ŠESTORICA SRBA JUNAKA ZBRISALA 30 TERORISTA! Ispovest poslednjeg srpskog vojnika koji je napustio Kosmet 1999. - JEDAN METAK ČUVAO JE ZA BRITANCA!

U malom mestu u kome danju nije bilo nikog, ni psa u dvorištu, teroristi su se okupljali noću da prespavaju i nahrane se. Naših šest je upalo na treći sprat kuće da snime teren kojim dolaze i odlaze. Niko nije znao da će baš u tu kuću doći 30 terorista. Oni su spavali te noći sprat ispod naših operativaca. Kad je svanulo, celu tu njihovu grupu smo neutralisali.

Ovo je samo deo ispovesti za TV Front Saše Šajkića, jednog od heroja "sokolova", vodnika protivterorističke jedinice 72. specijalne brigade VJ koja je obavljala dejstva na Kosovu 1998. i naredne godine. Ova brigada učestvovala je u najtežim i najopasnijim operacijama i okolnostima.

Kako je ispričao Šajkić, njihov zadatak bio je kontrola područja od 100 kvadratnih kilometara, 20 u širini i pet kilometara u dubini teritorije pored granice.

UNIŠTILI SMO IM BAZE I ROVOVE

- Mi smo potpuno uništili sve njihove baze, rovove i zasede 1998. i mogu da kažem da terorista posle naših akcija više nije bilo. Tek potom su, uglavnom noću, popunjavali te položaje podržani artiljerijom i bombardovanjem iz aviona - objašnjava Šajkić.

Kako je opisao, patrole "sokolova" koje su dnevno imale i od dva do tri vatrena kontakta s teroristima brojale su pet ljudi.

- Dvojica su tu bila za izvlačenje ranjenika ili stradalog, a preostala dvojica da vatrom pokriju izvlačenje. Pucali smo samo pojedinačnom paljbom jer smo bili maksimalno obučeni - opisuje on.

Koliko je bio težak teren koji su pokrivali, svedoči da tu u tom žbunju, kako su ga zvali, nijedno drvo nije bilo deblje od flaše vode, pa zaklona praktično nije bilo. A koliko su uneli straha među teroriste, dokazala su i povremene predaje njihovih boraca kojima su se ruke tresle od straha.

- Nikad neću prežaliti što smo se povukli, a da se nismo pobili s NATO. Bilo bi krvi do kolena, izginuli bismo i mi, ali se ni oni ne bi dobro proveli - kaže Saša.

Foto: Privatna arhiva

Šajkić je akter fotografije iz poslednjeg dana rata 20. juna 1999. Na toj slici, oči u oči, on stoji s britanskim narednikom Gazom Robinsonom iz jedinice "Pustinjski pacovi". Jedan odlučan, stamen, drugi sav u znoju i strahu, na tuđoj zemlji.

- Fotografija je nastala na pregovorima gde je trebalo da se izdejstvuje duži rok za povlačenje naše vojske. Bilo je toliko tehnike da je postojeći rok bio neizvodljiv. Naš zadatak je bio da čuvamo dve delegacije. Moja grupa je, kad smo već bili izašli s teritorije Kosova, dobila naređenje da se opet spremi za akciju. Ponadali smo se da ćemo se oružano suprotstaviti ulasku NATO, nažalost, nije bilo tako - posvedočio je Šajkić pre nekoliko godina za Srpski telegraf.

POKLONIO METAK BRITANCU

Jedan naspram drugog stajali su čitavih deset sati, a da tog dana nije bilo dosta novinara i foto-reportera, niko ne bi znao ni šta se dešava.

- Sve se dešavalo kod nadvožnjaka u Merdaru. Pored mene je bilo još dvadesetak tih britanskih vojnika, uglavnom neke dečice od 18 do 20 godina, svi pogoreli od sunca i svi stravično preplašeni. Naročito im je bilo čudno, kako je dodao, što smo se mi pojavili, bili su vrlo neprijatno iznenađeni, ali smo vrlo brzo uspostavili kontakt. Naravno, strogo profesionalan. Ja sam vojnik koji izvršava naređenja, a da je znao šta mu mislim, verovatno bi umro od straha. Nije lako kada okupator dođe da ti otme deo otadžbine - objasnio je za naš list jednom prilikom ovaj veteran.

Foto: Privatna arhiva

Kada je sastanak završen, Saša je izvadio metak iz cevi i dao ga britanskom naredniku.

- Samo dan ranije taj susret bi imao druge okolnosti. Taj metak sam ceo dan držao u cevi, spreman na sve. Kada sam mu ga dao, rekao mi je: "Baš ti hvala na ovoj uspomeni." Odgovorio sam mu da je metak ceo dan bio za njega i da je bolje da mu ga dam ovako, da se rastanemo kako treba - kaže Saša Šajkić.

MI SE NISMO PITALI ZA SPORAZUM

Šajkiću je teško palo potpisivanje Kumanovskog sporazuma i naredba za povlačenje.

- Loše smo se osećali svi, od komandanata do običnog vojnika. Ljudi su ginuli, ostajali bez ruku, nogu, očiju, a odjednom: puj-pike, ne važi. Bili smo spremni da dočekamo agresora na svojoj zemlji, pa kom opanci, kom obojci. Garantujem da bi nas dobro zapamtili, ali, mi se nismo pitali - zaključio je Šajkić.

BONUS VIDEO