"NA KOSMET SAM IŠAO SIGURAN DA SE NEĆU ŽIV VRATITI!" Ispovest veterana bataljona "Sokolovi" otkriva POTRESNE DETALJE života na Kosovu i Metohiji! (VIDEO)

Postoje ljudi čiji se život ne odvija po planu, već po pozivu. Kod njih izbor nije između
lakšeg i težeg puta, već između toga da li će ispoštovati ono što nose u sebi - ili ne.
Saša Šajkić je jedan od tih ljudi. Veteran protivterorističkog bataljona "Sokolovi", u emisiji "Na ivici ", govori kako je o odrastao u kući u kojoj su se kroz generacije prenosile priče o  ratovima, časti i državi.

Dok je generacija njegovog oca živela u miru, njegovo vreme donelo je Kosovo i Metohiju, 1999. godinu, bombardovanje i zadatke posle kojih čovek više nikada nije isti. Za njega vojska nije bila profesija, već unutrašnja nužnost. Tamo gde većina zastaje, on je pravio korak napred. U tom koraku, između straha i dužnosti, odigrao se ceo jedan život - život čoveka koji je 13 godina proveo na ivici, sa smrću nadomak, a čašću u prvom planu.

U kom trenutku si shvatio da to više nije obuka, već realnost - život ili smrt?

Već krajem 1997, mnogo pre bombardovanja i velikih akcija, imali smo zadatke,
ali zvanično nismo bili angažovani na KiM sve do juna 1998. I tu smo imali ogromnu
prednost: deset meseci neprekidnog uvežbavanja. Kada smo ušli na Kosovo, bili smo spremni kao mašina. Posle nekoliko dana upoznavanja terena i neprijatelja, imali smo fantastične efekte. Zadatke smo izvršavali gotovo sto posto.

Kakvi su to bili zadaci?

Ulazak duboko u neprijateljsku teritoriju - ponekad i po 17 dana. Operisali smo po četiri-pet
kilometara unutra, kroz sela i kuće za koje vojska i policija dve decenije nisu ni znale da
postoje. Sve opkoljeno bunkerima, rovovima, podzemnim vezama. Dođemo na njihove
položaje, sednemo, pijemo sok na slamčicu, a oni deset metara od nas. Civilu zvuči kao
film. Kod nas - to je normalan zadatak. Specijalci idu tamo gde niko drugi ne može.
Idemo iz pravca koji neprijatelj smatra nemogućim. To je drskost, ali i umeće. Hrabrost
je samo preduslov - psihološki profil je suština.

Foto: Republika

 

Kako izgleda reagovanje pod stresom?

Fizička sprema se stekne. Ali stres… to je ono što te određuje. Ako na obuci okvir
menjaš za sedam sekundi, u borbi ga menjaš za manje od pet. Mozak radi 100 na sat. Strah je uvek tu. Ko kaže da se nije bojao, laže. Ali važno je da ne blokiraš. Meni je strah
davao snagu. Kada vidim da je opasno, moji pokreti postaju savršeni. Nema greške.

Prvi put kad si izgubio saborca? Kako čovek to preživi?

Nema reakcije. Zvuči surovo, ali je tako. Nema vremena za euforiju, depresiju,
emocije. Imam zadatak. On je mrtav. Završću ga. Neću ga ostaviti - nikoga nikada nismo
ostavili. Jednom sam s poginulog druga vadio okvire s municijom. Mladi vojnik me pita:
"Čoveče, zar ne poštuješ mrtve?" A ja mu kažem: "On bi najviše voleo da tu municiju
ispalim u neprijatelja." Sve emocije te stignu kasnije. Tuga za drugovima - 26, 27
godina kasnije i dalje je tu. To je trauma koja se ne briše.

Da li si mislio o sopstvenom životu?

Nikada. Dobra ekipa, dobro uvežbani, svi radimo jedni za druge. Govore: "Išli ste u
smrt." Ne. Mi smo išli u slavu. Znao sam 1999. da protiv NATO nemamo šanse. Računao sam da se s Kosova živ neću vratiti. Ali predaja nije bila opcija. Vrlo brzo smo shvatili da ni oni nisu tako moćni kao što izgleda. Imali su slabosti i trpeli gubitke.

