SRPSKI TELEGRAF U PORODICI RATNOG HEROJA ĐENERALA VELJKA RADENOVIĆA! NEK JE TVOJOJ MAJCI HVALA! (VIDEO)

"Đenerale, đenerale, nek je tvojoj majci hvala, što junaka rodila je da se srpstvu vrati slava..."

Teško da ima Srbina koji nije makar jednom čuo ove stihove, ali svakako ima onih koji ni dan-danas ne znaju na koga se oni odnose. Ekipa Srpskog telegrafa bila je u Kruševcu, u porodici ratnog heroja Veljka Radenovića, potpukovnika po činu, a đenerala po hrabrosti, slavi i borbi za otadžbinu u kojoj se nije štedeo.

Ratišta Hrvatske, Bosne i Hercegovine i, konačno, odbrana naše južne pokrajine. Na čelu posebne policijske jedinice iz Prizrena, Veljko Radenović predvodio je najteže akcije, uvek s pokličem: "Za mnom, braćo", a za naš list govorili su njegov sin Vukašin, inače pripadnik Žandarmerije, i majka Slavica.

Foto: Republika.rs

Priču počinjemo na Bagdali, iznad Kruševca, ispred spomenika Đeneralu, koji je 2023. otkrio predsednik Aleksandar Vučić.

Vukašine, evo gotovo je 14 godina prošlo od smrti vašeg oca. Njegova slava ne jenjava, možda čak i raste. Šta vam znače ovi uklesani stihovi, pesma "Đenerale, Đenerale..."?

- Po tim stihovima se vidi da je narod, pre svega srpski narod s Kosova i Metohije, zahvalan na žrtvi koju je moj otac sa svojim ljudima podneo u odbrani otadžbine.
Spomenik je blizu vaše kuće.

- Da, nekih 200 metara.

Svaki dan verovatno prolazite pored njega. Osetite li uvek iznova nešto?

- Kad god prođem, uvek zastanem, pogledam, ispuni me patriotizam, ponos na to što je otac uradio za ovaj narod i ovu državu.

Foto: Republika.rs

Ova pesma je faktički postala u narodu prepoznata preko navijača Zvezde koji su obožavali vašeg oca. On je bio veliki zvezdaš...

- Jeste. Pratio je sve utakmice. Kada je izašla ova pesma u javnost, bio je na jednom humanitarnom koncertu na Marakani. Ima i nekoliko snimaka s tog događaja.

Je l' dolaze delije ovde?

- Da, svake godine. Vidimo ovde venac koji ostave s posvetom, nije prošla godina, a da to nisu uradili. Mi smo svi porodično zvezdaši veliki. I ja i moj sin Ilija.

Čuli smo da postoje još neke pesme posvećene vašem ocu.

- Da, prva pesma zove se "Hvala ti, Veljko". Odmah po okončanju sukoba narod u Orahovcu prikupio je novac i platio da se napravi ta pesma. Ne znam tačno ko je bio autor, ali je otpevao pevač Srećko Ćosić.

Foto: Republika.rs

Čekajte, narod je sam skupio novac?

- Da, narod Orahovca. Poslali su s tim parama ljude u Beograd da nađu autora i snime pesmu. Te pesme u javnosti nema, ja je imam u telefonu, retko je ko za nju čuo, a ona je prva izašla. Nakon toga ova pesma "Đenerale, Đenerale", koju je napisao Gavrilo Kujundžić i treća je Srpskih pravoslavnih pojaca, zajedno sa Aleksandrom Sofronijevićem.

Knjiga neka?

- Izašla je pre nekoliko godina jedna, nešto nalik biografiji, napisao je Milan Marković Laka, ovde iz Kruševca. On je isto službovao u Vojsci tadašnje Jugoslavije. U njoj je opisan život mog oca, odmalena, kroz školovanje, odrastanje do učestvovanja u odbrani zemlje. Na kraju i do penzionisanja.

Koliko vama znači što je država prepoznala da treba da podigne ovaj spomenik, što ga je otvorio predsednik Vučić? Da li se nekako posle nekog vremena ponovo sećamo tih heroja, koje smo u jednom vremenu zaboravili i zapostavili?

