SAMO SLOGA SRBIJU SPASAVA: Da li svi imaju isti stav o tome šta je srpski nacionalni interes?

U rubrici "Tema nedelje" u listu "Politika" novinarka Mirjana Čekerevac, dugogodišnji skupštinski izveštač Politike piše o najnovijim iskušenjima sa kojima se Srbija suočava, njen tekst prenosimo u celosti.

Srbija treba da gleda isključivo svoje nacionalne interese i da postupa samo u skladu s njima, ponavljaju svi koji su se oglašavali posle ruskog napada na Ukrajinu – od predstavnika vlasti i opozicije do drugih javnih ličnosti. Svi su, naravno, u pravu. Ovakav stepen sloge obradovao bi svakog građanina ove zemlje, da svi imaju isti stav o tome šta je naš nacionalni interes. Nažalost, tu sloge nema, čini se, ni želje da se do nje dođe, kako bi svi zajedno pomogli da sačuvamo državu i narod, a nema valjda većeg nacionalnog interesa od toga, i da iz krize koja trese ceo svet izađemo sa što manje štete.

Teška situacija u svetu, pre svega u zemljama Zapadne Evrope, kao posledica rata u Ukrajini, naše muke podigla je na kvadrat. Sav bes zapadnih zvaničnika što sankcije Rusiji više štete njima nego Rusiji, ali i zbog pozivanja ruskog predsednika Vladimira Putina na „slučaj Kosova” prilikom proglašenja nezavisnosti Donjecke i Luganske republike, dve oblasti u Ukrajini, sručio se na Srbiju.

Nema tog zapadnog zvaničnika, od najvišeg do neznanog, pa i novinara, koji nam nije podviknuo da moramo da uvedemo sankcije Rusiji, koja je „grubo prekršila međunarodno pravo napadom na jednu suverenu zemlju”.

Na podsećanje naših zvaničnika da su oni na isti način prekršili međunarodno pravo kada je 19 NATO zemalja napalo našu zemlju i kada su priznali samoproglašenu nezavisnost Kosova, lakonski odgovaraju – nije to isto. Rusija nam ne preti, samo, kako kažu, ukazuje da na sankcije ne bi gledala s razumevanjem, a mi smo, valjda, razumeli poruku. Rešavanje pitanja KiM je postalo hitno, sad nam jasno govore i pišu da se pregovori moraju okončati uzajamnim priznanjem. Srbija pokušava da se nekako provuče između sukobljenih strana, da ne dozvoli da je uvuku u njihove ratove, da sačuva državu i narod jer, posle svih stradanja kroz istoriju, da makar jedan sukob prođe bez nas i našeg stradanja.

I svi vide da je ova naša „žica” pretanka, pa bi se očekivalo da je makar niko ovde ne drma. Nažalost, ima onih koji je cimaju, i to iz sve snage. Šta reći kad poslanica u srpskom parlamentu slavodobitno objavi na „Tviteru”, prilikom poslednjih pregovora u Briselu, kad smo se, takoreći, spasavali od rata u sopstvenoj zemlji, kako se unapred raduje što će „Vučića tamo da pritisnu”.

Niko u Briselu, ni bilo gde drugo, ne pritiska Vučića nego Srbiju. Ko je zaboravio, da podsetimo da su naši opozicionari uoči izbora 2000. godine tvrdili da je Kosmet demokratsko pitanje, samo da ode Slobodan Milošević i taj problem je rešen. Ni to što su na sopstvenoj koži osetili da to nema nikakve veze s demokratijom, jer je Priština u vreme njihove vlasti proglasila nezavisnost, nije bilo dovoljno da se izvuče neka pouka, na primer da država i vlast nisu isto. Vlast je smenjiva, a država je samo jedna, zato je, valjda, najveći nacionalni interes sačuvati je.

Srpski zvaničnici u ovim smutnim vremenima očuvanje države svrstavaju u vrhunski prioritet. Možda baš zbog toga, među prioritetima je i regionalna saradnja i očuvanje stabilnosti u ovom našem malom delu sveta, što je, u praksi, pokazano kroz inicijativu „Otvoreni Balkan”.

