosti, što je naročito bilo izraženo nakon obnove Pećke patrijaršije, 1557.

Međutim, nakon predaje Banata Otomanskom carstvu, sredinom 16. veka, položaj srpskog stanovništva se pogoršao, a ranije stečene privilegije su ukinute ili značajno umanjene. Nezadovoljstvo je tinjalo, a na prve iskazane slabosti turske imperije, koje su naročito došle do izražaja nakon poraza kod Siska (1593), vođe naoružanih vojničkih družina su to iskoristile i odmah stale na čelo pobunjenog naroda.

Ustanak je buknuo u proleće 1594, na samom početku dugog rata između Austrije i Turske (1593-1606). Otpočeo je napadom na Vršac, a pobunjene Srbe predvodio je Petar Majzaš, jedan od hajdučkih vođa. Ustanak se širio poput požara. Već u martu iste godine ustanici zauzimaju Bečkerek (današnji Zrenjanin), a u četiri naredne velike bitke, od kojih je najveća bila ona kod mesta Pretaj, Srbi pobeđuju Turke. U jednom trenutku sva veća mesta u Banatu, izuzev Temišvara, bila su u srpskim rukama.

Sudar krsta i polumeseca

Centar pobunjenika bio je Vršac, a njihov moralni i duhovni predvodnik bio je vladika vršački Teodor Nestorović. Upravo na njegovu inicijativu ustanici će napredovati pod barjacima s izvezenim likom Svetoga Save. To im je podizalo moral i davalo dodatnu snagu, a koliko su verovanja u tom periodu bila jaka, dovoljno potvrđuje i podatak da je turski zapovednik Sinan-paša naredio da se iz Damaska donese zeleni Muhamed barjak da bi se njime suprotstavio srpskom svetitelju.

U sudaru dva barjaka, dve vere, dva kontinenta, krsta i polumeseca, Srbi su dugo odolevali. O njihovom držanju i pobedama nad mnogostruko brojnijom turskom vojskom, širom Evrope su ispevane ode. Iako su ustaničke vođe tražile susret s vojvodama Rudolfa Drugog, mahom su se oslanjali na Erdelj, čiji ih je vojni zapovednik Ferenc Gesti sve vreme podsticao na borbu.

Veliku pomoć u oružju pružao im je i lugoški ban Đerđ Palotić.
Uprkos tome što je trajao kratko, ustanak je imao dalekosežne posledice, kako na moral Srba tako i na samopouzdanje Turaka. Ovo je bio prvi slučaj nakon pada Srpske despotovine (1459) da su im se Srbi organizovano suprotstavili oružjem. Početni uspesi i velike pobede pokazale su ranjivost i slabosti imperije koja je uveliko prešla svoj zenit. Možemo slobodno reći da je upravo ovaj ustanak posejao klicu svih budućih buna i revolucija.

Do sloma ustanka došlo je nakon poraza austrijske vojske pod komandom Ferenca Balaša, čime je popustio pritisak na glavnom bojištu i omogućio snagama budimskog i temišvarskog paše da se zajedno obračunaju s pobunjenim Srbima. Do najvećeg sukoba došlo je u bici kod Bečkereka, gde se 36.000 turskih vojnika sukobilo sa svega 4.300 Srba. Poraz je bio neminovan, a time je došlo i do propasti celog ustanka.

Vladika Teodor je živ odran

Čim se na poziv naroda vratio u Vršac, po naređenju temišvarskog beglerbega, vladika Teodor je uhvaćen i kažnjen jednom od najstrašnijih kazni - dranjem kože "na meh", odnosno živ je odran. Na inicijativu tadašnjeg episkopa Banatskog Hrizostoma, 1994, u kalendaru Srpske pravoslavne crkve prinet je i sveštenomučenik Teodor Vršački.