Foto: Republika.rs

- Naravno, nikad nije kasno da se neke stvari isprave. Kamo sreće da se podignu spomenici još mnogim ljudima koji su branili zemlju, koji su to zaslužili. Mi smo preponosni, zadovoljni smo što su neke stvari prema mom ocu ispravljene. Hvala predsedniku Vučiću i kompletnom državnom vrhu.

Drugi deo razgovora vodili smo u kući porodice Radenović.

Vukašine, bili ste dečak u vreme bombardovanja, na Kosovu i Metohiji, u Prizrenu. Kako pamtite oca iz tog vremena?

- Retko kad je bio kod kuće, bio je na terenu, na tim angažovanjima sa svojim ljudima. Ja sam bio dečak, imao sam te 1999. samo 13 godina. Ponekad je dolazio, na dan, eventualno dva, i vraćao se.

 

 Šta vam je govorio u tim retkim viđanjima? Da li je pominjao šta mu se dešava?

- Nije voleo da priča o tome, nosio je sve u sebi. Ali samom svojom pojavom, svojim gestovima nas je umirivao, delovao je staloženo, to nam je ulivalo nadu da će sve biti kako treba.

On, kažete, nije voleo da priča o tim stvarima. A jeste li kasnije slušali od njegovih saboraca, prijatelja kakav je bio?

- Da, kad bi se negde sakupili, iako on nije voleo da priča, pričali su drugi. Ja sam uvek voleo da prisustvujem tim okupljanjima, da slušam priče o njemu, o njegovim podvizima.

Kad ste prvi put čuli pesmu "Đenerale", kažu da niste znali da se odnosi na vašeg oca?

- Nisam znao. Čuo sam je na nekom službenom angažovanju u Beogradu, Zvezda je igrala na svom stadionu i navijači su je pevali. Nije mi palo na pamet da je to pesma za mog oca.

I kako ste saznali?

- Kad sam posle toga došao kući, otac me je pitao: "Jesi li čuo tu pesmu?" Rekao sam da jesam, a on me je pitao da li znam za koga je. Kazao sam mu da je možda za generala Ratka Mladića, a on me je šokirao: "Ne, to je pesma za mene." Bio sam zatečen, nisam mogao da verujem. Oduševio sam se.

Kako je on doživljavao tu pesmu, je li zaplakao nekad?

- Ja ga, iskreno, nisam video da je pustio suzu za tako neke stvari. Bio je čvrst, stamen, ali je na tu pesmu bio vidno ponosan. Pre svega, na svoje ljude koje je vodio i na to što su uradili.

O njemu se pisalo da je, iako je bio težak dijabetičar, išao u borbe, ne obazirući se nimalo na to... Kažu, insulin je uvek nosio sa sobom.

- Ništa to nije preterano. On je bio dijabetičar dugo godina i nosio je te neke stvari sa sobom, nije uopšte razmišljao o svom zdravlju, uvek su mu na prvom mestu bili njegovi ljudi i naša država, koju je neizmerno voleo. Bio je veliki patriota. Uvek je nosio sa sobom insulin, ujutru i uveče ga je davao sebi, samo izvadi injekciju i primi, i idemo dalje.

Ima li neki moto koji ga je vodio kroz život i borbe u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu i Metohiji.

- Uvek je išao prvi, obeležila ga je rečenica: "Za mnom, braćo." Nikada nije dozvolio da neko ide ispred njega. Nije imao strah uopšte.

Vidimo dva ordena ovde...

- Prvi je Orden za hrabrost, koji je dobio od Slobodana Miloševića posle rata na Kosmetu i bombardovanja, drugi je Orden Karađorđeve zvezde, koji je dobio na Sretenje 15. februara 2022. Primio ga je moj sin Ilija u ime naše porodice. Ilija je imao godinu dana kad je otac preminuo, ne seća ga se, ali stalno smo mu pričali ko je bio, slušao je pesme, slušao je priče drugih ljudi, tako da je preponosan. Tada kada smo bili u Predsedništvu, trebalo je ja da izađem i primim orden, međutim, Ilija je zahtevao da on to uradi. Izašao je i oduševio sve nas i sve u sali kad je primio orden onako vojnički, sa stavom.

Gavrilo Kujundžić iz Orahovca, koji je napisao ovu čuvenu pesmu o vašem ocu, a Pavlina je prva otpevala, poznavao ga je.

- Da, da... Pričali su nam meštani Orahovca da su prvo ugledali mog oca, pošto je izašao ispred svih kad su oslobađali selo, i da su tada znali da su spaseni.