U Strategiji nacionalne bezbednosti iz 2019. godine kao nacionalni interes naveden je „doprinos jačanju regionalne stabilnosti i unapređenje dobrosusedskih odnosa”. Strategija kao nacionalne interese navodi: očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti, unutrašnje stabilnosti i bezbednosti; očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gde god on živi, kao i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta, očuvanje mira i stabilnosti u regionu i svetu, evropske integracije i članstvo u Evropskoj uniji, ekonomski razvoj i ukupni prosperitet i očuvanje životne sredine i resursa Republike Srbije. Vrlo jasno ističe i vojnu neutralnost zemlje. Šta bi se ovome moglo prigovoriti? Zar ovo nije u interesu svih nas, ali i oko toga ćemo se sporiti i sporimo se – najbolji primer je vojna neutralnost. Čak i na Vučićevoj izbornoj listi ima onih koji su za pristupanje NATO-u i vrlo su glasni iako, da su sami izašli na izbore, ni vrata parlamenta ne bi videli.

Profesor savremenih političkih sistema i ekonomske diplomatije Vladimir Prvulović u jednom intervjuu ispričao je da je dugo radio u diplomatiji u Francuskoj, navodeći da tamo „nastava u školama počinje pevanjem francuske himne i pozdravlja se francuska zastava, kod nas, to smo više puta videli na sportskim događajima, zviždi se srpskoj himni”. Francuska nije izuzetak, takvu praksu, na primer, imaju i u SAD. Srbija je, inače, izmenama zakona uvela obavezno intoniranje državne himne na početku svake nove školske godine, a usvajanje zakona deo opozicije i javnosti dočekao je na nož.

Onolike emisije i tekstovi su posvećeni ugrožavanju manjinskih prava... Najava postavljanja velike državne zastave u Beogradu takođe je, za iste krugove, bila predmet najoštrijih osuda, da ne pominjemo paljenje zastave u Novom Sadu. Isticanje albanske zastave na državnim institucijama u Bujanovcu i Preševu, povodom praznika strane države, Albanije, propratila je gromoglasna tišina iz tih krugova, a nismo čuli ni da su se predstavnici vlasti zbog toga potresli.

Ništa bolje u pomenutom delu javnosti ne prolaze ni nastojanja da se, između ostalog, ne zaboravi stradanje Srba u Jasenovcu, obeležavanje proterivanja 250.000 Srba u hrvatskoj operaciji „Oluja”, podsećanje na zločine počinjene nad Srbima u BiH, jer se, kažu, „tim kopanjem po istoriji” remete odnosi sa Hrvatskom i BiH. U Hrvatskoj, koliko god se među sobom gložili, „Oluja” je državni praznik, dan pobede, a o „domovinskom ratu” nema nikakvih dilema. Bošnjaci u BiH se zločina nad Srbima ne sećaju. Izgleda da samo Srbija, koja se ne seća stradanja svog naroda, niti onoga što je njoj učinjeno, nije, kako kažu i naši susedi, ali i deo ovdašnje elite, „destabilišući faktor u regionu”. Kad hrvatski predsednik Zoran Milanović isprati hrvatske vojnike u misiju Kfora na Kosmet porukom da „tamo idu da podrže nezavisnu državu Kosovo”, to je, izgleda, dobrosusedska poruka u interesu stabilnosti regiona, budući da nismo čuli nikakve reakcije onih koji strašno brinu o dobrosusedskim odnosima.

Početkom oktobra grupa istraživača Fakulteta političkih nauka prezentovala je rezultate istraživanja javnog mnjenja koje je sprovedeno u okviru projekta „National(S), ” (Nacionalni interesi Republike Srbije: od osporavanja do legitimizacije). Projekat podržava Fond za nauku Republike Srbije i traje do februara 2025. godine. Istraživanje koje je početkom avgusta sprovela agencija „Sprint Insight” obuhvatilo je sledeće: razumevanje koncepta nacionalnog interesa, članstvo Srbije u EU, status Kosova i Metohije, kao i korišćenje međunarodnog prava kao sredstva legitimizacije nacionalnih interesa. Prema ovim rezultatima, više od 85 posto građana smatra da je očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije važan nacionalni interes, a 91 odsto u top-prioritete svrstava očuvanje sigurnosti Srba na KiM. Svega 13 odsto smatra da Srbija pripada Zapadu, 20 odsto Istoku, a više od 50 odsto kaže da ne pripada ni Istoku, ni Zapadu. Politiku vojne neutralnosti podržava 69 odsto i ne bi je menjalo. Protiv uvođenja sankcija Rusiji je 81 odsto, a osam odsto je za.

