NAPADAJU BAŠ KAO ULIČNI PSI! Autorski tekst Dragoslava Bokana o korenima mržnje Hrvata prema Srbima!

Poput uličnih pasa koji napadaju prolaznika onda kada im se učini da se on plaši, da je slab, da je ranjen, isto tako i naši, ne protivnici, već, nažalost, neprijatelji prate stanje duha i duše, odnosno stanje u društvu i državi Srbiji i onda na to reaguju.

Bez obzira da li je deo te reakcije spontan, suština je upravo u tome - napadi na političku vlast u Beogradu, ideja da crvene rukavice obeležavaju upravo Beograd, a ne Zagreb ili druge centre koji su zaista bili krvavih ruku u raznim situacijama i ratovima, ta ideja da su krvave ruke Srbima i srpskoj vlasti i srpskoj državi ohrabrila je naše mržitelje s one strane granice prema Republici Hrvatskoj i oni su rešili da sa svoje strane pomognu rušenju Srbije unošenjem nestabilnosti, strepnji.

Ne samo ovi incidenti, koji se dešavaju redom u Splitu, Rijeci, Zagrebu, Vukovaru, već i to što Hrvatska ničim ne namerava da preuzme deo odgovornosti za događaje tokom Drugog svetskog rata i devedesetih su u stvari taj sinhroni dodatak tim blokaderskim manifestacijama širom Srbije.

AUTONOMNOST

Mi ne živimo izolovani, nismo negde u svemiru, u nekom mehuru, već živimo na Balkanu, živimo u granicama bivše Jugoslavije, živimo oklevetani tokom devedesetih, sankcionisani ekonomski, bombardovani i kao Republika Srpska i kao Republika Srbija i zato nam je sve mnogo teže nego drugima i zato ništa ne može da se gleda samo lokalno i samo u kontekstu onoga što se formalno ističe u prvi plan, bez obzira da li je reč o socijalnim ili političkim razlozima.

Vlast u Beogradu simboliše srpsku državu i realno, ne samo metaforički, i to je upravo onaj suštinski razlog što se svi ti naši neprijatelji oglašavaju sada, što baš ove godine sklapaju vojne saveze Priština, Tirana, Zagreb, Ljubljana, a možda i Sofija.

Događaji u Republici Srpskoj i sva ta zamešeteljstva oko sudbine Milorada Dodika i naše autonomnosti u okviru entiteta isto se dešavaju tokom ove nesrećne godine, za koju naši mrzitelji žele da je pojedu skakavci i da konačno nestanemo kao država i kao narod.

To je suštinska karakteristika i zajednička crta uzdrmavanja stabilnosti države i pokušaja da se ta država kao ogromna nadstrešnica sruči na čitav srpski narod, našu sadašnjost i budućnost, ali i našu prošlost, čiji slavu i mučeništvo Hrvati, nažalost, ne žele da istrpe, a kamoli da priznaju.

Poslednji događaji samo su deo velikog srbofobnog mozaika i napada na istinu i istorijske argumente. Srbi su, po toj logici, za sve krivi, ne samo 2025. već i za događaje devedesetih godina, tokom Drugog svetskog rata, 1914. I zato moramo da budemo mnogo oprezniji kada krenemo u kritiku, ili daleko bilo, u obračun sa sopstvenom državom jer to ima strašne posledice. Naknadno kajanje za izdaju ne pomaže.

UDRUŽENJA

Koreni mržnje imaju nekoliko pravaca. Jedan je zavist prema ratničkom narodu koji je imao praktično bolji status u Austriji od hrvatskog pretežno ruralnog i poljoprivrednog stanovništva. Drugi razlog je buđenje tzv. katoličkih akcija.

To je čitav niz katoličkih udruženja politički motivisanih koja su postala vrsta novih krstaša. Na zapadu im je bio cilj da se suprotstave protestantima najviše, a kod nas prvo u Austrougarskoj i posle toga u Kraljevini Jugoslaviji cilj im je bio da se pobede i uklone, po njima jeretici i šizmatici, odnosno pravoslavci prevođenje, proterivanjem i(li) likvidacijom.

Taj program agresivnog verskog nasilništva se pretvorio u ustaški program. Treći razlog je kompleks žalosti za Austrijom i ideje da su Srbi opančari i primitivni, a oni naslednici neke mnogo više civilizacije. To je kod njih uzrokovalo poraz Austrougarske, samim tim i Hrvatske u Prvom svetskom ratu i naše velikodušnosti.

To se spojilo sve zajedno i napravilo čvor apsolutne mržnje koja se nije ugasila ni nakon genocida u Drugom svetskom ratu, već se razbuktalo devedestih, ali ni "Olujom" nije utihnulo. Zato će biti komplikovano dekonstruisati tu mržnju koja onemogućava normalan susedski odnos.

Bonus video