SRBI SPASLI 30 HRVATA OD SIGURNE SMRTI! Priča o herojima iz prijedorskog kraja: U RATU KOMŠIJA BLIŽI NEGO KOŠULJA! (VIDEO)
Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija
O junaštvu u najtežim vremenima svedoči Zorica Joškić, unuka Dušana i Terezije Radulović, koji su pokazali obraz tokom rata 1992.
Foto: ST/V. LUKIĆ
Dušan Dula i Terezija Dulinica Radulović, selo Raljaš, kod varošice Ljubija, opština Prijedor. Upamtite ta imena. Muž i žena, Srbi, poljoprivrednici, ceo život proveli u svom selu. Pa po čemu su onda posebni? Po tome što su 1992, usred rata, rizikujući i svoje živote, sakrili na svom tavanu oko 30 komšija Hrvata i tako im sačuvali glavu na ramenima! Dušan i Terezija više nisu među živima, pa priču o njihovom herojskom činu danas ostaje da priča njihova unuka Zorica Joškić (33) i komšije koje je spasao sigurne smrti.
TRI SRPSKE KUĆE
U selu Raljaš postoje samo tri srpske kuće - braće Radulovića, sve ostalo su Hrvati. Komšiluk se držao zajedno otkako znaju za sebe, pomagali jedni drugima, život je išao nekim svojim tokom. A onda dolazi 1992. Prema rečima Draga Divkovića, prvog komšije Radulovića, 22. maja 1992. srpski živalj u Prijedoru je obukao uniformu, a Dula i njegova familija tek posle mesec dana odolevanja i svakodnevnih pritisaka. Kako radikalno vreme zahteva radikalne mere, Dula je komšijama predložio da svi idu da zaduže uniformu VRS, da se jave da vrše straže u svom selu i tako preguraju rat i sačuvaju jedni druge. Međutim, vojska je odbila da da uniformu Hrvatima, pod izgovorom - šta su čekali dosad, samo Duli i drugim Srbima.
- Stražarilo se nekih mesec dana u smenama, išlo je to, a onda je počelo takozvano čišćenje leve obale Sane. Napravljen je obruč i 20. jula se išlo po kućama - ubijalo, silovalo, ljudi su bežali. Bili smo odsečeni - kaže Drago.
Foto: ST/V. LUKIĆ
On lično se nije krio kod Dule na tavanu, ranije se sklonio na drugu stranu, ali su se njegovi tetak, tetka i porodica krili kod Radulovića.
- Tetka će mi ispričati posle kako se sve to dešavalo, da su došli tu, smešteni su na tavan, da je tu već bilo mnogo ljudi - priča Drago i otkriva da je porodicu njegovog prijatelja Dule Radulovića u ta tri dana kada je skrivao komšije zadesila tragedija - ubijen je njegov sin Zoran kada je pošao da vidi šta je s još jednom komšinicom Hrvaticom i da je dovede kod njih na tavan.
Foto: ST/V. LUKIĆ
- Zoran je pošao s rođakom dole preko brda da pokuša još jednu porodicu da dovede, ali su ih u šumi zatekli muslimani i došlo je do unakrsne vatre. Zoran je ubijen. U to vreme je ubijen i Dulin zet, muž od njegove ćerke, znači, dupla nesreća i zlo - kaže Drago i dodaje:
- Kad je ubijen Zoran, pun tavan komšija, priča mi tetka, pred kućom se kukalo, plakalo, vriska, kaže tetka mislila je tada da su i svi oni na tavanu gotovi. Mislili su da će Dula zbog bola za sinom, inače oni su pored Zorana, imali još jednog sina koji je ranije kao mladić poginuo i ćerku, da ostavi sve i ode, a onda će vojska sigurno ući u kuću i naći ih. Ali Dula je i tada mislio na njih.
Sin ubijen, a misle na drugoga
Kad god bi neko od vojnika krenuo ka dvorištu, Terezija bi izlazila napolje vrištala i kukala, govorila da joj je ubijeno dete, bacala se i vojnici bi se samo sklanjali i odlazili da je ne gledaju. Tako, zapravo, niko od njih nije ni prišao samoj kući.
