PREDSEDNIK ALEKSANDAR VUČIĆ JE NATAŠI STANOJČIĆ PROMENIO ŽIVOT IZ KORENA! Srela ga je na ulici i desilo se ČUDO!

Foto: Printskrin/Facebook

 

U ispovesti za "Alo", Nataša je ispričila u kavoj je teškoj životnoj situaciji bila i kako je samo zahvaljujući dobroj volji Vučića uspela iz nje da se izvuče.

- Ostala sam trudna, treći put, ni muž ni ja nismo imali posao, postojala je mogućnost da odradim mađarske papire, dobijem njihov pasoš i odem preko, ali mi je sve bilo bezveze. Nije bilo nešto što me je ispunjavalo, što me je činilo srećnom – ovako je počela za Alo svoju priču Nataša Stanojčić (40) tragajući za preživljavanjem isto koliko i njen suprug koji je otišao na Aljasku u potrazi za boljem sutra.

Nataša je ostala sama sa dva sina Aleksandrom (10), Bogdanom (7) i ćerkom Vanjom (4). Pre nego što je zatrudnela, radila je u privatnom sektoru, tokom trudnoće je bila na porodiljskom bolovanju, a čim joj se završilo bolovanje, dobila je otkaz.

- Bila sam u nekom beznađu i rešila sam da pokušam da se borim na sve načine da svojoj deci da stvorim nešto. Bila sam sama protiv svih. Roditelje nemam. Obratila sam se opštini Vrnjačka Banja i predsedniku Bobanu Đuroviću za pomoć, na šta mi je on rekao da kada sve prođe da će mi pomoći da nađem posao. Bilo je nekih poslova u hotelima, ali svi su imali radno vreme u tri smene, što mi nije odgovaralo s obzirom da imam troje male dece. Nije bilo ni rešenje da ih neko čuva jer bih onda radila samo za to -  priča Nataša sa setom u glasu dok se priseća nemilih događaja 2019. godine.

Osvrnula se i na posao svog muža, koji je uveliko bio na Aljasci, ali, kako kaže, njegova prva sezona nije bila ni malo uspešna. Objasnila je da je, pozajmio novac kako bi tamo otišao. Muž joj se vratio sa tog puta ne zaradivši ništa, ne vrativši ni pozajmljen novac.

Upornost se isplati

Foto: printscreen/TV Happy

 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić imao je najavljenu posetu Vrnjačkoj Banji povodom radova koji su bili u toku u celom gradu. Nataša je to čula i odmah pozvala predsednika Vrnjačke Banje Bobana Đurovića kako bi joj potvrdio da li je to istina, na šta joj je on rekao da će Vučić biti na Trgu iznad biblioteke.

- Ustala sam oko pola 8, bilo je baš tmurno, mislim da je bio 22. februar. Znala sam da moram da odem, ali nisam znala kako, jer vući troje dece po kiši nije bilo svejedno. Odlučila sam idem, pa šta bude. Spakovala sam sve, ćerku u kolicima zaštitila koliko sam mogla, sinovi i ja smo bili ispod kišobrana. Padao je sneg sa susnežicom i bilo je veoma hladno. Gužva na Trgu je bila velika, a ja sam počela da se probijam kroz masu ne bih li došla do predsednika Vučića. Međutim, to je bilo malo teže – kaže Nataša koja je u jednom trenutku osetila kako je dečko iz obezbeđenja zaustavio na šta mu je samo rekla: "Ja moram da prođem! Nije mi bitan način." 

Veče pre dolaska Vučića, Nataša je pripremila pismo u kom je iznela u kojoj se situaciji nalazi i zašto joj je potrebna pomoć. Opisala je koliko je obuzima osećaj nemoći i razočaranja u sve. Seća se da joj je u glavi bilo samo da nekako mora da dođe do njega i preda pismo kako zna i ume. Momak iz obezbeđenja, kada je video njenu želju i da nema nameru da odustane, rekao joj je da će pomoći da dođe do predsednika samo kada on bude završio obraćanje.

- U tom trenutku sam osetila neku smirenost, neko blaženstvo u smislu "sad nisam sama, barem je tu taj momak iz obezbeđenja", iako mu nikada pre oči nisam videla. Čekala sam kraj obaćanja, a kada se to završilo, krenula sam napred, međutim, taj isti momak mi je rekao da idem u drugom pravcu jer će predsednik ići drugim putem, te sam krenula sa njim.

Kako kaže, od mnogih je čula da pismo neće ni pročitati, ili da će pročitati, ali neće ništa uraditi. Zaova, koja radi u Ministarstvu uprave, joj je rekla da predsednik Vučić pročita svako pismo koje dobije, u putu ili kad god ima vremena, što joj je dalo nadu.

- Prišla sam Vučiću, bez cilja da kažem nešto, a nisam znala ni šta bih izgovorila. Jedini cilj mi je bio da predam to pismo i da odem. Pozdravila sam ga jer je oko njega bila masa ljudi, što da se slikaju, da pitaju nešto. Čovek je bio rastrgnut među masom. Došla sam do njega, uzela blago pokislu kovertu, stavila sam mu u ruke i rekla doviđenja. Moja misija je tu bila završena. Rekla sam biće valjda nešto. Pitala sam predsednika Đurovića za isto, a on mi je rekao: "Da, naravno da će pročitati." I sve je ostalo na tome.