Docent Milan Krstić naveo je da 78 odsto ispitanih veruje da postoji objektivan nacionalni interes koji je moguće utvrditi. Ne interes koji varira u zavisnosti od toga ko je na vlasti, već trajan, objektivan interes koji može da se menja u skladu sa okolnostima, ali koji je za celu naciju. Građani, dakle, veruju da postoji nešto što je važno za sve, ali naš problem je što ni u ovom izuzetno teškom trenutku za Srbiju, pre svega zbog KiM, nema tog državnog i nacionalnog interesa koji je iznad stranačkog. To smo mogli da vidimo na sednici Skupštine Srbije posvećenoj Kosovu i Metohiji, gde su jedni objašnjavali kako je jedino rešenje – sveobuhvatni dogovor sa Zapadom i trenutno uvođenje sankcija Rusiji.

Nismo čuli, ni tu, niti je od zagovornika ovog „rešenja” moguće dobiti odgovor šta taj „dogovor” konkretno podrazumeva, KiM ne pominju. Drugi su za očuvanje KiM, ali i za uvođenje sankcija Rusija, „kako bismo jasno pokazali da smo iskreno opredeljeni za članstvo u EU”. To što nam je iz EU jasno rečeno da dok ne priznamo takozvano Kosovo u EU ući nećemo, nisu komentarisali. Treći su za vraćanje rešavanja pitanja KiM u Ujedinjene nacije. Kako to učiniti, nismo čuli. Četvrti su za to da odmah prekinemo sve pregovore s Prištinom i da svoj narod zaštitimo svim sredstvima. Ti najviše govore o tome kako kao narod nestajemo i kako država mora da učini sve da se katastrofalna demografska slika, a svi se slažu da je katastrofalna, popravi. Ako bi primenili „sva sredstva”, ta demografska slika bi bila još katastrofalnija. Predstavnici vlasti su se, dabome, posvetili podsećanju šta je ko i koliko od „ovih koji sada kritikuju” doprineo da budemo tu gde jesmo što se tiče KiM.

Posle ove rasprave na red je došao rebalans budžeta, gde smo se naslušali priče o tome kako mora da se mnogo više novca opredeli za poljoprivredu, „posebno sad kad svetu preti nestašica hrane”, pa za modernizaciju sela kako bi mladi ostajali tamo, za pomoć porodicama s decom, „Srbija nam se prazni”, pa u zaštitu životne sredine... Građanima su, kako što je pokazalo navedeno istraživanje, ekonomski interesi važniji od političkih, ali da bi naša ekonomija jačala, kako bi mogla da obezbedi svima pristojan život, potrebni su nam, pre svega, mir i stabilnost.

Možda je poslednji trenutak za sabornost

Polemike o tome šta je srpski nacionalni interes traju decenijama, a mnogi će reći da nikad nismo umeli ni da ga definišemo. Sporimo se oko toga ko i kako treba da ga definiše, u kojim rokovima. Takvi kakvi smo teško da ćemo uspeti da se složimo oko nekog dugoročnog nacionalnog interesa, na čijoj realizaciji bi radila svaka vlast.

Profesor Vladimir Prvulović objavio je 2018. godine knjigu „Srpski nacionalni interes”, u kojoj je, kako je pričao, izneo predloge nacionalnih interesa svrstanih u sedam grupa, „oko kojih bi trebalo da se saborno, na referendumu složimo i da konačno definišemo šta su srpski nacionalni interesi”. Ispričao je da on u knjizi ne daje konačna rešenja, „već predloge za raspravu, možda je poslednji trenutak da o tome razmislimo, tim pre što nestajemo kao nacija i s godinama nas je sve manje”. Ukazuje na „urušavanje nacionalnog identiteta i ovo je neka vrsta vapaja da se trgnemo i da pokušamo da našoj deci kroz različite vidove obrazovanja, od kućnog preko školskog do univerzitetskog, ukažemo na činjenice da žive u zemlji koja ima svoju državnost više od osam vekova, koja ima tešku, ali slavnu istoriju”

„Za” EU i „protiv” nje – po 39 odsto

Predstavljajući rezultate istraživanja o pridruživanju Evropskoj uniji, profesorka FPN-a Ivana Radić Milosavljević rekla je da je „relativna većina” od 49 odsto odgovorila da je „članstvo u EU nacionalni interes”, a 39 odsto ne misli da jeste. Na eventualnom referendumu isti procenat bi bio „za” i „protiv” – 39 odsto. Navela je da 63 odsto smatra „da je saradnja sa EU, koja ne podrazumeva članstvo, važna za ostvarivanje nacionalnih interesa”. Dr Milan Krstić, docent na FPN-u, rekao je da je na istom ispitivanju, na pitanje koji nacionalni interesi su im najvažniji, 47 odsto ispitanika navelo da su to ekonomski, a 23 posto politički interesi.

BONUS VIDEO: