"I DANAS SE PITAM ZAŠTO BAŠ MENI!" Sanda Rašković Ivić progovorila o gubitku sina kao nezarastajućoj rani - LJUTILA SAM SE NA JOVANA, NA SEBE, NA BOGA, ALI SAM SE SA SVIMA POMIRILA!

Psihijatar i nekadašnja predsednica Demokratske stranke Srbije Sanda Rašković Ivić, koja s povukla iz politike, progovorila je o teškim gubicima kroz koje je prošla, a naročito o gubitku sina Jovana, koji je izvršio samoubistvo. 

Sanda Rašković je pričala da je negovala bolesnog muža i posle njegove smrti, mislila je da ništa ne može gore da je snađe, međutim, snašla ju je - smrt deteta. 

- Ja sam želela da brinem o svom suprugu jer sam ga volela i smatrala sam da je ta briga oko njega, u stvari, najveći stepen intimnosti sa bićem koje volite... Meni to zaista nije bilo teško, ni menjanje pelena, ni pranje, ni briga...  - počela je Sanda priču o gubitku supruga u razgovoru sa Anetom Ivanović u emisiji "Una intervju".

Foto: twitter.com/printscreen

 

Kaže da se teško suočavala sa činjenicom da će izgubiti supruga.

- Ta izvesnost je jako teška i užasno bolna, međutim, upravo brigom oko njega imate mogućnost i šansu da pokažete tu ljubav i da je negde zadržite.

O tome kako je i da li je prebolela smrt supruga je rekla:

- Mene je neko pitao nešto u vezi sa mojim mužem i ja sam rekla "Ja sam srećno udata žena, samo moj muž nije tu, ja ga ne vidim... ali on je tu, u mojoj je duši, on je prisutan i taj negde svet glasa i svet dodira sam zamenila svetom sećanja i osećanja..." Šta to znači preboleti? Ljubav ne zna za smrt, volimo ga i nakon što ga nema i nakon što je 10.000 kilometara daleko. Ljubav je stvarno magična, kao iz sna. U snu imate bezvremenost, imate večnost, svemoć, to sve imate i kod ljubavi.

Foto: Facebook / Jovan Ivić

 

Sandu Rašković je najteži životni udarac tek dočekao:

- Gore od smrti supruga, od smrti oca, smrti majke, je svakako smrt detata. Ja sam citirajući Rilkea rekla da "čovek u sebi nosi svoju smrt, ali niko ne nosi smrt svog detata u sebi". Kad se dogodi, to bude strašno. To je takav bol koji je neopisiv, to je u pravom smislu te reči - neprebol. Tu imate sve one faze neverice, besa, tuge, i na kraju mirenje s tim da nije više tu u smislu zagrljaja, u smislu glasa... I tu uključite zahvalnost da je bio tu... Ja sam zahvalna što je moj Jovan bio tu. On je zaista osvetlio moj život i ne znam kako bi to bilo prazno i kako bi mi bilo tužno da ga nikad nisam imala -  rekla je pa opisala kakav je Jovan bio:

- Jovan je bio jedna vedra, dobra duša, kao da nije bio s ovoga sveta, njegova duša je bila baš porcelanska, jako osetljiva... Bio je vrlo radostan, unosio je radost u kuću. Sad kad ga gledam vidim prestravljenost i radost... Prestravljenost od života i radost upravo tim životom. On je bio čista ljubav.

Foto: Tanjug/T. Valič, Facebook

 

Kaže da je doživela da joj se prijatelji nisu javljali dok je tugovala, ali nije im zamerila - razumela ih je. 

- Bol je nešto što je neprihvatljivo, pogotovo u našem modernom društvu... Nešto što smeta, što zagađuje neko okruženje koje svima imamo kada smo jedni sa drugima, ta jedna tiranija mladosti i te pseudosreće je svuda prisutna i o bolu se nekako ne govori.

- Tuđi bol ljude plaši. Kad sretnete nekog na ulici ko je izgubio nekog milog i dragog, vi vidite da je taj čovek skrhan i on kao da emituje neko toksično osećanje i ljudi beže, dešavalo mi se to. Dešavalo se i da mi se prijatelji neki ne jave neko vreme, ali ja sam ih razumela. Nisam se ni naljutila, oni su se javili kasnije, kad su nekako sazreli da mogu i našli snage.

Što se tiče tog bola, kaže, njega je teško razumeti ako ga niste sami iskusili.

- Ono što predstavlja komplikaciju, jeste utisak da vas jako boli, a da vam se sva vrata zatvaraju. Da nikog nema da vam bude tu pri ruci, ni prijatelja, ni roditelja, da nema ničega. Da nešto što ste planirali se izjalovi. E, u tom momentu kada pomislite da nema izlaza, tad je moguće da presudite sebi, a možda da ste izdržali još samo malo, da ste se projektovali u neku budućnost sa smislom, a uvek ima, to se ne bi dogodilo.

Bonus video