- Posebni su to ljudi kad u tim momentima, ubijen sin, oni misle na drugoga i kako da ga spasu - zaključuje Drago.
Božo Iveljić je imao tek 18 godina kada se s roditeljima krio na Dulinom tavanu:
- Šta da vam kažem? Strah, užas, puca se, vojska okolo... Kad smo došli kod Dule, došli smo otac, majka i ja, već je tu na tavanu bilo nekoliko ljudi. Posle su još pristizali, bilo je i starih i dece. On nas je štitio, bili smo ovde ta tri najstrašnija dana. Najviše je bilo između 20 i 30 ljudi.
VAŽAN ČOVEK, NE VERA
A kako su ta tri dana izgledala na tom malenom neomalterisanom tavanu, dok se puca okolo?
- Teško je bilo, teško. Vojska svuda okolo, ne sme jedno dete da se zaplače, bojali smo se da vojska ne čuje i da ne upadne. Drugi dan kako smo se skrivali ubijen je Zoran, Dulin sin, e onda je baš bilo teško, pogotovu tim starijim ljudima koji su bolje razmišljali od mene i koje je bilo strah da će Dula sve to da napusti. Ali, on je ostao priseban. Vojska se razišla treći dan i mi smo otišli - kaže Iveljić.
Foto: ST/V. LUKIĆ
- Detaljno sam čula tu priču kad sam napunila 13-14 godina. Slušala sam kao manja, ali, dete ko dete, shvatila sam neke stvari tek kad sam počela odrastati. I tad su mi baba i deda, koji su me i odnegovali od godinu i po dana, ispričali sve - kaže u razgovoru za naš list sa suzama u očima Zorica Joškić Zoja (33), unuka Dušana i Terezije Radulović od ćerke Rose i nastavlja:
Foto: ST/V. LUKIĆ
- Radim u trgovini u Ljubiji, stariji kad me pitaju: "Čija si ti" i kad im kažem, odmah svi osmeh i: "Znamo ti za babu i dedu." Ali oni su stvarno bili takvi, uvek su govorili nije važno ko je koje vere, nego ko je kakav čovek.
Učili su me nikog da ne mrzim
Baka i deka su je učili da nikoga ne mrzi, nijednu naciju.
- Uvek su mi govorili ako je jedan musliman ubio tvoga tatu, nisu svi. Tako sam odgojena, nikog ne mrzim. Danas imam i tetka muslimana i volim ga više nego ikog - priča Zoja.
NISU ZABORAVILI
Foto: ST/V. LUKIĆ
Svi koji su se krili na tavanu nikad nisu zaboravili njenu porodicu. Oni iz inostranstva kad dođu u rodni kraj, prvo kod njih svrate.
- Deda je preminuo pre nekoliko godina (2010), baka proletos. I sad svi svrate, kao da su oni tu, komšije mi nahrane kuce, brinemo jedni o drugima, pomažemo se - kaže Zoja.
Ćerka umrla od sepse
Dušanova i Terezijina priča ne može biti veličanstvenija, zbog herojskog čina prema komšijama, ni tužnija zbog pogibije dva sina, ali život im je godinu dana posle rata zadao još jedan udarac paralelno ih terajući da ponovo obuku plašt heroja. Njihovo treće dete, ćerka Rosa, čiji je muž ubijen kad i brat Zoran, a ona ostala sama s bebom od šest meseci, godinu dana posle rata dobila je šećer i umrla od sepse. Dušan i Terezija su ušli u bitku za starateljstvo nad jednoipogodišnjom unukom Zojom, dobili ga i podigli ovu mladu ženu.
- Nije što sam njihova, ali baš su bili pravi. Odrasla sam bez roditelja, ali oni su meni za sve bili tu, oni su ih zamenili. Odgajili su me i evo me i sad, tu na njihovom. Iako sam se udala i živim u Ljubiji, svaki dan dolazim u moju rodnu kuću, baš svaki dan, ne dam da zarasta. Sve što vidite, sve je onako kako su oni ostavili - kaže Zoja.
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama:
Facebook,
Instagram,
YouTube,
TikTok,
Telegram,
Vajber.
Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa
Google Play i
Apple AppStore.
Pročitajte i...
Komentari (0)