Major Voja Tankosić suprotstavljao se svakom ko bi udario na Srbiju

Iako je prošlo duže od veka od pogibije čuvenog vojvode, priče i legende o njegovom životu se i danas prepričavaju i prenose s kolena na koleno

Jedne vladare je ubijao, druge svrgavao, treće dovodio na vlast. Živeo je samo 35 godina, ali dovoljno da se i danas, čitav vek posle smrti, o njemu ispredaju legende, najčudnije priče u koje je teško i poverovati, a kamo li dokazati. A pričalo se svašta, između ostalog, i to da je predsednika vlade Nikolu Pašića čupao za bradu, da je šamarao Vinstona Čerčila, da je prestolonaslednika Đorđa Karađorđevića vukao za uši... Ponajviše o tome da su ga se neprijatelji i mrtvog plašili, toliko da je i bečka štampa, u jeku Velikog rata i opšteg stradanja, objavila zasebnu vest o njegovoj pogibiji.

Jedna od najkontroverznijih ličnosti s početka prošlog veka, major Vojislav Voja Tankosić nesumnjivo je bio čovek burnog života, čvrstog karaktera i velike lične hrabrosti. Gotovo da nema ključnog događaja u kojem nije učestvovao, počev od Majskog prevrata, pa sve do balkanskih ratova i Velikog rata.

Rođen je 1880. u selu Ruklade nadomak Uba. Završio je Nižu školu Vojne akademije, da bi na samom početku vojne karijere pokazao sklonost ka akciji, ali i neposlušnost kada je reč o strogoj vojnoj hijerarhiji. Bio je prek i nagao, što ga je i preporučilo da ga često šalju na specijalne zadatke, što dalje od Beograda. Ipak, svoj prvi pravi zadatak imao je upravo u njemu, u srpskoj Vartolomejskoj noći.

Urbana legenda

Tokom Majskog prevrata, u noći između 11. i 12. juna 1903, Tankosić nije bio među glavnim organizatorima, ali su mu pripali važni zadaci. Između ostalog i to da uhapsi i strelja braću kraljice Drage Nikolu i Nikodija Lunjevicu. Zadatak je izvršio odlučno i mirno, bez obzira na to što mu je mlađi, Nikodije, bio drug iz školske klupe. Upravo će ga ovaj događaj obeležiti kao čoveka spremnog na radikalne poteze u ime nacionalne politike.
Nakon dinastičke smene Tankosić se afirmisao kao jedan od najistaknutijih četničkih vojvoda. Delovao je u okviru organizacije Srpska četnička akcija, vodeći borbe protiv osmanskih vlasti i bugarskih komita u Makedoniji. Njegove akcije bile su surove, ali i krajnje efikasne, što mu je donelo reputaciju neustrašivog borca. Ipak, najviše su se prepričavali njegovi podvizi s beogradskih ulica, a navodno šamaranje Vinstona Čerčila, budućeg premijera Ujedinjenog kraljevstva, mnogi i danas smatraju urbanom legendom.
Oni koji veruju da se to zaista dogodilo navode da je do incidenta došlo neposredno nakon Majskog prevrata, a povod je bio Burski rat u Južnoj Africi?! Naime, naša štampa je redovno izveštavala o ratu britanskih osvajača i lokalnog stanovništva pri čemu je naša javnost, pamteći turski zulum, listom bila na strani Bura. Saznavši za reakcije iz Srbije, tadašnji britanski dopisnik iz Južne Afrike Vinston Čerčil iskoristio je priliku da napiše i jedan prezrivi tekst o našem narodu, koji je ubrzo preveden i javno čitan po beogradskim kafanama.

Čini se da je članak najviše razjario upravo Tankosića, koji se zakleo da će se, ako mu se ikada pruži prilika, osvetiti. A prilika se, nenadano, ukazala brzo. Navodno, Čerčil se već narednog leta vraćao iz Carigrada za Englesku, putujući čuvenim "Orijent ekspresom", a kako se voz u beogradskoj železničkoj stanici zadržavao nekoliko sati, odlučio je da prošeta gradom i malo se osveži.

Teško je reći ko ga je prepoznao u "Grčkoj kraljici", a još manje ko se setio da o tome obavesti mladog potporučnika. Priča kazuje da se Voja "stuštio" do Knez Mihailove ulice, da je na "pasja kola" ispsovao, a potom i išamarao nadobudnog Engleza, da bi bi mu, najposle, i zapretio "da se ne šali glavom da ikada više tako zbori o srpskom narodu". Prestravljeni Čerčil je potom uz zvanično izvinjenje i policijsku zaštitu ispraćen do Železničke stanice.

Da se ovo zaista dogodilo naknadno je tvrdio i čuveni arhitekta i akademik Aleksandar Deroko. U svom romanu "Mangupluci oko Kalemegdana" ne samo da je opisao događaj već i ono što se kasnije zbilo. Navodno, incident je nakon zvaničnih izvinjenja izglađen, ali se kasnije, zbog karijere koju je ostvario Čerčil, o tome i nije smelo govoriti.
Izdaja apotekara

Plahovit po prirodi, Tankosić je bio spreman da se obračuna sa svakim ko je "terao po svom". Bojao ga se i Nikola Pašić, koji se žalio da ga vojvoda prati, preti i ismeva pred narodom, ali je prećutkivao da ga je čupao za bradu i nazivao bugarskim špijunom. Svoje odnose sa strogim oficirom tajio je i sam prestolonaslednik Đorđe Karađorđević, kome je Tankosić, na molbu kralja Petra, postavljen za vaspitača. Čini se da se plahoviti kraljević prvi put namerio na nekog luđeg od sebe, a njihove nesuglasice, po svemu sudeći, platile su prinčevske uši.

Foto: Wikipedia

Ipak, znatno više od domaćih uglednika, Tankosića su se plašili neprijatelji, ponajviše Bugari, Turci, Arbanasi i Austrougari. Sve do jeseni 1915, kada je teško ranjen šrapnelom u bici nadomak Dunava. Saborci su ga prebacili do vojne bolnice u Trsteniku, gde je i preminuo 20. oktobra.

Sahranjen je na mesnom groblju, ali kako se srpska vojska povlačila, a neprijatelj sve brže nadirao, jedan prijatelj ga je otkopao i ponovo sahranio na tajnoj lokaciji. Nažalost, tajna nije potrajala. Mesni apotekar Tripković otkrio je okupatorima gde se nalazi grob. Leš je ponovo otkopan, izvršena je ekspertiza i fotografisanje, a slike su objavljene i u bečkoj štampi, gde je navedeno: "demonu svetskog rata i podstrekaču ubistva prestolonaslednika Vojislavu Tankosiću konačno je došao kraj".