"SIN NAM JE OSTAVIO U AMANET DA ČUVAMO SRBIJU"! Ispovest oca poginulog heroja s Košara Dragana Milićevića Šumara! (FOTO, VIDEO)

Dragan Milićević Šumar (21) iz Mijajlovca kod Trstenika poginuo je 11. aprila 1999, na Vaskrs, trećeg dana herojske borbe na Košarama. Pucao je iz mitraljeza do poslednjeg metka, kako bi omogućio saborcima odstupnicu. Kada municije više nije imao, bacio je ručnu bombu na teroriste OVK.

- Svakog jutra svane novi dan. A meni i supruzi, evo već 27 godina, beli dan ne sviće. I ovo su dani veoma teški za našu porodicu jer se bliži godišnjica. Ali trudimo se da živimo normalno - kaže na početku razgovora za Srpski telegraf Životije Milićević, otac mladog graničara.

Uz neizmernu tugu i bol zbog gubitka, ističe da oseća i ponos jer je otac heroja koji je među onima koji su učinili sve kako bi odbranili državu.

Foto: ST/Vladimir Lukić

 

- Služili su svojoj zemlji i ostavili nam u amanet da i je i mi čuvamo. Dobio je poziv za armiju, martovska klasa. Na pozivu je pisalo "otadžbina te zove". Na karauli Košare proveo je 11 meseci. Očekivali smo da dođe kući, brojali dane, sate. Nismo dočekali. Neki su preživeli, neki bili izranjavani, a njih 108, među kojima je i moj Dragan, položili su živote na oltar otadžbine.

• Kako ga pamtite?

- Nisam stigao da vidim da je porastao. Došao je na odsustvo posle devet meseci na karauli. Tog dana padao je sneg i namerno sam ga zamolio da odemo do obližnjeg brda da kao posečemo neka drva, a zapravo da pričamo. Ispred mene je bio ozbiljan, zreo čovek i video sam da ne postoji mogućnost da se on odvrati da ne ode nazad i ne bude s drugovima. Morao sam tad kao roditelj da mu kažem da poslednji metak ostavi za sebe. I jeste. U jednom dokumentu, koji smo dobili, piše da je imao kod sebe novčanice, cigarete i na kraju spiska stoji jedan metak 7,9 mm, to je iz puškomitraljeza. Dakle, ostavio je jedan metak za sebe. Poslušao me je. I rekao sam mu: "Nemoj da dozvoliš da ti vade oči, seku uši, da te masakriraju, ubij se kao čovek i doći ćeš kući kao čovek u kovčegu." I tako je i bilo. Kao da sam znao. Naslutio sam. Te reči me prate... (plač). Kao roditelj možda nisam imao na to pravo, ali sam imao potrebu, znajući da ide u rat.

• Njegov potez ušao je u svaki zapis o Košarama, a o herojstvu svedoče preživeli drugovi.

 

- Bio je omiljen među drugovima, u školi. Iz srednje Šumarske škole, koju je završio, zato su ga i zvali Šumar, prošle godine došli su kod nas njegov razredni starešina i tri druga iz razreda. Nisu ga zaboravili. I dobio je Svetosavsku nagradu iz Šumarske škole, ne kao odličan đak, već kao vredan, marljiv, dobar čovek.

Foto: ST/Vladimir Lukić

 

• Vaša porodica podnela je najveću žrtvu braneći državu, ali niste besni, razočarani... Ne odustajete od borbe.

- To što je zadesilo našu porodicu zadesilo je mnoge. Više od 2.500 ljudi, momaka i devojaka, stradalo je te godine od NATO bombardovanja ili su ih albanski teroristi ubili. Nisam jedini. A i da sam jedini, nemam pravo da se ljutim na bilo koga. Obaveza i njegova i moja je da brani zemlju.

• Ne bi se svi složili s vama, naročito zbog tragedije.

- Mi nemamo rezervnu Srbiju. Nemam gde odavde. Došli ste u Mijajlovac, takoreći na kraj sveta, da nas obiđete zbog Dragana. I hvala vam. Na šta bi ličilo da vas kao njegov roditelj ne ugostim, kako bi se on osećao u grobu da histerišem, vičem ili tužim državu.

 

• Bila je opcija da tužite državu.

- Meni je ćerka rekla: "Ne smeš da razmišljaš da tužimo državu, a pod broj dva navedi mi šta bi kupio od tog novca koji bi eventualno dobio." Više nikad to pomenuto nije u našoj kući. Ali dešava se i dalje, evo i posle 27 godina, zovu neki advokati iz Beograda, Paraćina, Kruševca, sa svih strana, da pitaju da u naše ime tuže državu, pa objašnjavaju da to ne zastareva... Kažem im: "Čoveče, ne staj mi na muku, mi to da radimo nećemo, ne zovite više."

 

• Zašto?

- Posle same sahrane razmišljao sam i planirao da sebi učinim najgore. Ćerka je to prepoznala, sprečila i rekla mi: "Da li je vrednije da i ja posle tog tvog čina umrem ili da pokušamo da prebolimo to što Dragana više nema." I, hvala Bogu, od nje imamo unučiće. Trudimo se da budemo svoji na svome, ne mešamo se u politiku, živimo najnormalnije. Kad odemo na groblje, isplačemo se, počistimo, sredimo. Kad se vratimo kući, popijemo kafu za pokoj duše. Šta je, tu je. Još bi gore bilo da sam imao pare da mu kupim auto, da nedajbože udari negde u banderu i strada. I to se dešava. Koga bi onda krivio, koju bi državu tad tužio.

• Nedavno je vaš kraj obišao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, prilikom otvaranja rekonstruisane škole u Velikoj Drenovi, i tad se sreo s vama. Znači li što niste zaboravljeni, ta vrsta podrške?

 

- Kako ne. To je vrhovni komandant i predsednik Republike, narod ga je izabrao i mi to poštujemo. Za mene je nebitno ko je na vlasti, meni je kao roditelju i građaninu ove države bitno da me niko ne uznemirava, da mogu da se šetam slobodno, da živim mirno i normalno i da kraj života dočekam kao čovek. Ništa više ne očekujem, već da živim i završim kao čovek.

• Izdvojio je predsednik taj vaš susret kao najemotivniji trenutak. Poklonili ste mu flašu svoje domaće rakije.

- To je mali znak pažnje i hvala mu što je prihvatio taj poklončić. Kada je uzeo flašu i na njoj video grb i posvetu, pođoše mu suze. To je simbolično, da imate sećanje na jednog mladog čoveka, koji je voleo da živi, radi, ima porodicu, ali kome su nasilno oduzeli život. A jeste mi prethodno jedan iz protokola rekao: "Videćeš kakav je to čovek, koliki patriota i pod broj jedan veliki roditelj." Rekoh, znam, znam čoveka.

• Šta dalje?

- Evo mi se 27 godina, i tako ćemo dok budemo živi, sećamo, izlazimo na groblje, ali i radimo na projektu izgradnje spomen-sobe i crkve. Ako i ne stignemo da završimo, učiniće to neko drugi. Ubeđen sam. A vama hvala što se posetili rodnu kuću Dragana Milićevića Šumara.

Bonus video