Na ivici - Miodrag Jakšić: "Novac koji je dijaspora slala Srbiji nestao je u stečaju Beobanke"( VIDEO)

Arhitekta, književnik i pesnik, jedan od najmlađih poslanika devedesetih i jedan od najmlađih državnih funkcionera zaduženih za dijasporu, Miodrag Jakšić proputovao je čitav svet i decenije posvetio povezivanju srpskog rasejanja sa maticom. U ovom razgovoru govori o ulasku u politiku kao mlad idealista, o borbi za srpski rokenrol i nezavisnu kulturu, o nasleđenim ranama u odnosu države i dijaspore i o tome kako bi naši ljudi u svetu konačno dobili svoje mesto u političkom sistemu, ali i o gradovima, Beogradu i inspiraciji koja ga i danas drži.

Bili ste jedan od najmlađih narodnih poslanika. Kako pamtite taj ulazak u politiku?

Izabran sam za narodnog poslanika na republičkim izborima devedeset treće godine i bio sam među tri najmlađa u tom sazivu, zajedno sa Aleksandrom Vučićem i Stevom Dragišićem. Bio je to zanimljiv saziv: u skupštini je bila cela Miloševićeva ekipa, ali i Koštunica, Zoran Đinđić i Vuk Drašković. Kao mlad čovek ušao sam u taj svet idealistički, sa željom da se nešto menja, i taj period mi je značajan jer sam iznutra video kako sistem funkcioniše, po strogim pravilima koja važe bez obzira na to da li si vlast ili opozicija. Kada se kamere ugase, u hodnicima je komunikacija među nama bila fenomenalna. Već tada sam video da će Vučić biti veliki i uspešan, jer je i kao vrlo mlad čovek imao ozbiljnu viziju,

bio učtiv prema svima uprkos žestokim raspravama i, što je najvažnije, radoznao: pitao je sve što ne zna i to usvajao. Iz tog perioda mi je drago prijateljstvo sa mnogim starijim ljudima, poput Pala Šandora, prvog didžeja u našoj zemlji, sa kojim sam pričao o rokenrolu.

Foto: Republika

 

Ipak ste izbegavali da budete političar u pravom smislu?

Uvek sam svoju ličnost gradio tako što sam izbegavao da budem političar u prostom smislu, pa sam radeći te društvene poslove imao svoj osnovni oslonac. Osnovao sam projektantski biro, a potom i izdavačku kuću, jer sam video da srpski rokenrol mora da se spašava: diskografske kuće su bile zatvorene, a fenomenalni bendovi svirali su po garažama. Shvatio sam da pojedinci moraju da uzmu stvari u svoje ruke, jer se sistem urušavao, i to ne samo fabrike i industrija, nego i svet u kome sam živeo. Uvek sam tražio prostor za lični aktivizam i za opstanak vrednosti na kojima počiva društvo. One su možda na margini, ali su ključne za duhovno osvežavanje prostora i jačanje ljudske svesti, i

time se bavim već tridesetak godina.

Da li je taj put, posle 30 godina, urodio plodom?

Vrlo sam zadovoljan. Ta nezavisna diskografska kuća iznedrila je šesnaest LP ploča, u vreme kada je ploča bila glavni medijum, i neka izdanja koja i danas ulaze u sve antologije, poput Eva Brauna i mnogih drugih bendova. Smatrao sam da društvo ne sme da napusti osnovne postulate na kojima počiva, i da rokenrol, umetnost i kultura moraju da opstanu bez obzira na sve. Ploče smo štampali u inostranstvu i prenosili ih u Srbiju u vreme ogromne inflacije, ali nas je držao viši cilj, da ostavimo trag u vremenu. Danas je scena sve više mejnstrim i na digitalnim medijima. Dve hiljade sedme osnovao sam umetničko udruženje Arte, koje sledeće godine obeležava dvadeset godina rada, a
nastalo je iz potrebe za nezavisnošću od raznih posrednika i menadžera koji ne pripadaju svetu umetnosti. Želeli smo da decentralizujemo priču, jer se sve ne dešava samo u Beogradu, i do sada smo objavili skoro četiristo knjiga, uz mnoštvo festivala, kolonija i izložbi.

Foto: Republika

 

Ceo život radite sa dijasporom. Koliko nas zapravo ima u svetu i koliko su vezani za maticu?

Bez sumnje, oni izuzetno vole Srbiju i važan su faktor u očuvanju svega onoga što jedan narod mora da sačuva, tradicije, kulture, običaja i jezika. Oni su apsolutno deo srpskog korpusa, bez obzira na to gde žive, i teško ih je čak i popisati. To je problem vezan za isprepletanost nadležnosti suverenih država i njihovih institucija. Naša dijaspora je bila podeljenija nego društvo ovde. Posle Drugog svetskog rata iseljenici su formirali jednu imigrantsku grupaciju, a otvaranjem granica i sporazumom Tito-Vili Brant počeli smo da izvozimo radnu snagu u zapadnu Evropu. Tako smo dobili dve Jugoslavije, a posle raspada zemlje potpuno raštrkanu i podeljenu dijasporu. Crkva nam je u Americi
bila apsolutno podeljena: kumovi iz iste porodice išli su u dve različite srpske crkve, gradili različite hramove i nisu razgovarali jedni sa drugima.

Sa kakvim ste nasleđenim problemima morali da se suočite kada ste došli u ministarstvo?

Izabran sam dve hiljade četvrte za pomoćnika ministra, a već sam imao više od deset godina rada sa našim ljudima u svetu. Nasleđeni problemi bili su ogromni. Na stotine i hiljade naših mladića nisu mogli da se vrate u Srbiju jer su bili pod poterama zbog neodazivanja na vojnu vežbu, a mnogi tamo imaju poslove i kredite koje bi izgubili već ako izostanu mesec dana. Uz to, tadašnje rukovodstvo je iz dijaspore pokušavalo da izvuče što više novca za razne akcije, pa ljudi nisu davali donacije, nego im je izvlačen lični, privatni novac, zbog čega su bili razočarani. Fond koji su naši ljudi u svetu sami
osnovali, "Dijaspora za maticu", skupio je ogromna sredstva i slao ih Srbiji, a taj novac je jednostavno nestao u stečajnoj masi tadašnje Beobanke. Te grozne stvari smo pregovorima morali da rešavamo pre nego što uopšte stupimo u pravi dijalog, pa smo rešili i pitanje tih mladića sa vojskom i dugovanja države. Da nije bilo Srpske pravoslavne crkve svih tih godina, naš narod bi teško preživeo, jer je oko svakog hrama i kulturni centar i škola srpskog jezika.

Foto: Republika

 

Kako ste pristupili samom povezivanju i popisu dijaspore?

Moje polazište bilo je da nema razgovora o dijaspori bez dijaspore. Važno je reći da su dijaspora ljudi, pojedinci, a ne bezlični korpus, i svako od njih ima svoje pitanje, problem ili želju da uloži i radi nešto sa državom. Tu nemate nikakva upravna prava, jer su oni stanovnici drugih država, pa se ne možete mešati u tuđe zakonodavstvo. Stupili smo u kontakt sa Eurostatom i doneli Zakon o dijaspori i Srbima u regionu, kojim smo razdvojili iseljenike i njihove potomke od Srba u regionu, koji nikada nisu živeli u Srbiji ali su srpskog porekla. Pošto je najveći deo naših ljudi zbog jednopartijskog, komunističkog
nasleđa izbegavao konzulate i ambasade, mi smo turneje i okupljanja pravili upravo u konzulatima. Kako smo dolazili iz miljea koji je važio za desno-nacionalni, bilo nam je lakše da ljude koji su nama u tom trenutku više verovali dovedemo u konzulat kome do tada nisu verovali, i tako ih približimo jedne drugima.

Zalažete se i za političko predstavljanje dijaspore. Kako biste to rešili?

Za vreme našeg mandata uveli smo glasanje naših ljudi preko konzulata, a bio sam oduševljen saradnjom sa estonskom kancelarijom za dijasporu, jer je ta mala baltička država već početkom dvehiljaditih rešila glasanje dijaspore poštom i elektronski. Gde postoji politička volja, to se uradi. Ako imate pravo da birate, imate i pravo da budete izabrani, pa sam uveo i Skupštinu dijaspore i Srba u regionu, koja je četiri godine sjajno funkcionisala u zgradi Skupštine u Beogradu. I danas se zalažem da Srbija bude jedna izborna jedinica sa dvesta pedeset poslanika, a dijaspora druga izborna jedinica,
srazmerno broju onih koji izađu na izbore. Ako vrednost jednog poslanika bude, recimo, dvadeset hiljada glasača u odnosu na izlaznost u Srbiji, onda broj poslanika iz dijaspore ne bi bio fiksan, nego pravičan. To je lako urediti i ništa ne sprečava stranke iz Srbije da osnuju odbore u Čikagu ili Frankfurtu i tamo vode kampanju. Ministarstvo je u međuvremenu svedeno na upravu, ali dobre stvari se nastavljaju, pa smatram da treba dovršiti taj krug potpunog uključivanja naših ljudi u politički sistem.

Foto: Republika

 

Obišli ste preko sto gradova. Šta za vas znači grad?

Moje omiljeno putovanje je povratak u Beograd, jer nigde drugde ne bih mogao da živim. Volim da putujem, a od svih gradova, uz Beograd, najviše volim Pariz, koji je za mene savršenstvo grada. Oduševio me je i Talin, koji biste pomislili da je mračan grad, jer im rano pada mrak i crna boja im je i na zastavi, a zapravo je izuzetno sređen i pun malih prostora u kojima pronađete nešto novo. Volim duh grada. Mi smo navikli da živimo u ortogonalnim sistemima, kakav je Parizu dao Osman, a Beogradu Emilijan Josimović. Ulice su vreva i urbani spektakl, ali priča zapravo živi u blokovima, nišama i unutrašnjim dvorištima, tu nastaju pesme i teme romana. Za mene je važna i svaka raskrsnica, jer se tu zastane i podigne pogled, pa vidite ono što niste primetili iako ste prošli sto puta.
Na jednoj zgradi u centru videćete svinjsku glavu ispod krovnog venca, koju je čuveni trgovac svinjama stavio kao simbol moći, a na zgradi Vlade Srbije divnu skulpturu "Srbija", najlepšu fasadnu skulpturu u Beogradu, rad Đorđa Jovanovića.

Kažu da volite gradove i zgrade više nego ljude?

To, naravno, nije tačno, jer čovek pre svega voli ljude, ali je formiranje grada nešto najvažnije što je čovek stvorio. Grad istražujem na svoj način. Na fakultetu se o Gaudiju govorilo vrlo malo, jer je pristup naših profesora bio svedeno modernistički, pa sam i ja Barselonu obišao sto puta ne obraćajući pažnju na njega. A onda sam na trgu Real video običan kandelabar koji je Gaudi radio, i toliko me je oduševila preciznost i umetnička snaga u tako svakodnevnom predmetu da sam ga zavoleo i narednih petnaest dana obišao sve što je uradio. Isto sam radio u Beču za Adolfa Losa, koji me je kao ličnost najviše izgradio svojim tumačenjem da je za dobar osećaj čoveka najvažniji prostor
u kome živi, i u Vičenci za Andreu Paladija. A drugo što me vodi kroz gradove jeste to što sam veliki navijač Zvezde, pa idem tamo gde ona igra, da budem podrška nekome koga volim.

Šta naši ljudi izgube kada odu u inostranstvo, u emotivnom smislu?

Danas je sve to drugačije, jer tehnologija omogućava svakodnevnu komunikaciju sa porodicom, dok je ranije najveći problem bila upravo daljina i nemogućnost da se reše lični i porodični problemi. Naši ljudi su toliko privrženi Srbiji da mnoge stvari možda znaju i bolje od nas, jer su željni informacija. Ono što gube jeste ta socijalna, društvena strana života, mesto okupljanja. Mi u Srbiji spadamo u gostoljubiv narod jer smo spremni da se svakodnevno viđamo, razgovaramo i budemo jedni drugima na usluzi, dok je tamo, u sistemu koji ne omogućava takvu slobodu kretanja i okupljanja, sve to svedenije, pa se i kafa dogovara nedeljama unapred. Nema boljeg provoda nego u Srbiji, i ljudi sve
češće dolaze. Za vreme korone mnogi su se trajno vratili, prodali ono što su imali ili kupili kuću ovde i upisali decu u školu, jer je korona bila prekretnica koja je omogućila rad na daljinu. I moj sin se, posle četiri i po godine u Americi, vratio i sada radi od kuće, jer voli da živi u Beogradu.

Foto: Republika

 

Šta je za vas inspiracija?

Inspiracija dolazi i odlazi, i deo je procesa koji ja volim da opišem kao spoj ideje, inspiracije i incidenta, jer možete imati snažnu inspiraciju i krenuti da stvarate, ali je potreban i taj trenutak, taj okidač koji ne možete da predvidite. Pesnik mora da ima muzu, to nismo mi smislili, to stoji u svim teorijama još od Aristotela. Upravo spremam knjigu pesama o Beogradu, u kojoj nabrajam šta mi je sve taj grad, i imam stih u kome kažem da mi Beograd daje inspiraciju i biva sklonište i spasilac kada nema žene, odnosno u periodima kada odnosi ne daju pravu inspiraciju. U tom ispovednom tonu
obratio sam se Beogradu, jer on mi je zaista muza.

Da danas intervjuišete sebe iz mlađih dana, sa Radija B92, koje pitanje bi vas dovelo do ivice neprijatnosti?

Ja ne volim da pričam o visokoj politici, uopšte me ne zanima šta je rekao Tramp ili Putin. Ta vrsta globalne geopolitike je nešto što sam uvek izbegavao, čak i u parlamentu, gde sam svoje diskusije svodio isključivo na oblast u kojoj mislim da mogu mnogo da dam, a to su kultura, umetnost, društvena kretanja i saradnja sa dijasporom. Ne bih voleo da me neko uvuče u priču u kojoj bih morao da se vrtim u krug. Okrećem se isključivo temama koje me zaokupljaju: kako kulturne institucije približiti prolazniku, kako privući publiku i kako od ljudi koji to još nisu stvoriti publiku. Zato me raduje kada grad pokrene lepe stvari, poput besplatnog prevoza, na šta stranci reaguju vrlo pozitivno.

Emisija se zove "Na ivici". Kada ste vi bili na ivici?

Bio sam na ivici više puta, i zdravstveno i zbog okolnosti. To su periodi kada čovek radi nešto što nije njegov unutrašnji poriv, nešto što je navodno u interesu drugih, pa pokušaš da shvatiš da je i u tvom interesu, ali su to stvari koje ne umeš da radiš. Onda te ona birokratija i administracija dovedu u situaciju u kojoj ne razumeš ni šta radiš ni zašto, i u toj spirali samo donosiš probleme. To su te ivice na kojima je otklon vrlo bitan, a poezija i umetnost su jedan od dobrih izlaza iz takvih situacija, ona vrata i prozori koji ti daju svež vazduh i nove vidike. Zato bih, uz gradove, rekao da su moja najveća inspiracija horizont i onaj šav koji spaja more i nebo: u perspektivi vidite tu liniju, a ona zapravo ne postoji, i pred vama je čitav jedan kosmos koji vam daje novu snagu.

BONUS VIDEO