NA IVICI Drago Delić: „Čerčil je lično molio Tita da poštedi Vladu Ilića, gradonačelnika Beograda koji je završio kao robija"(VIDEO)

Novinar i pisac Drago Delić posvetio je godine istraživanju predratne elite srpskih industrijalaca i trgovaca, ljudi koji su, počevši gotovo od nule, sazidali autentični srpski kapitalizam, a potom, posle hiljadu devetsto četrdeset pete, bili gotovo izbrisani iz sećanja. U ovom razgovoru govori o Luki Ćeloviću i njegovom zaveštanju, o moralu tadašnjih trgovaca, o srpskom Mančesteru u Leskovcu, o sudbini gradonačelnika Vlade Ilića, o stradanju izdavača Gece Kona i jevrejske porodice Minh, i o tome zašto svaka zemlja mora da ima sopstvenu industriju.

Kako to da tadašnji industrijalci, poput Luke Ćelovića, nisu poklekli pred novcem i materijalnim dobrom?

To je bilo vreme kada je moral bio na izuzetno visokom nivou, naročito kod srpskih trgovaca i industrijalaca. Srpski trgovci su još od pre Luke Ćelovića bili istinski patrioti, a gotovo svi, i oni poznati i oni koje danas niko ne pominje a nisu bili ništa manji, počeli su od nule. Krenuli su u trgovinu, u prodaju stvari koje su se u to vreme morale uvoziti, pa su jedan deo novca ulagali u proizvodnju, prelazeći na industriju, da bi ono što prodaju bilo proizvedeno u Srbiji. Time su smanjivali uvoz, pokretali domaću proizvodnju i pravili višestruke prednosti za srpsku privredu. Luka Ćelović je baš tipičan primer: rođen u okolini Trebinja sredinom devetnaestog veka, najpre je otišao u Brčko, gde je završio osnovnu školu, a potom u Beograd, gde je, poput braće Krsmanović, preporodio današnju

Savamalu, tada elitni kvart.

Foto: Republika

 

Šta je Luka Ćelović ostavio Beogradu i zašto baš univerzitetu?

Bio je jedan od prvih uspešnih trgovaca na Savamali, toliko pošten i skroman da mu se danas možemo samo diviti. Osnovao je Beogradsku zadrugu, onu lepu zgradu gde je sada sedište Beograda na vodi, koju danas nažalost pominjemo kao zgradu Geozavoda, iako bi mnogo pristojnije bilo reći zgrada Luke Ćelovića. Cela nekadašnja Zagrebačka ulica, nekih pet vrhunskih zgrada, bila je u njegovom vlasništvu, a rodna kuća mu je bila tu u blizini. Kada je umro, u popisu imovine iz njegovog stana stajali su gvozdeni krevet, mala natkasna i sasvim obične stvari, a svu ostalu imovinu, nekih dvadesetak danas luksuznih zgrada u užem centru Beograda, ostavio je Beogradskom univerzitetu.

Svi ti velikani, i Kolarac i kapetan Miša, znali su da Srbija bez obrazovanih i prosvećenih ljudi ne može da napreduje i da sustigne Evropu, pa im je zaveštanje bilo da imovinu ostave univerzitetu ili državi.

Kako je Luka Ćelović radio, po čemu je bio prepoznatljiv?

Imao je uzak krug prijatelja, nije voleo da izlazi ni da se pojavljuje na prijemima, ali je voleo da ode po kafanama i popije piće sa prijateljima. Tom prilikom je zapravo kontrolisao koji od njegovih klijenata često dolazi u kafane i troši novac, što je bila neka vrsta provere boniteta na tadašnjem finansijskom tržištu. Imao je i svoje ljude koji su to radili. Zadruga je davala kredite, od onih najmanjih za svakodnevne potrebe do srednjih iznosa, pa ako bi video da neko ko je uzeo kredit rasipa novac, takve klijente bi posle nekog vremena gledao da eliminiše, da ne obnovi ugovor.

Foto: Republika

 

Da li su ti ljudi sarađivali sa dvorom, sa kraljem, ili su poslovali samostalno?

U principu su poslovali samostalno, ali su imali korektne odnose sa kraljem. Kralj je bio više institucija, dok su svi poslovi i veze firmi sa državom išli preko vlade, koja je bila dominantna i mogla da da neku preporuku. Zabeleženo je, međutim, da su se i Luka Ćelović i oni dole u Leskovcu žalili kako od države ne dobijaju adekvatnu pomoć. Oni su, dakle, verovali u sebe i svojim radom i upornošću uspeli da naprave takve kompanije. Leskovac je tada imao dvadesetak hiljada stanovnika, a po glavi stanovnika više banaka i velikih preduzeća nego Beograd, i nisu ga slučajno zvali srpski Mančester.

Šta je razvoj te industrije značio za celo društvo?

Kada razvijate industriju i trgovinu, taj razvoj prenosite na celo društvo. Ti ljudi su podizali škole, bili dobrotvori pozorišta i galerija, pomagali izdavače i siromašne studente. Tada je počeo da nastaje srednji srpski građanski sloj i to je bio autentični srpski kapitalizam, koji nije bio kopija nemačkog ili engleskog, nego originalan, nastao od nule zahvaljujući upornom i znalačkom radu ljudi koji su pratili okolne zemlje i tehnologiju. Elitni orkestri su dolazili iz Beograda da sviraju u Nišu i Leskovcu, jer je tamo zarada bila veća. Taj kapitalizam je uništen od hiljadu devetsto četrdeset pete do sredine pedesetih godina, kada je sve oduzeto i podržavljeno.

Mnoge od tih fabrika su ipak nastavile da rade i u socijalizmu?

Moramo biti korektni i to pomenuti. Mnoge od tih fabrika bile su uspešne i u socijalizmu, samo su promenile imena, a o ovim ljudima nije smelo da se priča. Bili su potisnuti, pa čak ni prijatelji koji su ih poznavali nisu smeli da ih posete u zatvoru, jer su proglašeni za saradnike neprijatelja. To je besmisleno, jer su Nemci, gde god su došli, preuzimali fabrike i koristili ih za svoje potrebe, a onda su ih posle rata komunisti optuživali kao da su oni na to pristali. Ti ljudi su potpuno potisnuti, odležali su po zatvorima i preminuli, a to je jedna strašna, revolucionarna nepravda. Tek od devedesetih godina i pojave višestranačja počeli smo da ih vraćamo u život i dajemo im mesto koje zaslužuju, jer su oni

rodonačelnici srpske industrije.

Foto: Republika

 

Kako je moguće da je čovek kalibra Vlade Ilića, gradonačelnika Beograda, bio ponižavan i primoran da čisti ulice?

To je bila isključivo ideološka promena sistema. Vlada Ilić je bio najmlađi sin Koste Ilića, a cela porodica je iz trgovine prešla na industriju, na fabrike tekstila u Leskovcu i Beogradu. Kosta Ilić je kupio i fabriku gde je danas Beogradski vunarski kombinat, a koncern se zvao Kosta Ilić i sinovi. Svojom decu su slali na školovanje na prestižne evropske univerzitete da bi se vratila i unapredila domaću industriju; tako je i Vlada, školovan u Austriji, vodio taj konglomerat od nekoliko fabrika, među prvih pet tekstilnih u Evropi. Postavljen je za gradonačelnika Beograda od trideset pete do trideset osme, i za njegovo vreme podignuti su Brankov most, most preko Dunava, otvoren je zoološki vrt, kome je dao deo svog zemljišta. Bio je kum kraljevske porodice, što mu je posle rata samo dodatno otežalo, ali završio bi tako i bez toga, kao i braća Teokarević i drugi industrijalci. Osuđen je čisto iz ideoloških razloga, odležao je oko sedam godina u sremskomitrovačkom zatvoru;
čak je i Vinston Čerčil molio Tita da mu se kazna smanji, jer su njegove kompanije sarađivale sa britanskima. Pušten je da ne bi umro u zatvoru, sve mu je bilo oduzeto, a sahranili su ga njegovi radnici.

Geca Kon je stradao drugačije, direktno od nacista. Zašto baš on?

