DUŠANOV BOŽJI PUT NA METEORE! Nestvaran podvig hrabrog studenta iz Raške: Prepešačio 680 kilometara da pomogne siromašnoj porodici

Ako je Bog s tobom, čega se bojiš, ako nije, čemu se nadaš. Vođen ovom poukom patrijarha srpskog Pavla i velikom verom, mladi student Dušan Vasiljević (21) iz Raške načinio je neverovatan podvig. On je za 21 dan prešao pešice više od 680 kilometara do manastira na Meteorima kako bi pomogao 11-članoj porodici Nenada Jovanovića iz Kosjerića.

DIRLJIVE DEČJE REČI

Ovaj hrabri momak za Srpski telegraf otkriva šta je prethodilo svemu i kako je krenuo na hodočašće prepuno iskušenja.

- Tokom Božićnog posta sanjao sam Meteore. U snu sam video kako stižem gore, a tamo me sa suzama radosnicama dočekuje moja porodica. Obično se ljudi ujutro ne sećaju snova, ali je meni ovaj ostao potpuno jasan. To je bio znak da se uputim na podvižnički put - kaže Dušan.

Razmišljao je kako bi njegov put mogao da pomogne nekom nevoljniku, tako je na sajtu organizacije Srbi za Srbe pročitao priču o porodici Jovanović, koja ga je potresla, pa je rešio da tokom hodočašća skuplja novac kako bi im koliko-toliko olakšao mukotrpni život.

- Posetio sam ih pre polaska na put i uverio se u njihovu bezgraničnu skromnost. Oni žive u izuzetno teškim uslovima, ali im to nije oduzelo urođeni dobrotu. Kada sam pitao decu šta im treba, rekli su mi: "Ništa, samo ljubav." Dakle, radi se o mališanima koji zaista nemaju ništa niti išta traže. Te iskrene reči dodatno su me učvrstili u veri da krenem na dug put - priča Vasiljević.

Krenuo je iz Crkve Svetog Arhangela Gavrila u Raški, a hodočašće je bilo prepuno iskušenja:

- U nekoliko navrata se dešavalo da me navigacija odvede u bespuće, pa nas meštani usmere na pravi put. Zbog toga mislim da sam prepešačio i više od tih 680 kilometara, pošto sam morao da se vraćam i menjam pravac kretanja. Ipak, cilj koji sam sebi zacrtao morao je da bude ostvaren, vodila me je Božja ruka.

SUZE NA DOČEKU

Na najtežem iskušenju bio je kad je stigao do Vranja, gde je imao probleme s levom nogom, na koju praktično nije mogao ni da se osloni:

- Jedno vreme sam se bukvalno oslanjao samo na desnu nogu i shvatio sam da moram da stanem, da se oporavim. Tri dana sam levu nogu mazao nekim mastima jer se žulj pretvorio u gnojavu ranu, primao sam i injekcije... Posle toga sam bio spreman da nastavim dalje.

Na Meteorima su ga dočekali njegovi najbliži, baš kao i u snu. Kaže da su, osim njih, plakali i neki sasvim nepoznati ljudi, mada nisu znali o čemu se radi.

- Drago mi je što sam ispunio san, ali i pomogao Jovanovićima. Ti divni ljudi imaju devetoro dece, a sada kažu da imaju i deseto - mene - zaključuje svoju priču Dušan Vasiljević.