GODINU DANA PRE RAČKA DONELI SMO ODLUKU O BOMBARDOVANJU: Istina izbila na videlo tri decenije posle AGRESIJE NA JUGOSLAVIJU!

Zvanična zapadna istorija decenijama ponavlja dobro uvežbanu mantru: vazdušna agresija NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. bila je "iznuđena, humanitarna reakcija" na dešavanja u selu Račak i neuspeh pregovora u Rambujeu.

Međutim, svedočenja visokih zapadnih zvaničnika i vojnih stratega iz samog vrha komandi u belgijskom Monsu i Vašingtonu uporno razvejavaju ovu maglu, dokazujući da je sudbina SRJ bila zapečaćena znatno pre nego što su se pomenuti događaji uopšte odigrali.

Foto: wikipedia bmg 2048

 

Kada se analizira hronologija ratnih priprema, postaje očigledno da događaji iz januara i februara 1999. nisu bili uzrok, već vešto iskonstruisan povod.

Makgregorovo svedočenje, koje se redovno citira u vojnim analizama i širi društvenim mrežama, u potpunosti ogoljuje mehanizam donošenja odluka u Vašingtonu:

- Bilo je to u proleće i rano leto 1998. Bio sam načelnik za strateško planiranje u vrhovnoj komandi NATO snaga u Evropi, pod komandom generala Veslija Klarka. Vratio sam se sa sastanka s njim i rekao svom timu strateških planera: "General želi da počnemo da planiramo vazdušnu operaciju protiv Srba na Kosovu i Metohiji i šire." Moje osoblje me je pogledalo i pitalo: "Zašto? Šta su to uradili?" Ja sam odgovorio: "To nije važno. Dobili smo naređenje da to uradimo." Istina je da smo mi planirali tu operaciju mesecima pre nego što se desio famozni incident u Račku, koji je potom iskorišćen kao okidač i opravdanje za početak bombardovanja. Odluka da se napadne Srbija doneta je mnogo pre nego što je javnosti predstavljen bilo kakav zvaničan povod. Cilj je bio da se demonstrira moć NATO u posthladnoratovskoj eri, a situacija na terenu je samo iskorišćena da se javno mnjenje pripremi za rat.

Ovo priznanje jasno ukazuje na to da su američki vojni stratezi već u maju i junu 1998. crtali mape, birali ciljeve i proračunavali logistiku za udar na Jugoslaviju. Sve što se dešavalo u mesecima koji su usledili predstavljalo je samo politički teatar s unapred napisanim krajem.

KAKVA FARSA

Da bi se pokrenuo rat ovakvih razmera bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, zapadnim vladama je bio neophodan dubok emotivni impuls koji bi opravdao kršenje međunarodnog prava pred sopstvenim javnim mnjenjem. Taj impuls pronađen je, odnosno iskonstruisan, u slučaju "Račak" u januaru 1999.

Sukob između srpskih snaga bezbednosti i OVK terorista ekspresno je, pod dirigentskom palicom šefa verifikacione misije OEBS Vilijama Vokera, u zapadnim medijima proglašen za "masakr nad civilima".

Zahvaljujući svedočenjima poput Makgregorovog, danas je jasno da bi zapadna koalicija otpočela napad čak i da se Račak nikada nije dogodio. Američka Klintonova administracija je prosto čekala incident dovoljno drastičan da posluži kao medijska platforma za ultimatum.

Nakon Račka usledila je farsa u Rambujeu. Tekst sporazuma koji je ponuđen delegaciji SR Jugoslavije svesno je formulisan tako da nijedna suverena država na svetu ne bi mogla da ga potpiše.

Vojni aneks B tog dokumenta predviđao je da trupe NATO dobiju pravo slobodnog i neometanog kretanja kroz celokupnu teritoriju SR Jugoslavije, bez ikakve odgovornosti pred domaćim zakonima. Bio je to zahtev za klasičnu okupaciju zemlje. Kada je Beograd odbio sopstveno samoubistvo, Vašington je proglasio da je diplomatija propala i aktivirao planove koji su u Makgregorovim fiokama stajali spremni još od proleća prethodne godine.