Foto: Republika

 

Košare i Paštrik - kako to izgleda iznutra?

Kao "malo teži dan na poslu". Na Košarama smo bili samo pet dana. Na Paštriku dva-tri
naleta dnevno. Dok redovni vojnici nemaju kapaciteta da osvoje vrh, uđe nas 33 -
završimo za pet minuta.

Susret sa britanskim pregovaračima?

Mi nismo pregovarali - obezbeđivali smo pregovarače u Merdaru. Bili smo uvereni da
se vraćamo na teren, spakovani kao za najgori zadatak: 300-400 metaka, šest bombi,
30 stepeni, a ja u džemperu pod uniformom. Britanci iznenađeni: brada, izgled, a
govorim dva strana jezika. Posle dva sata, razgovaramo kao ljudi s istim
problemima: nemanje porodice, teren, umor. Pita me kolika mi je plata. Kažem: "Petsto
maraka." On 2.500 funti. Pita: "Šta biste radili da imate moju platu?" Kažem mu: "Kupio bih i pušku i džip i sve što treba."

Zašto invalidska penzija ako nisi ranjavan metkom?

Metak me "neće", ali sve drugo hoće. Cigla me pogodila preko šlema.
Metak mi četiri puta skidao šlem. Cepanica od minobacača me udarila u leđa.
Plus godinama trajna naprezanja tela. Okrenuo sam se porodici, životu.

Da li posećuješ porodice poginulih drugova?

Da. Nekada preko udruženja, nekada lično. Nažalost, neki su bili sami - roditelji su im
umrli, a nisu imali svoje porodice. Na promociji moje knjige u Beogradu i Pančevu zvao
sam porodice najboljih drugova koji su poginuli.

Da li te tada emocije slome?

Jesam tvrd čovek. Ali dok sam pisao knjigu, opišem scenu pogibije - i narednih pet
dana ne mogu ni reč da napišem. Emocionalno pražnjenje. Ne vraćaju mi se scene -
nego mi padne na pamet šta bi bilo da su oni danas živi.

Kako je nastala knjiga "Da se ne pozdravljamo"?

U Rusiji sam video njihov običaj: vojnici se pred akciju pozdrave - jer se ne zna ko se
vraća. Mi smo bili suviše bliski, i jedan kolega je rekao: "E, hajde da se mi ne pozdravljamo." To nam je bio sujeverni način da prevarimo smrt. Knjiga je planula - prvo izdanje nestalo, drugo se već štampa.

Foto: Republika

 

Najteži zadatak?
RTS i 5. oktobar. U borbi na 10-15 metara - pet sekundi je večnost. Ali na RTS nismo
imali iskustva ni minut. Odluka je morala da se donese za 20 sekundi. Imaš dvoja vrata
- jedna su život, druga smrt. Imaš jedan pokušaj. Stojim na stepeništu. Ispod mene -
moji Srbi. S tim istim ljudima sam pre nekoliko meseci išao na Kosovo sa glavom u torbi. I sada treba u te iste Srbe da pucam jer će izleteti, a ja im ne mogu objasniti da ne znam ni što sam tu. Ne branim vlast, opoziciju. Bavim se znakom na rukavu i čovekom pored mene. To je ratni drug. Za njega dižem glavu - bez oklevanja. Dan-danas. Srećom, postupili smo po instinktu. Završilo se najbezbednije što je moglo. Ali da smo oklevali još 20 sekundi - ko zna šta bi bilo. U ratu je sve jasno. Tamo su teroristi. U haosu 5. oktobra - ništa nije bilo jasno.

Kada si bio najviše "na ivici"?

Strah me nije stigao od smrti - već od slučajne pogibije. Idemo na rutinski zadatak.
Teritoriju znamo. Nema zaklona, samo žbunje. I pomislim: "Zamisli da neki šiptarski
terorista opali rafal kroz ovo žbunje - i ne zna da sam tu - i poginem slučajno."
To me je pretrnulo. Počeo sam teško da dišem. Saborac me pogleda i vikne:
"Šta je, sokole?"

BONUS VIDEO