SVEDOČENJE INSAJDERA! AUTORSKI TEKST NEBOJŠE BAKARECA, FUNKCIONERA DSS U VREME MARTOVSKOG POGROMA 2004: Beograd je nemo gledao zločin!

Miloš Jovanović, Vuk Jeremić, Zdravko Ponoš, Vojislav Mihailović, Slobodan Samardžić i kompletna tadašnja vlast je pasivno sedela u toplim kabinetima, neki su živeli u Francuskoj (Jovanović) i ni na jedan način nisu pomogli Srbima na KiM, koje su Albanci masovno ubijali, ranjavali i proterivali, koji su popalili i uništili nebrojene srpske svetinje 2004.

Tog 17. marta 2004, kao insajder i funkcioner, bio sam svedok da vlasti Srbije, a to su tada bili DSS, DS, G17, SPO i ostaci DOS, nisu prstom mrdnuli da spreče pogrom nad srpskim narodom na KiM. Bio sam tada narodni poslanik, član Izvršnog odbora DSS i predsednik Izvršnog odbora opštine Stari grad.

Foto: Branimir Brana Jovanovic

RAZDOR OSLABIO SRBIJU

Vlada Vojislava Koštunice je izabrana dve nedelje pre pogroma - 3. marta 2004, ali je faktičku vlast preuzela 15. marta, dva dana pre pogroma. Srbija je bila slaba, rastrzana sukobima DSS i DS. Albanci su pogrom na KiM namerno započeli u periodu primopredaje vlasti. Predsednik DS je bio Boris Tadić, a predsednik DSS Vojislav Koštunica. Srbija nije imala predsednika, zahvaljujući sukobu DS i DSS, i to je takođe Srbiju učinilo slabom.

Tog 17. marta i naredna dva dana, koliko je trajao pogrom, bio sam začuđen zbog potpunog odsustva operativnih i delatnih reakcija nadležnih organa. Službe bezbednosti, vojne i civilne nisu prstom mrdnule. Nisu učinile ništa. Ne samo to, nego uopšte nisu bile svesne šta Albanci pripremaju na KiM. A pripreme su trajale. Državni, vojni i bezbednosni vrh su 17. 3. 2004. bili potpuno zatečeni, iznenađeni, sleđeni, paralisani.

U 18 časova održana je vanredna sednica Vlade Srbije, kojoj su prisustvovali i ministri državne zajednice, predstavnici BIA i Vojske i šef Koordinacionog centra. Premijer Vojislav Koštunica saopštio je da će predstavnici državne zajednice zatražiti hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN. To je bio ključni trenutak kad nije urađeno ništa. Kako su se međunarodne snage na KiM pokazale nesposobne da zaštite srpsko stanovništvo, državni vrh je morao da donese odluku da Vojska i policija pomognu zaštiti srpskog stanovništva. Državni vrh je imao osnov, pokriće, utemeljenje, ali ne i hrabrosti i rodoljublja. Štaviše, većina prisutnih na toj proširenoj sednici Vlade Srbije je radila po nalogu Zapada. A Zapad je zabranio bilo kakvu reakciju Srbije. Ta sramota će večno pratiti sve te ljude.

MOLEBAN JEDINI ODGOVOR

Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica izjavio je 18. marta da se Srbi i Albanci na Kosovu moraju najpre fizički razdvojiti da bi se izbegao pogrom kosovskih Srba. Otkrio je toplu vodu!

U 16 časova 18. marta Koštunica je zatražio zavođenje vanrednih mera na Kosovu kao jedini način da se zaštite Srbi. Primetite da je Koštunica strašni pogrom nazvao "pokušaj pogroma", a najstrašnije etničko čišćenje je nazvao "pokušajem etničkog čišćenja".

U 18 časova, u prisustvu malog broja ljudi (par hiljada građana) i najviših državnih zvaničnika, održan je moleban ispred Hrama Svetog Save u Beogradu. Koštunica je poručio okupljenima da Srbija "neće dati Kosovo". Tog dana je bio drugi dan pogroma. Pogrom je trajao tri dana, a državni vrh Srbije i SCG je "dao Kosovo" u ta tri dana, i nije uradio ništa da pomogne Srbima na KiM.

Foto: Starsport

Ovako je govorio Nebojša Čović: Imali smo 1.000 vojnika, uzalud

Sasvim sam siguran da je Srbija tada mogla da se vrati na Kosovo i Metohiju, o čemu je svojevremeno govorio i bivši predsednik Koordinacionog centra za Kosmet Nebojša Čović.

Evo dela njegovog intervjua za Kosovo onlajn:

- Imali smo 1.000 vojnika spremnih da odmah dejstvuju, ali Koštunica nije smeo da izda naređenje. Mi smo tada imali konstituisanje nove vlade, 15. marta, faktički su nas uhvatili u nekakvom raskoraku. Jedna vlada je došla, dok je druga otišla. Ono što je interesantno jeste da naše službe, vojne i policijske, nikakvu informaciju nisu imale na tu temu. Isto tako ni Kfor ni Unmik nisu davali nikakvu informaciju. U noći između 17. i 18. marta sa svojim obezbeđenjem, među kojima su bili i pripadnici 63. padobranske brigade, ilegalno sam ušao na Kosovo i došli smo u Manastir Gračanicu, a potom u Lipljan. Tog 17. marta bile su spremne dve vojne formacije u centralnoj Srbiji, jedna na prostoru Preševa, Bujanovca i Medveđe i druga u Raškoj. Moj predlog je bio da Vojska reaguje i zaštiti srpski narod, ali tadašnji vrh Srbije nije doneo takvu odluku. Ja nisam imao ni tada dilemu da li treba da upotrebimo našu oružanu silu, uz sve rizike koje bi to nosilo. Jednostavno jer oni koji su morali da obezbede sigurnost srpskom narodu to nisu činili.

Amfilohije i Pavle osvetlali obraz

Događaje od 17. marta 2004. u Beogradu i Nišu retko ko pominje. Svi se nerado sećaju paljenja džamija. Tadašnje sukobljene vlasti DSS i DS nisu podsticale pisanje medija o ovim događajima u Beogradu i Nišu, svesne svoje odgovornosti i nesposobnosti. Obraz su nam osvetlali mitropolit Amfilohije i patrijarh Pavle. Mitropolit je svojim delanjem sprečio uništenje beogradske džamije. Patrijarh je služio moleban za srpske žrtve na KiM, u kom je osudio napade na džamije.

* tekst preuzet sa sajta bakarec.com

BONUS VIDEO