OD BESKUĆNIKA DO MINISTRA: Vladislav Jovanović, čovek koji je preko četiri decenije bio akter ključnih spoljnopolitičkih procesa naše zemlje, ŽIVEO JE NA IVICI EGZISTENCIJE

Bivši ministar spoljnih poslova i nekadašnji ambasador pri UN Vladislav Jovanović preminuo je preksinoć u 93. godini života, saopštila je juče njegova porodica. Imao je impresivnu karijeru. Šef diplomatije u dva mandata, ambasador pri UN, Turskoj, službovao i u Briselu, Londonu... Sa suprugom je 40 godina bio u stabilnom braku, imao je sina Danka, koji je krenuo njegovim putem.

Vitalan, bistrog uma, svedočio je istorijskim promenama u regionu toliko puta. Sa strane gledano, divan život, koji bi svako poželeo. A koren? Muka na muku. Teška nemaština, rat, otac bio u logoru Gestapoa. Prerani gubitak sestre, najvoljenijeg bića u detinjstvu, nedugo zatim i oca, potucanje s majkom po napuštenim objektima...

Jovanović je rođen 1933, u Kraljevini Jugoslaviji, u selu Žitni Potok, gde su službovali njegovi roditelji, prosvetni radnici. Kad je imao šest meseci, njegova porodica se seli u selo Dobri Do, kod Smedereva, gde su roditelji dobili novu službu. Tu je proveo najranije detinjstvo. A kad je otac došao iz logora Gestapoa, prebacili su se u Smederevo, gde su živeli još nekoliko godina, pa onda za Beograd. Uz Vladislava, roditelji su imali još jednog sina i ćerku, a za sestru je bio jako vezan.

- Kad je sestra preminula, ja sam imao 15, ona tada 17. Ne znam ni sam od čega je preminula, možda je to bila posledica epilepsije koju je imala, pa se to iskomplikovalo s gripom, tad nije bilo lekova, lekara... Za mene, koji sam tada bio u formiranju, to je bila injekcija života i ona i dan-danas postoji u meni. U roku od četiri meseca, izgubio sam i oca. Otac je bio u logoru Gestapoa, bio je istrošen. Štitio je jevrejsku decu. Zamolil su ga, kao jedinog učitelja u selu, uticajnog čoveka, da sakrije kod seljaka jevrejsku decu, što je i učinio. To je trajalo nekoliko meseci, a onda ga je neko prijavio - ispričao Jovanović u svom poslednjem intervjuu za Republiku i Srspki telegraf i dodao:

- Imao je probleme sa srcem. Jednog dana nam je saopštio, za ručkom, da mu je lekar rekao da ima još najviše šest meseci života i podelio nam zadatke. Za mene je to bilo... Mojoj majci, koja je takođe bila bolešljiva, rekao je da se penzioniše i da stariji brat, inženjer agronomije, ode u neku pilanu. Mene nije pominjao. Imao sam tada 15 godina, samo sam zaćutao. To ćutanje je i dalje kod mene.

Foto: ST/Dragan Kadić

- Brat je već bio odvojen od njih, u Beogradu, pa su u Smederevu ostali samo on i majka. Međutim, čim je otac umro, izbacili su ih iz stana, jurili i morali su da se sele. Taj šok ga je, dodaje, formirao. Lađom su došli za Beograd, pravo kod neke rođake, privremeno. Privremeno se odužilo na šest meseci, mučili su se, te su otišli u jednu malu napuštenu fabriku, tačnije radionicu bombona - rekao je i dodao:

- Tu smo nekako trajali dve godine, a onda smo uspeli da nađemo negde u Ljube Davidovića, tu je bilo neko gradilište s radničkim barakama, i jedna zgrada za inženjere. U toj zgradi su bila dva neka stana, jedan je uzeo neki šofer i drugi, potpuno zapušten, u koji smo ušli nas dvoje. Taj stan je imao pukotine po zidovima toliko velike da su vrapci prolazili kroz njih. Dve prostorije, predsoblje, bez vodovoda i drugih stvari. Deset godina smo bili tu. Bila je neka česma u dvorištu, zajednička, to smo koristili, i bilo je javnih kupatila kod Šeste muške... - prisetio se se Jovanović.

- Majka i ja smo 12 godina živeli kao beskućnici. To je bio vrlo težak život - ispričao je Jovanović.

Odavde je otišao u vojsku na godinu dana. Iz tog istog neuslovnog stana je kasnije svakog dana odlazio i na posao u MSP.

- Negde posle tri godine rada u ministarstvu dolazi neka sindikalna komisija, nisam ni znao kada su došli kod mene, bili su zgranuti kada su videli gde živim. Napisali su da je nemoguće i onda me je načelnik kadrovske uprave zvao i dali su mi jednosoban stan u Smederevskoj ulici. Mali, 42 kvadrata, za nas odličan, tu smo prešli majka i ja. Zvao me je jedan kolega iz generacije, pokojni Bora, tada mi je rekao: "Vlatko, nisam znao da ti tako očajno živiš" - kazao je Jovanović i naglasio da je majka bila u velikoj depresiji zbog gubitka sestre i oca, što ga je još više obavezivalo da joj bude maksimalno posvećen.

Ni karijera mu, ocenjuje, nije bila posuta cvećem. Više godina je bilo trnovito, kada su se otvorile mogućnosti da pokaže šta može, zemlja je već zapala u ćorsokak. Bio je na čvorištu mnogih dešavanja, a događaj koji je ostavio najveći utisak na njega je raspad Jugoslavije:

- Ja sam se rodio u zajedničkoj državi, Kraljevini Jugoslaviji, i za mene je formiranje prvo zajedničke države svih Južnih Slovena bio san, mislim da je i dalje to san - zaključio je veliki diplomata.

BONUS VIDEO