Geca Kon je bio najveći izdavač između dva rata, a stradao je jer je bio Jevrejin i jer je još u Prvom svetskom ratu izdavao kalendar "Ratnik", u kome je veličao uspehe Srbije, pobede na Ceru i Kolubari. Nemci su to zapamtili, pa su već pri osvajanju Beograda imali spisak glavnih meta, i u privredi. Njegov poslovni partner, Rus Anatolij Ivanović, koji se izjašnjavao kao Rus iako je imao srpsko državljanstvo i Srbiju voleo kao svoju, znao je šta ga čeka i pobegao je. Geci je govorio da uradi isto, ali je Geca
odgovorio da nikome ništa nije skrivio i da ga neće dirati. Otišao je u Vrnjačku Banju, uhapšen je i odveden na Sajmište, a odatle mu se gubi svaki trag; po pouzdanim izvorima streljan je u Jabuci kod Pančeva. Stradala je i cela njegova porodica, obe kćeri, a samo je jedan zet uspeo da se spase i ode u inostranstvo. Njegova čuvena knjižara je posle rata pretvorena u Prosvetu, a danas se zove Geca Kon, što je dobro da nosi ime takvog čoveka.

Foto: Republika

 

Braća Minh napravila su rudnik na Rtnju. Da li su strane obaveštajne službe znale šta se tamo krije?

Ima takvih priča, ali meni se čini da je najbliže istini da to nije toliko povezano, nego da su i oni pretrpeli sudbinu Jevreja. Njihov otac Samuilo je podigao najveću tekstilnu fabriku na Balkanu u Paraćinu, koja je izgorela do te mere da se nije isplatilo obnavljati je, pa je odlučio da novac uloži u rudnik, jer je paralelno istraživao rudarstvo. Julijus Minh je u vreme svetske ekonomske krize, oko hiljadu devetsto tridesete, imao zakupljenu ogromnu robu i mašine, pa kažu da je sav taj tovar propao i da je zbog toga izvršio samoubistvo; tako bar piše zvanično. Njegov brat Adolf je, opet po zvaničnim dokumentima, izvršio samoubistvo dvadesetak dana posle ulaska Nemaca u Beograd, ali je malo verovatno da je čovek koji je već bio obeležen i kome je sve konfiskovano zaista digao ruku na
sebe; verovatno je ubijen kao Jevrejin. Treći brat, Aleksandar, uspeo je da prebegne u Istru pod italijanskom kontrolom i preživeo, pa od njega ima potomaka, koji su rasuti po svetu.

Kakav je bio taj rudnik na Rtnju u vreme braće Minh?

Rtanj je tada bio praktično grad. Došli su rudari čak iz Češke i okolnih zemalja, uz naše, pa je bio pojačan priraštaj stanovništva. Braća Minh su podigla dve škole i dva obdaništa, dovela električnu energiju, otvorila sokolski dom, i napravila rudnik među najvećima u tadašnjoj Jugoslaviji. Bio je to potpuno svojevrstan način života. Julijusova supruga Greta je posle njegove smrti podigla crkvu, kapelu na samom vrhu Rtnja, čiji se ostaci i danas vide. Rudnik je posle rata nacionalizovan, a braća Minh već nisu bila tu. Što se tiče priča o čudotvornoj energiji Rtnja i poređenja sa piramidama, tu se ne bih upuštao dublje.

Foto: Republika

 

Da li su porodice tih industrijalaca bile obeležene u tajnama kabineta velikih sila, s obzirom na to kako su završile?

Oni jesu sarađivali sa poslovnim partnerima širom sveta, uvozili vunu iz Argentine, kašmir iz srednje Azije, i njihove kompanije su bile poznate. U nekom smislu je postojalo da se strane agencije bave onim što je vredno u nekoj zemlji, ali to nije bilo presudno za njihovu sudbinu. Presudan je bio kraj Drugog svetskog rata i dolazak komunista na vlast, ukidanje privatne imovine i to što su svi proglašeni za navodne narodne neprijatelje. Trebalo je stvoriti novu radničku klasu, a njen embrion su bile upravo fabrike srpskih industrijalaca. Zato sam i insistirao da reč industrijalac bude u naslovu moje knjige, jer je danas sve bitnije da svaka zemlja, pa i Srbija, ima sopstvenu industriju i fabrike u svom vlasništvu i da podstiče svoje preduzetnike. To što su radili naši industrijalci bilo je čudo, a mi
smo to gotovo sasvim zaboravili.

BONUS VIDEO