Kako je vaš otac podnosio gubitak ljudi, toga ima u ratu?

- To ga je najviše pogađalo. Ali, rat je bio. Išao je dalje, međutim, o tome je stalno razmišljao. Čak i kada se rat završio, imao je neke snove, more, sanjao je te ljude, borbe...

Vaš otac je poslednji Srbin koji je napustio Prizren.

- Narod je, maltene, ostao sam. On je sabrao te ljude, obezbedio ih sa svojim policajcima i onda su se poslednjeg dana svi izvukli. Nije hteo da izađe dok i poslednji čovek nije napustio Prizren.

 Rekli su nam da su vašeg oca i Albanci poštovali?

- Apsolutno. Svi su ga poštovali zato što je držao reč. Kad nekome da reč da će biti tako i tako, to je uvek ispoštovano. Nije dozvoljavao da bude drugačije. Kad je umro, imali smo nekoliko poziva od Albanaca koji su našli naš kućni broj. Hvalili su ga, neki su i plakali, hteli da dođu i upale sveću.

Verovao je do kraja života
da ćemo se vratiti na Kosovo

Da li je vašem ocu bilo do kraja života žao zbog Kosova i Metohije? Vi ste tamo odrasli praktično.

- On je bio ubeđen i siguran 100 odsto da ćemo jednog dana da se vratimo dole, da će to ponovo da bude naše, kao što i treba. Uvek je razmišljao o tome, nadao se tome, i kad je otišao u penziju, bio je spreman, ako zatreba, odmah da krene dole sa svojim ljudima. Nije dočekao, nadam se da će neke generacije, daj Bože moja, to da dočekaju.

Na kapi dve rupe od snajperskog metka

U kući Radenovića i vojnička kapa s dve rupe. Đeneralov sin objašnjava...

- To su rupe od metka. Radili su neku akciju, ne znam tačno koja je lokacija bila, dok je pokazivao svom čoveku gde i šta da gađa, osetio je samo kao da ga je neko udario nekim prutom po glavi. Pao je na zemlju, ustao, pipnuo glavu, video da nema ništa i nastavio akciju. Akcija je trajala do kasno u noć i tek kada su se vratili u Prizren, video je da mu je kapa probušena, kažu da je bio snajperski metak, dve rupe su tu, gde je ušao i gde je izašao.

Milimetri su znači presudili.

- Da, možda je imao sreću što nikad kapu nije nosio onako da je navuče do kraja, nego je samo stavi na glavu bez zatezanja.

Supruga Slavica: Uvek je išao prvi, gledao samo da zaštiti svoje ljude

Za Srpski telegraf govorila je i Đeneralova supruga Slavica.
n Kako pamtite te dane 1999, bili ste sami s troje male dece, suprug je retko stizao da vas obiđe...

- Strašno je bilo. Stalno sam gledala televiziju i slušala ko je poginuo. Jer znala sam ga, uvek je išao prvi, gledao samo da zaštiti svoje ljude, na sebe nije mislio. Retko je dolazio jednom u deset dana, govorio: "Nemoj da se plašite, lezite spavajte, biće sve u redu." I sutra ujutru ode, i to je to.

Kako ste napustili Kosmet?

- Rekao mi je jednog dana imamo neki sastanak na Brezovici, ti spakuj za svaki slučaj neke najosnovnije stvari. Čim mi je tako rekao, sve je bilo jasno. Došao je i rekao: "Pakuj se, krećemo." Gde? Kaže, vodim te kod sestre u Merošinu, pa ćemo videti. Kroz suze sam nešto spakovala. On i još dva policajca su nas stavili u kombi, ostavio nas je u Merošini i u dva-tri ujutru se vraćao nazad preko punkta gde su bili teroristi. On i još dvojica samo. Znao je i albanski, kad su ih zaustavili, samo su on i njegovi ljudi digli dva prsta i tako su prošli jer su teroristi mislili da su Albanci. Ponovo sam ga videla tek kad se rat završio.

Vaš suprug je umro prerano. Bolest je bila jača, ali recite mi, jeste li ponosni što ste život proveli s takvim čovekom.

- Jesam, mnogo. Bio je baš dobar čovek, dobar domaćin, otac, prijatelj, komšija.

BONUS VIDEO: